Павле Марковић Адамов
Рођење: 15. новембар 1855. Нови Карловци, Аустријско царство Смрт: 24. јануар 1907. Сремски Карловци, Аустроугарска Познат као: књижевник сеоске приповетке „Бранково Коло”

Павле Марковић Адамов (Нови Карловци, 3/15. новембар 1855¹⁾ — Сремски Карловци, 11/24. јануар 1907),²⁾ српски књижевник, приповедач, романсијер, песник, драмски писац, преводилац, новинар, публициста, проесор, потпредседник књижевног одељења Матице српске и председник Друштва српских књижевника, новинара и уметника.³⁾ Био је оснивач, власник и први уредник „Бранковог кола” у Сремским Карловцима.

Рођен је 3/15. новембра 1855. године у Сасама (данас Нови Карловци).⁴⁾ Основну школу је завршио у месту рођења, а гимназију у Новом Саду⁵⁾ и Пожуну (Братислава).⁶⁾ Потом је уписао права у Грацу, али студије је напустио, а затим је студирао класичну филозофију у Прагу⁷⁾ и Бечу.⁸⁾

Говорио је неколико европских језика, немачки, руски, чешки, словачки и словеначки.⁹⁾

Прве песме је написао још као ђак 1874. Године 1877. издао је збирку песама Наданове песме. Прве приповетке, под утицајем романтичара је објавио у „Српској Зори” и „Јавору”, под псеудономом П. М. Јовановић.¹⁰⁾ Од осамдесетих година¹¹⁾ је писао приповетке, по узору на немачког приповедача Розегера, идиле из живота сремских сељака у реалистичком стилу, које је објављивао у листу „Стражилово”, под псеудонимом Адамов.¹²⁾

Године 1883. у Панчеву је штампао¹³⁾ засебну књигу приповедака Слике и прилике из српског народног живота,¹⁴⁾ у којима је осим оригиналних приповетки објавиљивао и прераде по Розегеру. Штампао је и књигу приповедака Са села и прела у две свеске (1886, 1888). По сопственом избору приповедака Српска књижевна задруга је 1901. објавила збирку под истим насловом.¹⁵⁾

Основна критика његовим приповеткама, исто као и код Јанка Веселиновића који је осликао мачванско село, састоји се у томе што у приказу идиличног сеоског живота, нема осврта на беду у коме се село налазило.¹⁶⁾ Јунаци из приповедака су били његови земљаци, Сасани, што се види по презименима, од којих су нека врло мало измењена и препознатљива. По укидању Војне границе и потпадању под цивилну управу, дошло је до продора капиталистичке привреде и пропасти патријахалног села, деобе до тада јаких породичних задруга на мања домаћинства, осиромашења и пропадања једног дела становништва. Оптерећени порезима и задужени, сељаци су продавали земљу, једни добровољно, док је другима одузимана, а земљу су већином куповале Швабе из Инђије. У неким приповеткама ипак, посебно у једној од последњих На попиној клупи је успео да добро илуструје овакво стање.¹⁷⁾ Његове приповетке су својевремено превођене на чешки, словачки и мађарски језик.¹⁸⁾

Збор професора Сремскокарловачке гимназије (1901)

Написао је роман Дух времена сад је таки (1895),¹⁹⁾ који је остао недовршен и једну позоришну представу Поп Добросав, о проблему назаренства међу Србима,²⁰⁾ која је играна у Српском народном позоришту у Новом Саду,²¹⁾ али није била тако успешна као приповетке.²²⁾

Године 1880. постављен је за професора у српској гимназији у Сремским Карловцима и тај посао је обављао до смрти.²³⁾ Предавао је грчки, латински и српски језик и књижевност. Такође је радио као библиотекар гимназијске библиотеке у Сремским Карловцима, где се бринуо о проширењу фондова и читаности књига.²⁴⁾

Због оштрих негативних критика његових приповедака, које је примио најпре од Миловоја Шрепела, од 1887. ретко је писао, само под псеудонимима,²⁵⁾ а од 1888. одлучио је да престане да пише²⁶⁾ и да се посвети искључиво уредничким пословима. У то време умрли су му жена Софија и две ћерке, Смиља и Нада. Остао је сам са болешљивим сином Бранком, коме је име дао по Бранку Радичевићу.²⁷⁾

Године 1883. налазио се на челу одбора за пренос земних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово. Конкретним акцијама у Сремским Карловцима знатно је учинио да се успостави култ Бранка Радичевића.²⁸⁾

Заједно са Јованом Грчићем је уређивао „Стражилово” у периоду 1892—1894,²⁹⁾ а када је лист 1894. угушен, покренуо је као власник и први уредник „Бранково Коло” (1895), лист за забаву поуку и књижевност, који је уређивао до смрти.³⁰⁾³¹⁾ У првих 5-6 година свог постојања, док још увек није постојао „Српски књижевни гласник”, овај лист је био готово једини релевантан књижевни лист на целокупним српским просторима. У њему су објављивани озбиљни преводи са многих језика, прилози из прозе и поезије, прикази књига и позоришних представа, културни водичи и вести.³²⁾ Захваљујући Тихомиру Остојићу посебно су били вредни прилози из књижевне историје и грађе. Лист се није бавио књижевном критиком.³³⁾

