Корисничке алатке

Алатке сајта


ивањдански_атентат

Ивањдански атентат

Ивањдански атентат, покушај атентата 6. јула 1899. године на краља Милана Обреновића. Позадина атентата није довољно расветљена, али краљ Милан је сматрао да иза атентата стоје радикали, па је дао да се затвори њихово вођство на челу са Николом Пашићем. Иако током суђења није доказана кривица радикалне странке, краљ је ипак инсистирао да се погубе главне вође радикала. Због руске и аустријске интервенције морао је да попусти и одустане од погубљења вођа радикала. Никола Пашић је страхујући од погубљења признао да је политички крив, јер није сузбијао антидинастичке елементе у странци. Извршилац атената Ђура Кнежевић је осуђен на смрт, а истакнути радикали Стојан Протић, Љубомир Живковић и Коста Таушановић осуђени су на затворску казну. Никола Пашић је осуђен на пет година затвора, али је одмах био помилован. Ивањдански атенатат је нашкодио режиму и унутар и ван земље.

Атентат

Краљ Милан Обреновић је био краљ до 1889, када је абдицирао у корист сина Александра Обреновића. Више пута је напуштао и враћао се у Србију. У Србију се вратио 1897. и преузео положај врховног команданта српске војске, а фактички је био сувладар са својим сином. На Милана Обреновића је на Ивањдан 6. јула 1899. у 18.30 извршен атентат.1) На њега је пуцао Ђура Кнежевић из револвера, а од четири хица један метак је окрзнуо краља, а други метак је ранио његовог ађутанта Николу Лукића у раме.2) Атентатор Кнежевић је након атентата побегао до савског пристаништа, где је био ухваћен након скока у воду.3)

Краљ Милан оптужује радикале и уводи преки суд

Краљ Милан је одмах још пре него што су ухватили Кнежевића оптужио Николу Пашића и радикале као инспираторе атентата.4) У истрази су прескочили министра унутрашњих послова Јеврема Андоновића и полиција је све налоге добијала из двора. Иако први искази атентатора нису никако указивали на учешће радикала у атентату наређено је да се затвори Никола Пашић и истакнутији радикали попут Косте Таушановића, Стојана Протића, Љубомира Живковића и проте Милана Ђурића.5) Иако код радикала нису нађени никакви докази о учешћу у атентату краљ Милан се упорно држао уверења да су радикали испиратори атентата.6) Сматрао је да су радикали умешани у атентат као оруђе Русије, која је одлучила да га уклони.7) Да би дошао до доказа о учешћу радикала у атентатау краљ Милан је присилио владу Владана Ђорђевића да уведе преки суд, али са ограничењем на Београд и подунавски округ.8) Међутим радикали су након увођења преког суда пустили вест у страну штампу да је сам краљ Милан наместио атентат и унајмио тобожњег атентатора само да би се решио Народне радикалне странке.9) Руска и француска штампа је прихватила тврдње радикала о инсценираном атентату, а са друге стране аустроугарска и енглеска штампа подржавала је краља, али није подржавала преки суд.10)

Истрага и суђење

Истрага о атентату трајала је два месеца. Било је одређених знакова да је у атентат умешана руска тајна полиција са седиштем у Букурешту, али није било доказа.11) Поред притварања истакнутих радикала власт је много других радикала отпустила из службе, затворила или протерала из земље.12) Све то рађено је по налозима из двора, а министри су онда само потписивали. Ситнији радикали су отпуштани из службе, а крупнији су протеривани, а најистакнутији су били у затвору.13) Шириле су се приче да полиција нечовечно поступа са затвореним радикалима и да их мукама присиљавају да признају кривицу.14) Претрес код суда почео је 8. септембра 1899. Ђуру Кнежевића су на атентат наговорили пензионисани пуковник Влајко Николић и још три лица, од којих се једно непознато лице представљало као Петар I Карађорђевић.15) Кнежевић је у Букурешту добио новац од једног Руса. Цели круг у коме се Кнежевић кретао није био довољан за оптужбу о велеиздајничком потхвату, па су тврдили да је постојао други шири круг у коме мора да су били радикали.16) Права позадина атентата није расветљена.

Краљ Милан инсистира на погубљењу Пашића и Таушановића

На основу претпоставки тужилац је оптужио радикалне прваке: Николу Пашића, Косту Таушановића, Ацу Станојевића, Стојана Протића, Ранка Тајсића, Љубомира Живковића и проту Милана Ђурића.17) Радикални прваци су оптужени за велеиздају. На суду нису изнесени никакви ваљани докази против радикала. Цели процес је пратила и домаћа и страна штампа. Иако су током суђења радикали побили све оптужбе и били морални победници краљ Милан је да застраши противнике династије инсистирао да се Никола Пашић и Коста Таушановић осуде на смрт.18) Краљ је знао да судије и министри морају да слушају његову вољу.

