Љубомир Живковић
Рођење: 26. април 1863. Београд, Кнежевина Србија Смрт: 4. децембар 1940. Београд, Краљевина Југославија

Љубомир Живковић (Београд, 26. април 1863 — Београд, 4. децембар 1940), српски правник и политичар. Посебну храброст показао је последњих година владе Александра Обреновића, па је неколико година био вођа слободних радикала. Био је 1903. министар правде у револуционарној влади Јована Авакумовића.

Љубомир Живковић је рођен 26. априла 1863. године у Београду.¹⁾²⁾ Основну школу и гимназију завршио је у Београду.³⁾ После тога студирао је право на Великој школи у Београду.⁴⁾ У Паризу је студирао и завршио студиј права.⁵⁾ Када се 1890. вратио из Париза отворио је адвокатску канцеларију, у којој је радио до смрти.⁶⁾⁷⁾

Политиком се почео бавити још као гимназијалац, као члан Радикалне странке.⁸⁾ Након повратка из Париза 1890. активно се укључио у политику.⁹⁾ Љубомир Живковић је био власник „Одјека”, радикалног листа, у коме је стално нападан режим.¹⁰⁾ „Одјек” је због тога био тридесет и пет пута забрањен.¹¹⁾ Истакао се новинским чланцима и памфлетима против режима, а посебно против краља Милана Обреновића.¹²⁾ Његови памфлети су штампани ван Србије, а онда би се кријумчарски уносили у земљу.¹³⁾ Огромну популарност имао је његов памфлет Демон Србије, који је био штампан у 50.000 примерака и растуран је широм Србије.¹⁴⁾ У том памфлету сликао је краља Милана Обреновића као моралну пропалицу, која злоупотребљава положај оца краља Александра Обреновића и који вуче Србију у бездан.¹⁵⁾ Оцртавао је Милана као најневаљалијег и до костију поквареног човека.¹⁶⁾ Као полазну основу за тај памфлет узео је Миланово писмо краљици Наталији из 1892, у коме је краљ Милан надугачко описивао своје коцкарске дугове и везе са другим женама.¹⁷⁾ Предлагао је оштрију борбу против режима, да се позове народ да не плаћа порез.¹⁸⁾

Краљ Милан је искористио Ивањдански атентат да се 1899. обрачуна са својим политичким противницима.¹⁹⁾ Љубомир Живковић је затворен заједно са истакнутим радикалима Костом Таушановићем, Стојаном Протићем и протом Миланом Ђурићем.²⁰⁾ Иако није нађено доказа да су учествовали или планирали атентат оптужени су за велеиздају.²¹⁾ На суду се држао храбро и изазивачки, па је код публике уживао велики углед.²²⁾ За разлику од њега Никола Пашић је да би избегао смрт признао да није сузбијао антидинастичке елементе у странци. Преки суд је Љубомира Живковића осудио за велеиздају на двадесет година робије.²³⁾ Амнестиран је 24. јула 1900. након венчања краља Александра Обреновића са Драгом Машин.

Међу радикалима Љубомир Живковић је након суђења постао велики јунак. Млађи и борбенији елементи радикалне странке због Пашићевог кукавичјег држања више нису поштовали старе радикалне вође.²⁴⁾ Љубу Живковића су због храброга понашања почели да сматрају за свога вођу.²⁵⁾ Живковић се разишао са Николом Пашићем и постао је вођа самосталних радикала, који су образовали своју засебну странку.²⁶⁾ За разлику од старих радикала, који су били спремни на погађање са двором, самостални радикали нису били спремни на такве компромисе.²⁷⁾ Од 1901. истицао се као говорник опозиције у скупштини.²⁸⁾ Био је најпопуларнији од свих говорника опозиције и то не само због говорничке вештине, него и због храбрости, коју је раније показао на суду.²⁹⁾ Поново је храбро критиковао и краља Александра Обреновића. Критиковао је члан Устава, који је допуштао краљевом женском потомству да наслеђује престо.³⁰⁾ На погребу Косте Таушановића почетком 1902. одржао је говор пун алузија против краља, па је на краљево инсистирање скупштина изгласала резолуцију, у којој осуђује његов говор.³¹⁾ Живковић је Таушановићев погреб претворио у политички збор против Обреновића.³²⁾ Краљ Александар Обреновић је узалуд покушавао да се с њим нагоди да обустави нападе „Одјека” на њега.³³⁾

