Добро дошли на Српску енциклопедију

Јанко Веселиновић

Јанко Веселиновић (Салаш Црнобарски 1/13. мај 1862 — Глоговац, 14/27. јун 1905), српски књижевник, приповедач. Радио је као новинар, уредник београдских листова и драматург Народног позоришта.1)

Биографија

Рођен је 1/13. маја 1862. у Салашу Црнобарском, у Мачви, од мајке Јелисавете и оца Милоша, свештеника, као прво од деветоро деце.2) Пошто у Салашу Црнобарском није било цркве, породица се преселила у Глоговац,3) где је провео детињство.4) Живели су поред цркве и школе, на имању Симе Катића Прекодринца, војводе из Првог српског устанка, чији лик је Јанку послужио за многе приповетке.5)

Основну школу је завршио у Глоговцу.6) Нижу гимназију7) је завршио 1878. у Шапцу,8) после чега је уписао учитељску школу у Београду.9) Пошто је завршио први разред, одустао је од даљег школовања, пријавио се да полаже практичан учитељски испит и положио га са врло добрим успехом. Распоређен је за привременог учитеља X класе10) 1/13. јанура 1880. у селу Свилеува.11) Већ на јесен наредне године (1881) се оженио са Јованком - Јоком Јовановић, девојком из истог села.12)

У Свилуеви је нашао инспирацију за своје прве приповетке.13) Прва приповетка „Како је постао кајишарлук“ је настала 1880. по причама Бојане и Виде, старица из Свилеуве. По њиховој причи такође је врло брзо после тога написао и другу приповетку „На курјака вика, а лисице месо једу“, али ове приповетке нису одмах објављене,14) мада је ову другу послао на увид рецензенту часописа „Мисао“, који је оспорио његов таленат за писање.

Децембра 1882, по решењу Министарства просвете и црквених послова, прешао је да ради такође као учитељ у селу Глоговцу, где су му живели родитељи, а врло брзо после тога му се родила ћерка Персида.15) Међутим, због лоших услова рада и неслагања са локалним властима, напустио је Глоговац 1884.16) и отишао на неколико месеци у Беч, са намером да заврши курс из телеграфије. Због болести је курс наставио у Београду, али га услед неслагања са управником, није завршио,17) а време је проводио по кафанама. Затим је учествовао у Српско-бугарском рату од 2/14. децембра 1885. до 3/15. марта 1886, као четни интендант (комесар), а своје утиске из рата је описао у проповетци „Коморџија“.18)

После рата се поново вратио у Глоговац, најпре без посла, а затим је на молбу мештана његовог краја и уз одобрење Министарства просвете од 11/23. априла 1886, поново постављен за учитеља у Глоговцу.19) У то време, у „Шабачком гласнику“ је објављена његова прва приповетка „На прелу“.20) Касније су његове приповетке штампане као засебне књиге.21)

Почетком 1888. премештен је да ради као учитељ у приградском насељу Камичку у околини Шапца, а затим у Коцељеву.22) Кућа у Коцељеву, где је редио као учитељ и истовремено био председник општине, сада представља најстарију кућу у месту, пошто је изграђена 1871. и у њој се налази Завичајни музеј.23)

Истовремено је био организатор и пропагатор Радикалне странке у Тамнави. Због политичког рада је ухапшен 16/28. новембра 1888, а затим је месец дана касније пуштен да се брани са слободе.24) У Коцељеву је обављао дужност председника општине од марта 1889. до септембра 1890. када је смењен, под оптужбом да је направио дефицит у каси од 12.000 динара.25) На ургирање краљице Наталије и иницијативу Милана Обреновића, ослобођен је кривице и пуштен из затвора, али се после тога више није појављивао у Коцељеву.26) Поново се нашао без посла и без средстава за живот, све до 1892. када је добио учитељско место у Шапцу.27) У марту исте године је постао уредник шабачког листа „Радикалац“, али су му власти два месеца касније забраниле да уређује лист, тако да се вратио да ради као учитељ.

Године 1893. постављен је да ради у Београду, као помоћник главног уредника „Српских новина“, Милована Глишића. У Београду се дружио са многим књижевницима и сарађивао са свим књижевним листовима, највише са „Делом“ и „Отаџбином“, док у „Српском књижевном гласнику“ није желео да штампа своје радове. Сам је покренуо лист „Звезду“, касније „Побратима“ и био њихов уредник. Био је члан књижевно-уметничког одбора у Народном позоришту и једно време радио као драматург, са Браниславом Нушићем. У позоришту се опробао и као глумац. За позориште је заједно са глумцем Илијом Станојевићем написао драматисану причу „Потеру“,28) која је први пут приказана почетком септембра 1895, а са Драгомиром Брзаком „Ђидо“29) с певањем (1892),30) која се дуго налазила на репертоару Народног позоришта. Уређивао је и политички лист „Дневник“, због чега је често нападан у јавности.31)