Руска и аустријска интервенција

Руска дипломатија је одлучила да спаси Николу Пашића и Косту Таушановића, јер су били битни као стубови радикализма и русофилства.19) Сматрали су да би се њиховим погубљењем распала радикална странка и сломио руски утицај у Србији.20) Немоћ Русије да обрани Пашића и Таушановића обесхрабрило би сваку проруску странку. Русија је с Аустријом 1897. закључила споразум о очувању постојећег стања на Балкану, па су позивајући се на тај споразум тражили од Аустрије да спасава Пашића претећи у супротном раскидањем споразума из 1897.21) Аустрија је онда тражила од Србије да поштеди поменуту двојицу, али Краљ Милан и Александар Обреновић нису одмах попуштали.22) Аустријска штампа је почела да пише да није доказана кривица радикала, а аустријски представници су указивали краљу Милану и Александру да би стрељање радикалног водства изазвало незадовољство у Европи, које је постало осетљиво након Драјфусовог процеса.23) Због аустријске интервенције краљ Милан није смео да осуди Пашића и Таушановића на смрт.

Пашић признаје политичку кривицу

Никола Пашић није знао за аустријску интервенцију, па је краљ Милан послао Ђорђа Генчића да разговара са њим.24) Генчић је наговорио Николу Пашића да деломично призна кривицу и да онда главних 12 радикала неће бити погубљено.25) Никола Пашић је 19. септембра 1899. у завршном говору пред преким судом изјавио да није крив са гледишта казненог закона, јер није учествовао у атентату, али да је политички крив, јер није сузбијао антидинастичке елементе у странци и није спречавао сталне увреде наношене краљу Милану у радикалној штампи.26) Пашић је све то признао, а да није знао да не би нико од радикала био осуђен на смртну казну. После изјаве на преком суду Пашић је у писму краљу и поименично набројао главне противнике династије међу радикалима.27) Радикали су сматрали да се Пашић понио кукавички и да је подлегао притиску, па је постао јако непопуларан.

Пресуда

Пресуда је изречена 25. септембра 1899, а атентатор Ђура Кнежевић и Ранко Тајсић осуђени су на смрт.28) Ранко је пре атенатата побегао у Црну Гору, па је једино Кнежевић био стрељан. Поред тога на 20 година затвора осуђено је 11 лица, а међу њима су били истакнути радикали Стојан Протић и Љубомир Живковић, који су много писали против краља Милана.29) Коста Таушановић је осуђен на 10 година затвора, јер је нападао династију, а Никола Пашић на 5 година затвора.30) Пашић је одмах и помилован. Русија је након тога инсистирала на помиловању већ осуђених радикала, а кад се на то није пристајало у Петрограду су отворено указали пажњу Карађорђевићима.31) Влада је настављала са прогоном обичних радикала, отпуштајући их из државне службе. Ивањдански атенатат је нашкодио режиму и унутар и ван земље. Унутар земље режим је био морално поражен, јер је повредио правна осећања интелигенције. Ван земље не само да су руска и француска, него и режиму наклоњена аустријска и немачка штампа писале да су радикали осуђени без доказане кривице.32) Убрзо после тога влада Владана Ђорђевића је имала велике тешкоће приликом закључивања зајма. Краљ Милан је након атентата био још забринутији за свој живот сматрајући да му прети опасна руска завера.

Литература


Ivanjdanski atentat

1) , 2) , 3)
С. Јовановић, 1935, стр. 406
4)
С. Јовановић, 1935, стр. 407
5) , 6)
С. Јовановић, 1935, стр. 408
7) , 8)
С. Јовановић, 1935, стр. 409
9) , 10)
С. Јовановић, 1935, стр. 410
11)
С. Јовановић, 1935, стр. 411
12) , 13)
С. Јовановић, 1935, стр. 413
14)
С. Јовановић, 1935, стр. 414
15)
С. Јовановић, 1935, стр. 422
16)
С. Јовановић, 1935, стр. 423
17)
С. Јовановић, 1935, стр. 424
18)
С. Јовановић, 1935, стр. 438
19) , 20)
С. Јовановић, 1935, стр. 441
21)
С. Јовановић, 1935, стр. 442
22)
С. Јовановић, 1935, стр. 443
23)
С. Јовановић, 1935, стр. 444
24) , 25)
С. Јовановић, 1935, стр. 447
26)
С. Јовановић, 1935, стр. 448
27)
С. Јовановић, 1935, стр. 451
28)
С. Јовановић, 1935, стр. 453
29)
С. Јовановић, 1935, стр. 453, 454
30)
С. Јовановић, 1935, стр. 454
31)
С. Јовановић, 1935, стр. 459
32)
С. Јовановић, 1935, стр. 466
ивањдански_атентат.txt · Последњи пут мењано: 2021/08/29 22:35