Милан Ђурић
Прота Милан Ђурић
Рођење: 21. март 1844. Заовине, Кнежевина Србија Смрт: 13. мај 1917. Рим, Италија

Милан Ђурић (Заовине, 21. март 1844 — Рим, 13. мај 1917), српски политичар и свештеник. Један је од оснивача и члан Главног одбора Народне радикалне странке. Као жестоки противник Обреновића више пута био је затваран или присиљен да емигрира. Као председник устаничког одбора за помоћ Херцеговачком устанку 1875. истакао се прикупљањем и слањем оружја и добровољаца и бригом о избеглом становништву. У својим говорима често се позивао на „прађедовско јунаштво”.

Милан Ђурић је рођен 21. марта 1844. године у Заовини у ужичком округу, где је његов отац Ђорђе био прота.¹⁾²⁾ Основну школу учио је у Заовинама и у Ужицу, а након тога отац га је послао у Београдску богословију.³⁾ За време бомбардовања Београда 1862. са једном ђачком четом нападао је Варош-капију.⁴⁾⁵⁾ У том сукобу био је само окрзнут. Када се запопио био је најпре капелан код свога оца. Парох је био најпре у Карану, а од 1869, у Ужицу.⁶⁾

Рано је постао опозиционар, још за време кнеза Михаила, а након тога био је противник либерала и њиховога вође Јована Ристића.⁷⁾ Либерали су га прогласили за букача и подметали су му да је противник династије Обреновића.⁸⁾ Међутим ништа му нису могли јер је прота Ђурић био јако омиљен у народу. У време Херцеговачког устанка 1875. показао је своје организаторске способности у пребацивању оружја херцеговачким устаницима.⁹⁾ Био је председник устаничког одбора за Босну и Херцеговину.¹⁰⁾ Показао се и као организатор прикупљања и слања добровољаца херцеговачким устаницима.¹¹⁾ Успео је да окупи око 1.000 добровољаца.¹²⁾ Бринуо се и о збрињавању избеглица, тако да је једно време уз помоћ државе обезбедио смештај и храну за 30.000 избеглица.¹³⁾ Учествовао је у Првом српско-турском рату као војни свештеник, а рањен је на Јавору.¹⁴⁾ Одликован је због показане храбрости.¹⁵⁾

По први пут изабран је за народног посланика 1878. и почео је да се истиче својим говорима у скупштини.¹⁶⁾ Био је темпараментан говорник, а говорио је брзо и у патриотском духу, али никада није вређао своје политичке противнике у Народној скупштини, него је према њима био помирљив и уздржљив.¹⁷⁾ Често се у говорима позивао на „прађедовско јунаштво” и младе је позивао да се угледају на старину и да не чине оно због чега би се „прађедовске кости” у гробу превртале.¹⁸⁾ У новинама су му због тога лепили надимак „прађедовске кости”.¹⁹⁾ Двадесет пута био је биран за посланика на различитим изборима.²⁰⁾ Најпре је протествовао јер је Србија без Црне Горе закључила мир са Турском.²¹⁾ Током 1878. сукобљавао се са Јованом Ристићем инсистирајући на реформама, слободи и укидању бирократског система.²²⁾ Један је од оснивача Народне радикалне странке.²³⁾ Био је члан Главног одбора Народне радикалне странке од њеног оснивања 1881. па до смрти.²⁴⁾ Био је један од највећих опозиционара напредњачким владама. За време Тимочке буне власти су биле у страху да би буна могла да захвати и ужички крај, па је Милутин Гарашанин наредио да Ђурића држе у кућном притвору, како би на време спречили побуну и у ужичком крају.²⁵⁾

