Добро дошли на Српску енциклопедију

Марко Трифковић

Марко Трифковић (Београд, 6. септембар 1864 — Београд, 26. јул 1930), српски правник и политичар. Био је 1912. председник владе Краљевине Србије. Много пута је био министар правде и унутрашњих послова у српским и југословенским владама. Био је председник Народне скупштине.

Школовање и државна служба

Марко Трифковић рођен је 6. септембра 1864. у Београду у занатлијској породици.1)2) Његов отац преселио се у Београд из Херцеговине.3) Основну школи и гимназију завршио је у Београду.4) Правни факултет завршио је 1887. у Београду.5) Након студија запослио се као као писар у београдском варошком првостепеном суду.6)7) Када је био расписан натечај за државне питомце за студиј у иностранству, комисија Велике школе изабрала га је за питомца.8) Годину дана провео је на Универзитету у Берлину, а када му је одобрено продужење, студије је наставио у Цириху.9) Након повратка из Цириха постављен је за истражног судију у Крагујевцу.10) Изабран је и за председника општине у Крагујевцу и на том месту је остао до маја 1894, када је укинут Устав Србије 1888.11)12) Касније је био судија у Шапцу, Крушевцу и Ваљеву.13) Био је управник казненог завода у Београду, окружни начелник у Крушевцу, а био је и инспектор и начелник министарства народне привреде.14) Тако се окончао први део његовога живота, који је провео у државној служби.

Министар и председник владе

Још као студент определио се за радикале.15) За народнога посланика први пут је биран 1906. године и отада је био непрекидно биран све до септембра 1927.16) Најпре је био министар правде у влади Николе Пашића од 5. јануара 1907. до 20. јула 1908. Од 12. априла до 20. јула 1908. био је и заступник министра унутрашњих послова. Био је министар унутрашњих послова у влади Милована Миловановића од 7. јула 1911. до 1. јула 1912. У влади Милована Миловановића био је заступник министра правде од 9. фебруара до 22. јуна 1912. Након смрти Милована Миловановића постао је председник владе и министар унутрашњих послова.17) Био је председник владе од 1. јула до 9. септембра 1912. За време његове владе извршен је избор народних посланика, чији мандат је због ратова трајао осам година.18) За време Првог светског рата на Крфу се заједно са 14 радикалних посланика одвојио у посебан клуб.19) Заједно са њим били су поред осталих Настас Петровић, Коста Стојановић и Веља Вукићевић.20) Трифковић је изабран за председника клуба.21) Тражили су образовање широке коалиционе владе.22) На Женевској конференцији, која је одржана новембра 1918. Трифковић, Милорад Драшковић и Војислав Маринковић због мржње према Пашићу подржавали су ставове Југословенског одбора, па је донесен Женевски споразум, по коме је до стварања нове државе требало да Краљевина Србија и Држава Словенаца, Хрвата и Срба буду у реалној унији, али да се не реши унапред питање облика владавине.23) Међутим споразум није заживео, јер га Србија није ратификовала. Након Првог светског рата, по повратку у Србију био је министар унутрашњих послова у влади Николе Пашића од 16. новембра до 20. децембра 1918.

Министар у југословенским владама

Био је министар правде у првој југословенској влади Стојана Протића од 20. децембра 1918. до 16. августа 1919. Од краља је октобра 1919. добио мандат за састав владе.24) Пошто није могао да сакупи потребну већину тражио је од регента Александра да се распусти Привремено представништво и да се распишу избори.25) Пошто му то није одобрено морао је да врати мандат.26) Након тога био је министар унутрашњих послова у влади Стојана Протића од 19. фебруара до 17. маја 1920, па је након тога био министар правде у владама Миленка Веснића и Николе Пашића од 17. маја 1920. до 5. фебруара 1921. У владама Николе Пашића био је министар припреме за Уставотворну скупштину и изједначавање закона од 1. јануара 1921. до 27. јула 1924. Уз то био је министар пољопривреде и вода у влади Николе Пашића од 2. маја до 31. јула 1923. Краљ му је 10. маја 1924. поверио мандат за састав концентрационе владе, али пошто није могао да помири радикале и самосталне демократе са опозицијом морао је да врати мандат.27) Био је министар без портфеља у влади Николе Пашића од 6. новембра 1924. до 28. марта 1925. Марта 1925. и октобра 1925. изабран је за председника Народне скупштине.28) Никола Пашић га је послао 2. јула 1925. заједно са Марком Ђуричићем и Љубомиром Живковићем да води преговоре са Хрватском сељачком странком, односно са Павлом Радићем и Ђуром Басаричеком.29) Хрватски представници су пристајали на монархистичку и државотворну политику споразума са радикалима и на заједничку владу, али заузврат су тражили да Светозар Прибићевић буде ван владе.30) Заједнички споразум потписан је 14. јула 1925, а по њему хрватски представници су признали јединство државе и династију Карађорђевића и интегралну примену устава.31) После тога Стјепан Радић је био амнестиран и састављена је влада од радикала и Радићеве странке.32) Након Пашићеве смрти радикална странка се поцепала на фракције, а Никола Узуновић је био председник владе. После пада неколико Узуновићевих влада било је нужно да се мандат повери неком другом. Иако су радикали били поцепани, већина њих је била за Марка Трифковића, али краљ Александар I Карађорђевић је мандат поверио Вељи Вукићевићу, који је уживао изузетно малено поверење.33) Након 1927. више није био народни посланик. До укидања странки 6. јануара 1929. био је на положају првог потпредседника Главног одбора радикалне странке.34) Прво га је задесио срчани удар на његовом имању у Умци, а онда је превезен у Београд, где су уследиле компликације.35) Умро је 26. јула 1930. у Београду.36)

Литература

  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 4, стр. 867
  • Марко Трифковић, Политика, број 7981, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 27. 7. 1930.
  • Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, књига 2, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
  • Васа Казимировић, Никола Пашић и његово доба 1845-1926, књига 2, Нова Европа, Београд, 1990.
  • Милан Стојадиновић, Ни рат ни пакт, Ел економиста, Буенос Ајрес, 1963.
1)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 4, стр. 867
2) , 4) , 6) , 10) , 11) , 19) , 20) , 21) , 22) , 28) , 34) , 35) , 36)
Политика, 27. 7. 1930, стр. 2
3) , 15)
Милан Стојадиновић, 1963, стр. 256
5) , 7) , 8) , 9) , 12) , 13) , 14) , 16) , 17) , 18)
НА
23)
В. Казимировић, Пашић 2, 1990, стр. 516
24)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 2, стр. 51
25) , 26)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 2, стр. 52
27)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 2, стр. 233-234
29)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 2, стр. 276
30)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 2, стр. 276-277
31) , 32)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 2, стр. 277
33)
Милан Стојадиновић, 1963, стр. 255-256
Штампање