Добро дошли на Српску енциклопедију

Светозар Прибићевић

Светозар Прибићевић (Костајница, 26. октобар 1875 — Праг, 15. септембар 1936), вођа Срба из Хрватске и један од најконтроверзнијих политичара Краљевине Срба Хрвата Словенаца и Југославије.

Биографија

Светозар Прибићевић

Рођен је 26. октобра 1875. у Костајници, на Банији. Име је добио по Светозару Милетићу, чије је идеје посебно поштовао његов отац. Имао је браћу Валеријана, епископ Српске православне цркве, Милана, пуковника Српске војске и политичара и Адама, политичара и публицисте.1)

Школовање

Похађао је нижу реалку у Петрињи, где је становао код тетке. Вишу реалну гимназију је најпре похађао у Загребу и као одличан ђак добио је стипендију. Реалку је завршио у Карловцу, а затим се уписао на Филозофски факултет,2) на Свеучилишту у Загребу, где је студирао математику и физику. Још као студент3) се ангажовао политички и постао један од најистакнутијих политичких првака.4) По узору на Прашки круг, окупио је српску и хрватску младеж у Загребачки круг. Био је вођа Уједињене српске и хрватске академске омладине, заједно са Хрватом Иваном Лорковићем, која се борила за народно јединство,5) односно југословенски унитаризам.6) Године 1897. објавили су неку врсту манифеста у алманаху под називом „Народна мисао“.7) У његовом првом чланку објављеном у алманаху под насловом „Мисао водиља Срба и Хрвата“, изразио је своју идеју да су Срби и Хрвати делови истог народа.8)

Политичар

По завршетку студија 1898. је одбио државну службу и почео да ради као наставник у српској учитељској школи у Пакрацу, а затим у српској препараднији у Карловцу. Као резултат даље сарадње између Загребачког и Прашког круга, у Бечу је 1900. покренут часопис „Глас уједињене хрватске, српске и словеначке омладине“, чији је био уредник, уз Стјепана Радића, где је строго критиковао старе политичаре, сматрајући да немају права да говоре у име народа.9)

Без обзира на критике упућене старим политичарима, што му ови нису заборавили, године 1903. је приступио Српској самосталној странци и брзо је у њој напредовао.10) Пошто је после антисрпских демонстрација у Загребу (септембра 1902),11) када је лист „Србобран“12) забрањен, почео је да урађује „Нови Србобран“, орган Српске самосталне странке, у време Куеновог режима (мађ. Károly Khuen-Héderváry), када се настојало да раздор између Срба и Хрвата буде што већи,13) пошто су Аустрогурарска и Немачка тежиле продору на Балкан.14) Лист је формулисао идеолошке основе српске политике и био један од ретких извора информација за крајеве у којима су живели Срби, који је окупљао националне и страначке борце. Са својим тимом, који су чинили његова браћа, затим Милан Грчић, Буда Будисављевић, Јован Бањанин, Михајло Медаковић и други.15) Нешто касније је постао и генерални секретар странке.16)

Прибићевић је реорганизовао странку и дао нови правац националне политике у Аустроуграској.17) Тај правац је тежио обједињавању свих политичке снага које су се противиле немачком продору на исток и успостављању боље сарадње између Срба и Хрвата. У постављању новог правца велику улогу су имали Франо Супило и Анте Трумбић, на чију иницијативу је 1905. настала Ријечка резолуција, а затим је Прибићевић значајно допринео у припремању, формулисању Задарске резолуције, коју су исте године прихватили српски заступници у Хратском и Далматинском сабору.18)

Децембра 1905.19) је основана Српско-хрватска коалиција, која је на изборима 1906. одмах задобила већину и постала носилац националне политике у Хрватској и Славонији. Из Беча се настојало да се Коалиција компромитује и сломије, па је тако настао Велеиздајнички процес (1908—1909), који је већином вођен против присталица Коалиције20) Тада су оптужена 53 Србина, на челу са његовом браћом Адамом и Валеријаном, док је Светозара штитио заступнички имунитет имунитет.21) У наставку се водио и Фридјунгов процес (1909), кад је Коалиција тужила Фридјнга за клевету пошто је на основу фалсификованих докумената писао о томе како је српска влада финансирала Коалицију. Процес се завршио повлачењем тужбе, Франо Супило се повукао из Коалиције, а Прибићевић је постао њен председник. Након тога Прибићевић је склопио споразум са баном Николом Томашићем, чиме је осигурао да се одржи саборска већина.22)