Проту су почетком 1886. оптужили за убиство посланика Напредне странке Вељка Јаковљевића.²⁶⁾ Због тога случаја био је затворен и злостављан, али пошто није било доказа пуштен је након три месеца.²⁷⁾ Након тога оптужен је да се тајно договарао са црногорским кнезом Николом да ради на свргавању краља Милана, али поново је због недостатка доказа био ослобођен кривице.²⁸⁾ Међутим пошто му је након пуштања на слободу поново претила нова оптужба побегао је априла 1886. у Црну Гору, где је био лепо и срдачно дочекан.²⁹⁾ У Црној Гори се поред кнеза Николе упознао и са претендентом на српски престо Петром I Карађорђевићем.³⁰⁾ На Цетињу је био у контакту са Русима и са Николом Пашићем, који је тада био у емиграцији.³¹⁾ Након тога обишао је Сарајево, Далмацију, Трст и отишао је у Букурешт.³²⁾ У Румунији је у то време боравило много српских емиграната и опозиционара, укључујући Николу Пашића и Карађорђевићеве агенте.³³⁾ Не задржавајући се дуго у Румунији прешао је у Русију.³⁴⁾ Боравио је у Москви, Петрограду, а путовао је и по азијској Русији.³⁵⁾ Руски цар га је 1906. одликовао за непознат политички рад у Русији.³⁶⁾

У Србију се вратио априла 1889. након абдикације краља Милана.³⁷⁾ Након повратка у Србију уживао је неоспорну подршку ужичкога краја, где су у њему гледали мученика и страдалника у времену краља Милана.³⁸⁾ Одмах је изабран за посланика у скупштини, а црква га је поставила за окружнога проту.³⁹⁾ Изгледа да је био аутор плана о помирењу династије Обреновић са Карађорђевићима, а по том плану би Карађорђевићи признали династију Обреновића, а заузврат би им био допуштен повратак у Србију.⁴⁰⁾ Био је осумњичен 1894. године у Чебинчевој афери, али није био ни суђен ни затваран.⁴¹⁾ Био је у честим контактима са Чебинцем.⁴²⁾

Одмах након Ивањданског атентата јула 1899. краљ Милан Обреновић је издао наређење да се похапсе Никола Пашић и истакнутији радикали Коста Таушановић, Стојан Протић, Љубомир Живковић и прота Милан Ђурић.⁴³⁾ Први на краљевом списку су били Никола Пашић и Милан Ђурић.⁴⁴⁾ Прота Ђурић је након хапшења био физички злостављан и мучен жеђу.⁴⁵⁾ Држан је у мрачном и влажном затвору без постеље.⁴⁶⁾ Окован је у тешке букагије. Током судског процеса оптуживали су га због веза са Карађорђевићима, а као доказ наведен је његов девет година стар разговор, када је говорио да би династију Обреновић требало свргнути са престола.⁴⁷⁾ Осуђен је на двадесет година робије.⁴⁸⁾ Са осуђеним радикалним вођама поступало се много горе него према обичним злочинцима.⁴⁹⁾ Након изречене пресуде проту Ђурића расчинили су у цркви Ружица по древном церемонијалу.⁵⁰⁾⁵¹⁾ Одсекли су му браду и три пута рекли да је недостојан, а прота је тада заплакао пред црквењацима и чуварима, који су му се тада ругали.⁵²⁾ Годину дана био је затворен у ћелији београдског Горњег града, а онда је спроведен у затвор у Пожаревцу.⁵³⁾

Помилован је септембра 1900. након женидбе краља Александра са Драгом Машин.⁵⁴⁾ Постављен је за војног проту у Зајечару, а онда у Ваљеву.⁵⁵⁾ На властити захтев пензионисан је 1903.⁵⁶⁾ За време Карађорђевића често је био веза између Николе Пашића и краља Петра I Карађорђевића.⁵⁷⁾ Пашић је често преко проте поручивао краљу оно што се лично није усуђивао да каже.⁵⁸⁾ Исто тако и оно што краљ није хтео да каже лично Пашићу ишло је преко проте.⁵⁹⁾

• Милан Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Просвета, Београд, 2008.
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 1, Београд, 1929, стр. 639—640
• С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 1, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 2, Издавачко и штампарско предузеће Геца Кон а.д., Београд, 1935.

Milan Djuric