Љубомир Живковић

Љубомир Живковић (Београд, 26. април 1863 — Београд, 4. децембар 1940), српски правник и политичар. Посебну храброст показао је последњих година владе Александра Обреновића, па је неколико година био вођа слободних радикала. Био је 1903. министар правде у револуционарној влади Јована Авакумовића.

Школовање

Љубомир Живковић рођен је 26. априла 1863. у Београду.1)2) Основну школу и гимназију завршио је у Београду.3) После тога студирао је право на Великој школи у Београду.4) У Паризу је студирао и завршио студиј права.5) Када се 1890. вратио из Париза отворио је адвокатску канцеларију, у којој је радио до смрти.6)7)

Храбри опозиционар

Политиком се почео бавити још као гимназијалац, као члан Радикалне странке.8) Након повратка из Париза 1890. активно се укључио у политику.9) Љубомир Живковић је био власник Одјека, радикалног листа, у коме је стално нападан режим.10) Одјек је због тога био тридесет и пет пута забрањен.11) Истакао се новинским чланцима и памфлетима против режима, а посебно против краља Милана Обреновића.12) Његови памфлети су штампани ван Србије, а онда би се кријумчарски уносили у земљу.13) Огромну популарност имао је његов памфлет Демон Србије, који је био штампан у 50.000 примерака и растуран је широм Србије.14) У том памфлету сликао је краља Милана Обреновића као моралну пропалицу, која злоупотребљава положај оца краља Александра Обреновића и који вуче Србију у бездан.15) Оцртавао је Милана као најневаљалијег и до костију поквареног човека.16) Као полазну основу за тај памфлет узео је Миланово писмо краљици Наталији из 1892, у коме је краљ Милан надугачко описивао своје коцкарске дугове и везе са другим женама.17) Предлагао је оштрију борбу против режима, да се позове народ да не плаћа порез.18)

Храбро држање на суду

Краљ Милан је искористио Ивањдански атентат да се 1899. обрачуна са својим политичким противницима.19) Љубомир Живковић затворен је заједно са истакнутим радикалима Костом Таушановићем, Стојаном Протићем и протом Миланом Ђурићем.20) Иако није нађено доказа да су учествовали или планирали атентат оптужени су за велеиздају.21) На суду се држао храбро и изазивачки, па је код публике уживао велики углед.22) За разлику од њега Никола Пашић је да би избегао смрт признао да није сузбијао антидинастичке елементе у странци. Преки суд је Љубомира Живковића осудио за велеиздају на двадесет година робије.23) Амнестиран је 24. јула 1900. након венчања краља Александра Обреновића са Драгом Машин.

Вођа самосталних радикала

Међу радикалима Љубомир Живковић је након суђења постао велики јунак. Млађи и борбенији елементи радикалне странке због Пашићевог кукавичјег држања више нису поштовали старе радикалне вође.24) Љубу Живковића су због храброга понашања почели да сматрају за свога вођу.25) Живковић се разишао са Николом Пашићем и постао је вођа самосталних радикала, који су образовали своју засебну странку.26) За разлику од старих радикала, који су били спремни на погађање са двором, самостални радикали нису били спремни на такве компромисе.27) Од 1901. истицао се као говорник опозиције у скупштини.28) Био је најпопуларнији од свих говорника опозиције и то не само због говорничке вештине, него и због храбрости, коју је раније показао на суду.29) Поново је храбро критиковао и краља Александра Обреновића. Критиковао је члан Устава, који је допуштао краљевом женском потомству да наслеђује престо.30) На погребу Косте Таушановића почетком 1902. одржао је говор пун алузија против краља, па је на краљево инсистирање скупштина изгласала резолуцију, у којој осуђује његов говор.31) Живковић је Таушановићев погреб претворио у политички збор против Обреновића.32) Краљ Александар Обреновић је узалуд покушавао да се с њим нагоди да обустави нападе Одјека на њега.33)

Члан револуционарне владе

Ђорђе Генчић је за Мајски преврат покушао да заинтересује Живковића, али он је одбио, говорећи да је већ довољно невин страдао и да не жели да се меша.34) Још током ноћи за време Мајског преврата 29. маја/11. јуна 1903. након убиства краљевског пара завереници су га позвали да буде члан нове револуционарне владе.35) Није знао ништа о завери и био је изненађен јутарњом посетом официра, да су морали да га пиштољем извуку из куће.36) У пет сати ујутро 11. јуна 1903. обратио се гомили, која га је одушевљено дочекала на Теразијама.37) Са једног стола држао је говор, у коме је рекао да је провиђење казнило оне, који су земљу водили у пропаст.38) Лажно је рекао да је краљ намеравао да прогна краљицу, па су погинули у међусобној борби.39) Живковић је након тога држао неколико говора тога јутра на различитим местима у Београду.40) У новој револуционарној влади Јована Авакумовића постао је министар правде и на том месту задржао се до 15. августа 1903.