Ђорђе Генчић је за Мајски преврат покушао да заинтересује Живковића, али он је одбио, говорећи да је већ довољно невин страдао и да не жели да се меша.³⁴⁾ Још током ноћи за време Мајског преврата 29. маја/11. јуна 1903. након убиства краљевског пара завереници су га позвали да буде члан нове револуционарне владе.³⁵⁾ Није знао ништа о завери и био је изненађен јутарњом посетом официра, да су морали да га пиштољем извуку из куће.³⁶⁾ У пет сати ујутро 11. јуна 1903. обратио се гомили, која га је одушевљено дочекала на Теразијама.³⁷⁾ Са једног стола држао је говор, у коме је рекао да је провиђење казнило оне, који су земљу водили у пропаст.³⁸⁾ Лажно је рекао да је краљ намеравао да прогна краљицу, па су погинули у међусобној борби.³⁹⁾ Живковић је након тога држао неколико говора тога јутра на различитим местима у Београду.⁴⁰⁾ У новој револуционарној влади Јована Авакумовића постао је министар правде и на том месту задржао се до 15. августа 1903.

Пошто су 1903. обновљене слободе за време Карађорђевића, Љуба Живковић је сматрао да су самостални радикали испунили свој задатак и да је потребно да се обнови јединство са старим радикалима.⁴¹⁾ Међутим друге вође самосталних радикала нису се слагале са његовим идејама, а са друге стране и политичка ситуација се развијала у смеру удаљавања радикала и самосталаца.⁴²⁾ Љуба Живковић се онда 1905. повукао из Самосталне радикалне странке и из политике.⁴³⁾ Бавио се само адвокатуром.

У политички живот се вратио 1925, након двадесет година апстиненције.⁴⁴⁾ Никола Пашић му је понудио да се кандидује на изборима 8. фебруара 1925. у Београду.⁴⁵⁾ Био је изабран за посланика и за потпредседника радикалног посланичког клуба.⁴⁶⁾ Трудио се да очува јединство странке.⁴⁷⁾ Као председника радикалног посланичког клуба Никола Пашић га је заједно са Марко Трифковићем и Марком Ђуричићем послао 2. јула 1925. да води преговоре са Хрватском сељачком странком Стјепана Радића, односно са Павлом Радићем и Ђуром Басаричеком.⁴⁸⁾⁴⁹⁾ Већ на првом састанку Љуба Живковић је подсетио хрватске представнике, да је влада до тада имала много обзира према Радићу, који би за слична дела изгубио главу у Француској или Енглеској.⁵⁰⁾ Поред тога у преговорима је нагласио и значај уставне монархије за српски народ. Хрватски представници су пристајали на монархистичку и државотворну политику споразума са радикалима и на заједничку владу, али заузврат су тражили да Светозар Прибићевић буде ван владе.⁵¹⁾ Заједнички споразум потписан је 14. јула 1925, а по њему хрватски представници су признали јединство државе и династију Карађорђевића и интегралну примену устава.⁵²⁾ После тога Стјепан Радић је био амнестиран и састављена је влада од радикала и Радићеве странке.⁵³⁾ Након Пашићеве смрти крајем 1926. дошло је до размимоилажења у радикалној странци, па се Љуба Живковић поново повукао 1928. из политике.⁵⁴⁾ Иако није био активан у странци Аца Станојевић се често са њим консултовао.⁵⁵⁾ На повратку из Врњачке бање разболео се од бронхитиса, па је добио запалење плућа, од чега је умро 4. децембра 1940. године у Београду.⁵⁶⁾

• Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 2, Београд, 1935.
• Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 3, Београд, 1936.
• Љубомир Живковић, Политика, број 11677, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 5. 12. 1940.
• Смрт Љубомира Живковића, Време, број 6777, 5. 12. 1940.
• Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, Књига четврта 1897-1903, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1925.
• Драгиша Васић, Деветсто трећа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
• Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
• Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, књига 2, Завод за уџбенике, Београд, 2010.

Ljubomir Zivkovic