Први светски рат

Након Сарајевског атентата, у Сабору су га вербално напали монархистички и прохабзбуршки расположени франковци, због чега је престао да долази на сабор. Затим, мада је имао имунитет,23) је затворен, а онда конфиниран у Пешти. Напомена: према неким изворима у Првом светском рату учествовао је као добровољац „докнадног“ батаљона, 25. пука 42. домобранске или често називане Вражје дивизије.24) Тек 1917. му је дозвољено да се врати у Загреб. Сматрао је да је веома битно одржати Хрватски сабор за време рата. 9. јула 1918. је одржао говор у Хрваском сабору, о програму и улози Коалиције у тадашњим приликама, као и о својоим ставовима о решавању националног питања. При оснивању Народног вијећа, изабран је за потпредседника, а 29. октобра 1918. је у име Хрватског сабора изнео предлог о раскиду свих државноправних веза Хрватске са Аустријом и Мађарском25) и проглашењу Далмације, Хрватске и Славоније с Ријеком независном државом која ступа у заједничку Државу Словенаца, Хрвата и Срба.26)

Био је противник федералиста (Хрватске сељачке странке) и женевског споразума, сколопљеног између Николе Пашића, Антона Корошца и српске опозиције и знатно је допринео да се на седници Средишњег одбора Народног вијећа 24. новембра 1918. донесе одлука о непосреднијој вези са Србијом.27) У свом уводном излагању приказао је тмурно стање у земљи и закључио да се уједињење са Србијом треба спровести што је пре могуће. Већина се с тим сложила, само је Стјепан Радић гласао против уједињења. Изабрана је делегација од 28 чланова, која је отпутовала у Београд. Мада је остало доста спорних питања, Прибићевић је пожуривао процес придруживања, страхујући да се у супротном не наметну решења са којима се никако не би слагао. Уједињење је свечано проглашено 18. новембар/1. децембра 1918. у привременој резиденцији регента Александра Карађорђевића.28)

Послератини период

Када је формирана Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, постао је министар унутрашњих послова (7. децембар 1918 — 19. фебруар 1920 и затим 18. јул—24. децембар 1921). Такође је био министар просвете (17. мај 1920—18. јул 1921, 14. децембар 1921—16. децембар 1922, 27. март—27. јул 1924, 6. новембар 1924—29. април 1925).29) Залагао се за концепт унитарне државе и јаке централне власти, што је било у складу са политичким амбицијама Александра Карађорђевића. Овакав став је правдао сложеном ситуацијом и недовршеним територијалним разграничењем.30)

На збору у Сарајеву 15-16, фебруара 1919. је поставио темеље новој политичкој групацији у коју су ушли Српско-хрватска коалиција, Напредна словеначка странка, Народова и Кочићева група из Босне и Херцеговине, а касније и Самостална, Национална и Напредна странке. Априла 1919. је формирана Демократска заједница на челу са Љубомирем Давидовићем, а из ње и Нова демократска странка. Из те странке се 1924. издвојио када је један део странке почео да се удаљава од централизма и сарађује са Стјепаном Радићем,31) па је формирао Самосталну демократску странку, која се приближила Николи Пашићу, са којим је саставио Национални блок и добио на изборима 8. фебруара 1925. Међутим, када је Пашић, склопио споразум са Стјепаном Радићем, прешао је у опозицију32) и напустио централистичку позицију.33) Док је Пашић тада погрешно веровао да би уласком у владу министара из редова ХСС решио хрватско питање и ојачао свој и положај владе, Радићу учествовање у централној власти није био главни политички циљ,34) већ успостављање што шире аутономије за Хрватску, због чега је почетком 1927. овај пакт пропао.35)

Имајући за заједничког политичког непријатеља радикале,36) године 1927. Прибићевић и Радић су спојили своје странке у Сељачко-демократску коалицију, ради политичке борбе против „отвореног српског хегемонизма“37) и режима у Београду.38) Овај хрватско-српски политички савез је представљао најдуговечнију коалицију, за све време постојања југословенске државе.39) Практично је држао монопол над хрватским бирачким телом, био непријатељски постављен према српским странкама и представљао жесток ударац југословенском режиму.40) После атентата у скупштини 20. јуна 1928. је напустио своје чврсте програмске ставове.41) Некадашњи централиста, прихватио је федерализам, одлажући народно јединство за нека боља времена и градећи судбину Срба у Хрватској на сарадњи са Хрватима.42) 1. августа 1928. је потписао резолуцију, у којој су тражене корените промене у држави.43) После увођења Шестојануарске диктатуре (1929) изјавио је да држава може да опстане само ако су Хрвати у њој задовољни једнако као и Срби.44)