Повлачење из политике

Пошто су 1903. обновљене слободе за време Карађорђевића Љуба Живковић је сматрао да су самостални радикали испунили свој задатак и да је потребно да се обнови јединство са старим радикалима.41) Међутим друге вође самосталних радикала нису се слагале са његовим идејама, а са друге стране и политичка ситуација се развијала у смеру удаљавања радикала и самосталаца.42) Љуба Живковић се онда 1905. повукао из Самосталне радикалне странке и из политике.43) Бавио се само адвокатуром.

Повратак у политику

У политички живот се вратио 1925, након двадесет година апстиненције.44) Никола Пашић му је понудио да се кандидује на изборима 8. фебруара 1925. у Београду.45) Био је изабран за посланика и за потпредседника радикалног посланичког клуба.46) Трудио се да очува јединство странке.47) Као председника радикалног посланичког клуба Никола Пашић га је заједно са Марко Трифковићем и Марком Ђуричићем послао 2. јула 1925. да води преговоре са Хрватском сељачком странком Стјепана Радића, односно са Павлом Радићем и Ђуром Басаричеком.48)49) Већ на првом састанку Љуба Живковић је подсетио хрватске представнике, да је влада до тада имала много обзира према Радићу, који би за слична дела изгубио главу у Француској или Енглеској.50) Поред тога у преговорима је нагласио и значај уставне монархије за српски народ. Хрватски представници су пристајали на монархистичку и државотворну политику споразума са радикалима и на заједничку владу, али заузврат су тражили да Светозар Прибићевић буде ван владе.51) Заједнички споразум потписан је 14. јула 1925, а по њему хрватски представници су признали јединство државе и династију Карађорђевића и интегралну примену устава.52) После тога Стјепан Радић је био амнестиран и састављена је влада од радикала и Радићеве странке.53) Након Пашићеве смрти крајем 1926. дошло је до размимоилажења у радикалној странци, па се Љуба Живковић поново повукао 1928. из политике.54) Иако није био активан у странци Аца Станојевић се често са њим консултовао.55) На повратку из Врњачке бање разболео се од бронхитиса, па је добио запалење плућа, од чега је умро 4. децембра 1940. у Београду.56)

Литература

1) , 4) , 5) , 6) , 8) , 9) , 41) , 42) , 43) , 44) , 45) , 46) , 47) , 49) , 54) , 55)
Политика, 5. 12. 1940, стр. 6
2) , 3) , 7) , 56)
Време, 5. 12. 1940, стр. 6
10) , 11) , 16)
Влада Александра Обр., 2, стр. 423
12) , 14) , 15)
Влада Александра Обр., 2, стр. 403
13) , 18)
Влада Александра Обр., 3, стр. 119
17)
Влада Александра Обр., 2, стр. 402
19)
Влада Александра Обр., 2, стр. 407-408
20)
Влада Александра Обр., 2, стр. 408
21)
Влада Александра Обр., 2, стр. 424
22)
Влада Александра Обр., 2, стр. 435
23)
Влада Александра Обр., 2, стр. 453
24) , 25)
Влада Александра Обр., 2, стр. 463
26)
Влада Александра Обр., 3, стр. 121
27)
Влада Александра Обр., 3, стр. 120
28) , 29)
Влада Александра Обр., 3, стр. 216
30)
Влада Александра Обр., 3, стр. 220
31)
Влада Александра Обр., 3, стр. 228
32)
Влада Александра Обр., 3, стр. 234
33)
Васа Казимировић, 1997, стр. 114
34)
Васа Казимировић, 1997, стр. 79
35)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 82
36)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 87
37)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 83
38)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 83-84
39)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 84
40)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 85
48) , 50)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 2, стр. 276
51)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 2, стр. 276-277
52) , 53)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 2, стр. 277
Штампање