Од априла 1895. до краја 1898. вршио је дужност коректора Државне штампарије у Београду.32) Због романа „Јунак наших дана“, у коме је описао Владана Ђорђевића и због Иванданског атентата је 1899. поново ухапшен,33) а по објављивању венчања краља Александра Првог Обреновића са Драгом Машин, враћен је 22. јула 1900. на службу у Државној штампарији.34)

Краљ Александар Први Обреновић га је 15/27. новембра 1900. године одликовао Таковским крстом четвртог реда, за допринос српској књижевности.35) Краљ Петар Први Карађорђевић га је 1904. одликовао Орденом Светог Саве трећег реда.36)37)

Умро је после годину дана боловања38) од туберкулозе 14/27. јуна 1905. у кући својих родитеља у Глоговцу, а сахрањен је наредног дана, на Видовдан, на месном гробљу. Његовој сахрани су присуствовали многобројни пријатељи, а међу њима књижевници,39) као што су Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, из Мостара. Председник Српског књижевног друштва, Симо Матавуљ, представници листа „Дело“, Књижевне задруге, учитељског и других друштава су присуствовали његовом погребу у Грабовцу. Министарство просвете, Књижевна задруга и други просветни заводи, истакли су црне заставе, док су у излозима књижара, у знак жалости, стајале његове слике у црном оквиру.40)

Књижевни рад

У српској књижевности се јавио као творац српске сеоске приповетке, коју је изграђивао на социјализму Светозара Марковића, али са приметним утицајем и страних писаца као што је Виктор Иго и руски књижевници. У приповеткама је идеализовао породичну задругу и њене патријархалне вредности.41) Породични живот је представио у мотивима рођења, детињства, венчања, смрти и враџбине.42)

За двадесетак година написао је 127 приповедака и два романа „Сељанка“ (1893) и „Хајдук Станко“ (1896), који је био најпопуларнији историјски роман, а за собом је оставио и 4 недовршена романа, који су објављивани у листовима, по деловима,43) од првог романа „Борци“ изашла је прва свеска, пред смрт је изашла прва глава романа „Мешићи“ у „Делу“ (1905),44) а због романа „Јунак наших дана“ у „Делу“ (1897—1898. и 1902—1903) је хапшен.45) Недовршен је остао и роман „Потере“.46)

Његова дела су превођена на руски, немачки, француски, италијански и друге стране језике.47) У познатије приповетке спада „Кумова клетва“, коју је штампала Српска књижевна задруга и продала у 30.000 примерака, затим „Чини“, „Божја реч“, „Мали свирач“.48)

За живота су му објављене следеће збирке приповедака:49)

  • „Слике из сеоског живота“ I (1886) и II (1888)
  • „Слике из учитељског живота“ (1890)
  • „Пољско цвеће“ (1890—1901)
  • „Приповетке“ избор у издању Српске књижевне задруге у две књиге (1896, 1899)
  • „Од срца срцу“ (1893)
  • „Адамско колено“
  • „Божја реч“
  • „Рајске душе“ (1893)
  • „Зелени вајати“ (1895)
  • „Стари познаник“ (1891—1896)
  • „За Јанка“
  • „Мале приче“ I и II (1902)
  • „Писма из села“ (1900—1904)

Личност

По природи је био боем, оптимиста и добар човек. Волео је да одлази са друштвом у кафане и да остаје до зоре. Често је западао у дугове. Мада сам није писао поезију, волео је песму и лепо је певао. Умео је одлично да гуди и пева уз гусле.50) Његова омиљена песма „Била једном ружа једна“, Милорада Митровића. Писао је брзо и лако, али је такође брзо трошио зарађене хонораре.51) Сам је компоновао „Где си била мала Кејо“, која му је била омиљена и такође „Мој облаче немој на ораче“.52)

У његову част

На Калемгдану се налази спомен-биста Јанка Веселиновића, рад вајара Перише Милића из 1935. године.53)

Многе улице и основне школе у Србији и Републици Српској носе име Јанка Веселиновића.

Литература

1) , 28) , 53)
Београдска тврђава, Спомен-биста
2) , 6) , 8)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 7
3) , 5)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 49
4) , 7) , 10) , 21) , 29) , 31) , 36) , 38) , 44) , 48) , 50)
Политика, 14. 6. 1905, стр. 2
9) , 11)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 9
12)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 10
13) , 20)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 14
14)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 12
15)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 15
16) , 17)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 16
18) , 19) , 22)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 18
23)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 23
24)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 24
25)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 27
26)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 31
27) , 32)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 32
30) , 49)
Вељко Петровић, 1929, стр. 1067
33) , 45)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 36
34)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 39
35)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 41
37)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 44
39)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 46
40)
Политика, 15. 6. 1905, стр. 2
41)
Мирко Р. Ђукић, 2013, стр. 292
42)
Мирко Р. Ђукић, 2013, стр. 302
43) , 47) , 52)
Мирко Р. Ђукић, 2013, стр. 57
46)
Зоран А. Живановић, 2009, стр. 57
51)
Рашко Јовановић, 9. 8. 2012.
Штампање