Када је маја 1929. долазио у Београд на разговоре са српским политичарима, ухапшен је на железничкој станици и одведен у интернацију у село Брус, у подножју Копаоника.45) Тек почетком 1931. му је допуштен одлазак.46)

Емиграција

Последњи период живота, од 1931. до смрти је провео у емиграцији, одакле је и даље пратио политичке догађаје у Југославији и одржавао писмене контакте са истомишљеницима. Најпре је боравио у Прагу, а затим је 1932. прешао у Париз, где је радио на упознавању француске јавности са својим виђењем ситуације у Југославији. Године 1933. је објавио књигу „Диктатура краља Александра“ (франц. La dictature du roi Alexandre). Књига је изазвала огорчење у режимским круговима, негодовање и неслагање у српској опозицији,47) али и различите реакције међу његовим партијским друговима.48) У Југославији први пут објављена 1959.49) У децембру 1933. из Париза је упутио писмо Србима, са позивом да да стану на чело борбе против петогодишње диктатуре краља Александра.50)

У пролеће 1936. у Паризу се разболео и лечен је од туберкулозе, али терапија није давала резултате. Током болести, уз Прибићевића су свакодневно били његова супруга Босиљка, млађа ћерка Стана, зет Иво Орлић, адвокат са Сушака и стари партијски другови. Отишао је најпре у Праг, где је прегледан, а затим је по препоруци лекара отишао у санаторијум за плућне болести, у Јанске Лази у Крконошама, где му се стање само погоршало. Одатле је отишао у санаторијум Подоли код Прага, где је установљено да болује од рака плућа. Добио је терапију зрачењем, после чега се осећао знатно боље.51) У санаторијуму је са болесничког кревета издиктирао политички тестамент, у коме је навео да је заједничка држава настала, не само због етничке сродности, већ и због начела живота и заједничке историјске делатности.52) 15. септембра 1936. му је поново позлило,53) у два наврата је имао напад емболије и тог дана је умро.

Његово тело је стајало изложено у чехословачком православном Храму Светог Ћирила и Методија у Прагу, да би се осим родбине, пријатеља и познаника, од њега опростио и шири слој прашких грађана.54) Привремено је сахрањен 19. септембра, у крипти руске цркве на Олшанском гробљу.55) На сахрани је било једанаест говорника, представника политичких странака, организација и пријатеља из Југославије и Чехословачке.56) Његови посмртни остаци су 21. октобра 1968. пренети и покопани на Новом гробљу у Београду.57)

