Настас Петровић (Чачак, 5/17. новембра 1867 — Београд, 22. фебруар 1933), српски политичар. Био је министар унутрашњих послова Краљевине Србије и Краљевине СХС.

Настас Петровић је рођен 5/17. новембра 1867. године у Чачку.¹⁾²⁾ У Чачку је завршио основну школу и нижу гимназију.³⁾ У Београду је завршио вишу гимназију и Филозофски факултет.⁴⁾ Још као омладинац учествовао је у многим важнијим омладинским покретима.⁵⁾ Као гимназијалац био је председник ђачке дружине Нада, а као студент био је председник Побратимства.⁶⁾ Изабран је за председника одбора за издавање свих дела Светозара Марковића.⁷⁾ Након завршетка Велике школе постављен је 1892. за предавача у Ужицама.⁸⁾ Због својих радикалних политичких ставова отпуштен је из државне службе и једно време био је притворен.⁹⁾ Постављен је 1900. за професора у Јагодини.¹⁰⁾ У Јагодини је две године уређивао лист Народни покрет.¹¹⁾ Био је 1907. председник Српског новинарског удружења. Дуже време био је и председник главног одбора Удружења општинских секретара.¹²⁾ Предавао је француски језик и заједно са Богданом Поповићем аутор је једнога великога речника.¹³⁾

Придружио се Народној радикалној странци. По први пут изабран је за посланика 1901. године и отада је осим једног прекида (1903-1905) био непрекидно биран све до 1925.¹⁴⁾ Био је члан и први секретар Главног одбора Народне радикалне странке.¹⁵⁾ Био је министар унутрашњих послова у влади Николе Пашића од 30. маја/12. јуна 1907. до 30. марта/12. априла 1908.¹⁶⁾ За време његовога мандата на месту министра унутрашњих послова у затвору Главњачи септембра 1907. убијена су двојица вођа контразавереника Милан и Максим Новаковић.¹⁷⁾ Новаковићи су били присташе Обреновића и противници Карађорђевића и противници учесника Мајске завере из 1903. Настас Петровић је у Народној скупштини оправдавао полицију тврдећи да су Новаковићи без некаквога разлога изазвали сукоб са жандарима, па су онда погинули у затвору у сукобу са њима.¹⁸⁾ Новаковићи су били изрешетани.¹⁹⁾ Посланици у Народној скупштини нису никако хтели да прихвате Настасово образложење, него су тражили да се о целом случају поведе независна истрага.²⁰⁾ У Народној скупштини био је међу најборбенијим и најјачим говорницима Радикалне странке.²¹⁾

За време Првог светског рата на Крфу се заједно са 14 радикалних посланика одвојио у посебан клуб.²²⁾ Заједно са њим били су поред осталих Марко Трифковић, Коста Стојановић и Веља Вукићевић.²³⁾ Тражили су образовање широке коалиционе владе. Након рата вратио се у странку. Брзо након ослобођења стао је на страну Стојана Протића, када се Протић завадио са Пашићем.²⁴⁾ Почетком 1924. Хрватска сељачка странка Стјепана Радића одлучила је да након дуге апстиненције преда своја пуномоћја и да поново као посланици заузму своја места у скупштини.²⁵⁾ За разлику од своје странке Настас је гласао да се овере та пуномоћја, а то је представљало велики проблем за радикалну владу Николе Пашића, која је брзо после тога изгубила већину и морала је да одступи.²⁶⁾ Настас Петровић је 1924. иступио из главног одбора радикала и из радикалног посланичког клуба.²⁷⁾ Уз подршку Хрватске сељачке странке формирана је нова влада Љубе Давидовића, у којој је Настас Петровић добио положај министра унутрашњих послова.²⁸⁾ Радило се о влади Блока народног споразума, у којем су били Демократска странка, Словенска људска странка, Југословенска муслиманска организација као и Настасова мала група независних радикала.²⁹⁾ Многи су тада сматрали да је Настас поступио по налогу из двора, који је хтео да се ослободи Пашића.³⁰⁾ Био је министар унутрашњих послова од 27. јула до 6. новембра 1924.³¹⁾ Председник владе Љуба Давидовић слао га је септембра 1924. на разговоре са Стјепаном Радићем, од кога је добио половичну спремност да се призна монархија и држава.³²⁾ Након тога слабио је његов политички утицај, а 1925. последњи је пут изабран за посланика. Био је међу независним радикалима, па је постао председник главног одбора независних радикала.³³⁾ Током 1928. покренуо је ванпартијске зборове на којима се залагао за раздужење сељака.³⁴⁾ Умро је 22. фебруара 1933. у Београду.³⁵⁾

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 3, стр. 451
• Драгољуб Јовановић, Људи, Људи…, Филип Вишњић, Београд, 2005.
• Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
• Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, књига 2, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
• Настас Петровић, Политика, број 8903, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 23. 2. 1933, стр. 3
• Марко Трифковић, Политика, број 7981, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 27. 7. 1930.

Nastas Petrovic