Да би омогућио нормално излажење листа Адамов је заложио читав иметак свог оца.³⁴⁾ Редакција листа се налазила у његовој кући у Сремским Карловцима. Кроз њу су прошли многобројни српски књижевници. Најзаступљенији књижевник у листу је био Алекса Шантић, а после њега Драгутин Илић, Милета Јакшић, Светислав Вуловић, Светолик Ранковић, Вељко Петровић и други.³⁵⁾ Ипак у „Бранковом Колу” су највреднији били радови прозних писаца, међу њима Стеван Сремац, који је ту први пут објавио своја дела Вукадин, Поп Ћира и поп Спира, као и Бора Станковић, који је први пут објавио Коштану. У „Бранковом Колу” су објављивана и дела страних аутора, као што су Љермонтов, Бајрон, Хајне, Петефи, Бодлер и други.³⁶⁾

Павле Марковић Адамов

За рад на „Бранковом Колу”, као и за целокупан књижевни рад, од Јована Скерлића, од кога су у то време зависиле судбине многих књижевника, добио је негативне критике. Скерлић га је убрајао у закаснеле „омладинце” из седамдесетих година 19. века, који су се појавили када је омладински покрет одавно прошао. Његове прве песме, мада запажене, сматрао је почетничким пословима, без књижевне вредности, а први период приповедачког рада окарактерисао је сентименталним, наивним, патетичним, као и пуним декламацијама.³⁷⁾ У каснијем периоду је приметио да је имао више смисла за стварност, али да су његова схватања остала конзервативна и немодерна. Називао га је апологичарем старог доба, који и даље верује у урођене особине српског народа, велича чисту сељачку душу и згражава се туђинске цивилизације, која квари. Ипак, у његовом раду је препознао гладак и чист језик, искрену осећајност, природну нежност и топлину, те увидео „известан фолклорни интерес”.³⁸⁾ Адамов се као немачки и прашки ђак трудио да свој књижевно-културни рад потпуно огради од политике и страначких сукоба, знатно се разликовао и доста сметао Скерлићу, који се школовао на француском језику и култури, бавио историјом књижевности, критиком и публицистиком, имао јасну идеолошку концепцију и потпуно отворен приступ свим београдским листовима, а за свој рад добијао добре хонораре.³⁹⁾

И поред успешног рада „Бранковог Кола”, после 8 година постојања (1903), лист је изгубио мецене и нашао се у кризи, а Адамов је остао разочаран очекујући помоћ српског патријарха.⁴⁰⁾ „Бранково Коло” су после њега водили Милан Будисављевић, Драгутин Илић и Милан Котур, све до 1914. године, до почетка Првог светског рата, али је у том периоду лист био доста нижег квалитета.⁴¹⁾

Умро је 11/24. јануара 1907. године у Сремским Карловцима.⁴²⁾ У време његове смрти био је у току Српски народно-црквени сабор, па је одлучено да на његовој сахрани учествују сви саборски посланици.⁴³⁾ Гроб му се налази на срем­ско­кар­ло­вач­ком гро­бљу.⁴⁴⁾

У Новом Саду, Београду, Нишу, постоје улице које носе име Павла Марковића Адамова. Jедна значајна књижевна награда,⁴⁵⁾ установљена је у Сремским Карловцима 1982, такође носи његово име.

На његовој родној кући у Сасама, 2005. постављена је спомен плоча, рад академског вајара Николе Кошевића.⁴⁶⁾

• Bељко Петровић, Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Библиографски завод д.д., Загреб, 1927, стр. 800-801
• Ненад Грујичић, Адамов, Павле Марковић, Летопис Матице српске, Нови Сад, 2009, стр. 993-999, ИССН 0025-5939
• Д., Књижевност и уметност - Паја Марковић-Адамов, Политика, број 1074, уредник Владислав Рибникар, 13. 1. 1907.
• Д., Дневне вести - За Адамова, Политика, број 1075, уредник Владислав Рибникар, 14. 1. 1907.
• Ко је заправо био Павле Марковић Адамов?, Народна библиотека „Ђорђе Др Ђорђе Натошевић“, 2005.
• З. Т. Мирковић, По­вра­так из за­бо­ра­ва, Компанија Новости, 27. 6. 2005.
• Јован Скерлић, Антологија српске књижевности, Учитељскои факултет Универзитета у Београду, Београд, 2009.
• Österreichisches Biographisches Lexikon 1815-1950 Online-Edition, Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften, Беч, 2014, ИСБН 978-3-7001-3213-4

Pavle Markovic Adamov