Литература

  • http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-6673/2012/0350-66731278067B.pdf, наслов Смрт Светозара Прибићевића и њени одјеци у југословенској јавности, аутор Софија Божић, година 2012, часопис Прилози за књижевност, историју и фолклор, број 78, стр. 67-82, уредник Злата Богојевић, издавач Филолошки факултет, ИССН 0350-6673, приступ 23. 1. 2015.
  • http://www.historiografija.hr/hz/1965/HZ_18_10_BOBAN.pdf, наслов Једно писмо Светозара Прибичевића из времена шетојануарског режима, аутор Љубо Бобан, година 1966, часопис Хисторијски зборник 1965, број XVIII, уредник Јарослав Шидак, место Загреб, издавач Повјесно друштво Хрватске
  • http://kpolisa.com/KP21/kp21-V-4-GavrilovicMarkovic.pdf, наслов Неки аспекти присаједињења Бана, Бачке и Барање краљевини Срибје и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, аутор Драго Гавриловић, Саша С. Марковић, година 2013, часопис Култура полиса, број 21, стр. 289-308, приступ 22. 1. 2015.
  • http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/10/article-4.html, наслов Нискост ропских душа, аутор Васа Казимировић, година 1998, часопис Српско наслеђе историјске свеске, број 10, издавач НИП „ГЛАС“, место Београд, приступ 22. 1. 2015.
  • Пролексис енциклопедија, Прибићевић Светозар http://proleksis.lzmk.hr/42654/, наслов Прибићевић Светозар, уредник Антун Вујић, издавач Пролексис енциклопедија, година 2013, приступ 23. 1. 2015.
  • http://fabrikaknjiga.co.rs/rec/75/41.pdf, наслов Сукоб са историјом: Нека размишљања о прошлости и односу према њој у постсоцијалистичкој Србији, аутор Дејан Ђокић, година 2007, часопис Реч, број 75, издавач Фабрика књига, приступ 23. 1. 2015.
  • http://biblioteka.prosvjeta.net/промоција-нове-књиге-чедомира-вишњић/, наслов Представљена нова књига Чедомира Вишњића, аутор Боривој Чалић, датум 22. 12. 2013, издавач Српско културно друштво „Просвјета“, место Загреб, приступ 24. 1. 2015.
  • Политика, 20. 9. 1936 http://scc.digital.bkp.nb.rs/view/P-2484-1936&ID=9983&p=003&w=1246&h=866, наслов На Олшанском гробљу у Прагу, јуче је најсвечаније сахрањен Светозар Прибићевић, часопис Политика, број 10175, датум 20. 9. 1936, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, место Београд, приступ 24. 1. 2015.
  • Политика, 18. 9. 1936 http://scc.digital.bkp.nb.rs/view/P-2484-1936&ID=9981&p=002&w=1246&h=866, наслов Посмртни остаци Светозара Прибићевића биће привремено сахрањени у крипти руске цркве на прашком Олшанском гробљу, часопис Политика, број 10173, датум 18. 9. 1936, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, место Београд, приступ 24. 1. 2015.
  • http://a1450176.sites.myregisteredsite.com/web/pedeef/630.pdf, наслов Италија и Павелић (1927-1937), аутор Јамес Ј. Садковицх, година 2010, место Загреб|ИСБН 978-953-212-387-6, издавач Голден маркетинг-Техничка књига, приступ 24. 1. 2015.
  • http://snv.hr/file/attachment/file/znameniti-srbi-u-hrvatskoj.pdf, наслов Знаменити Срби у Хрватској, аутор Филип Шкиљан, година 2009, место Загреб, број књига 1|ИСБН 978-953-7442-06-4, издавач Српско народно вијеће, приступ 24. 1. 2015.
  • http://www.znaci.net/00001/92.htm, наслов Србија у Другом светском рату (1939-1945), аутор Бранко Петрановић, година 1992, место Београд, издавач Војнииздавачки и новински центар, уредник Драгомир Ђоновић, приступ 25. 1. 2015.
  • http://www.arhivyu.gov.rs/active/sr-cyrillic/home/glavna_navigacija/izdanja/informativna_sredstva_v01/zbirka_milana_stojadinovica_tonka_zupancic.html, наслов Збирка Милана Стојадиновића 1914-1944 , аутор Тонка Жупанчић, година 1999, издавач Архив Југославије, место Београд, приступ 25. 1. 2015.
1) , 2) , 4) , 6) , 8) , 9) , 10) , 14) , 16) , 18) , 19) , 21)
Филип Шкиљан, 2009, стр. 32
3) , 11) , 13)
Владимир Ћоровић, 1928, стр. 680
5) , 7) , 47) , 49)
Софија Божић, 2012, стр. 68
12) , 15)
Боривој Чалић, 22. 12. 2013
17) , 20) , 25) , 27) , 29) , 32)
Владимир Ћоровић, 1928, стр. 681
22) , 23) , 26) , 28)
Филип Шкиљан, 2009, стр. 34
24)
Васа Казимировић, 1998
30)
Драго Гавриловић, Саша С. Марковић, 2013, стр. 300
31) , 33) , 34)
Дејан Ђокић, 2007, стр. 50
35) , 36) , 38) , 39)
Дејан Ђокић, 2007, стр. 51
37) , 46)
Пролексис енциклопедија, Прибићевић Светозар
40)
Јамес Ј. Садковицх|2010, стр. 15
41) , 43) , 44) , 45) , 52)
Филип Шкиљан, 2009, стр. 36
42)
Бранко Петрановић, 1992, стр. 33
48)
Љубо Бобан, 1966, стр. 203
50)
Тонка Жупанчић, 1999, стр. 89
51) , 53)
Софија Божић, 2012, стр. 69
54) , 56)
Политика, 20. 9. 1936, стр. 3
55)
Политика, 18. 9. 1936, стр. 2
57)
Софија Божић, 2012, стр. 82
Штампање