Светозар Прибићевић (Костајница, 26. октобар 1875 — Праг, 15. септембар 1936), вођа Срба из Хрватске и један од најконтроверзнијих политичара Краљевине Срба Хрвата Словенаца и Југославије.

Светозар Прибићевић

Рођен је 26. октобра 1875. године у Костајници, на Банији. Име је добио по Светозару Милетићу, чије је идеје посебно поштовао његов отац. Имао је браћу Валеријана, епископ Српске православне цркве, Милана, пуковника Српске војске и политичара и Адама, политичара и публицисте.¹⁾

Похађао је нижу реалку у Петрињи, где је становао код тетке. Вишу реалну гимназију је најпре похађао у Загребу и као одличан ђак добио је стипендију. Реалку је завршио у Карловцу, а затим се уписао на Филозофски факултет,²⁾ на Свеучилишту у Загребу, где је студирао математику и физику. Још као студент³⁾ се ангажовао политички и постао један од најистакнутијих политичких првака.⁴⁾ По узору на Прашки круг, окупио је српску и хрватску младеж у Загребачки круг. Био је вођа Уједињене српске и хрватске академске омладине, заједно са Хрватом Иваном Лорковићем, која се борила за народно јединство,⁵⁾ односно југословенски унитаризам.⁶⁾ Године 1897. објавили су неку врсту манифеста у алманаху под називом „Народна мисао“.⁷⁾ У његовом првом чланку објављеном у алманаху под насловом „Мисао водиља Срба и Хрвата“, изразио је своју идеју да су Срби и Хрвати делови истог народа.⁸⁾

По завршетку студија 1898. одбио је државну службу и почео да ради као наставник у српској учитељској школи у Пакрацу, а затим у српској препараднији у Карловцу. Као резултат даље сарадње између Загребачког и Прашког круга, у Бечу је 1900. покренут часопис „Глас уједињене хрватске, српске и словеначке омладине“, чији је био уредник, уз Стјепана Радића, где је строго критиковао старе политичаре, сматрајући да немају права да говоре у име народа.⁹⁾

Без обзира на критике упућене старим политичарима, што му ови нису заборавили, године 1903. је приступио Српској самосталној странци и брзо је у њој напредовао.¹⁰⁾ Пошто је после антисрпских демонстрација у Загребу (септембра 1902),¹¹⁾ када је лист „Србобран“¹²⁾ забрањен, почео је да урађује „Нови Србобран“, орган Српске самосталне странке, у време Куеновог режима (мађ. Károly Khuen-Héderváry), када се настојало да раздор између Срба и Хрвата буде што већи,¹³⁾ пошто су Аустрогурарска и Немачка тежиле продору на Балкан.¹⁴⁾ Лист је формулисао идеолошке основе српске политике и био један од ретких извора информација за крајеве у којима су живели Срби, који је окупљао националне и страначке борце. Са својим тимом, који су чинили његова браћа, затим Милан Грчић, Буда Будисављевић, Јован Бањанин, Михајло Медаковић и други.¹⁵⁾ Нешто касније је постао и генерални секретар странке.¹⁶⁾

Прибићевић је реорганизовао странку и дао нови правац националне политике у Аустроуграској.¹⁷⁾ Тај правац је тежио обједињавању свих политичке снага које су се противиле немачком продору на исток и успостављању боље сарадње између Срба и Хрвата. У постављању новог правца велику улогу су имали Франо Супило и Анте Трумбић, на чију иницијативу је 1905. настала Ријечка резолуција, а затим је Прибићевић значајно допринео у припремању, формулисању Задарске резолуције, коју су исте године прихватили српски заступници у Хратском и Далматинском сабору.¹⁸⁾

Децембра 1905.¹⁹⁾ основана је Српско-хрватска коалиција, која је на изборима 1906. одмах задобила већину и постала носилац националне политике у Хрватској и Славонији. Из Беча се настојало да се Коалиција компромитује и сломије, па је тако настао Велеиздајнички процес (1908—1909), који је већином вођен против присталица Коалиције²⁰⁾ Тада су оптужена 53 Србина, на челу са његовом браћом Адамом и Валеријаном, док је Светозара штитио заступнички имунитет имунитет.²¹⁾ У наставку се водио и Фридјунгов процес (1909), кад је Коалиција тужила Фридјнга за клевету пошто је на основу фалсификованих докумената писао о томе како је српска влада финансирала Коалицију. Процес се завршио повлачењем тужбе, Франо Супило се повукао из Коалиције, а Прибићевић је постао њен председник. Након тога Прибићевић је склопио споразум са баном Николом Томашићем, чиме је осигурао да се одржи саборска већина.²²⁾

Након Сарајевског атентата, у Сабору су га вербално напали монархистички и прохабзбуршки расположени франковци, због чега је престао да долази на сабор. Затим, мада је имао имунитет,²³⁾ је затворен, а онда конфиниран у Пешти. Напомена: према неким изворима у Првом светском рату учествовао је као добровољац „докнадног“ батаљона, 25. пука 42. домобранске или често називане Вражје дивизије.²⁴⁾ Тек 1917. му је дозвољено да се врати у Загреб. Сматрао је да је веома битно одржати Хрватски сабор за време рата. 9. јула 1918. је одржао говор у Хрваском сабору, о програму и улози Коалиције у тадашњим приликама, као и о својоим ставовима о решавању националног питања. При оснивању Народног вијећа, изабран је за потпредседника, а 29. октобра 1918. је у име Хрватског сабора изнео предлог о раскиду свих државноправних веза Хрватске са Аустријом и Мађарском²⁵⁾ и проглашењу Далмације, Хрватске и Славоније с Ријеком независном државом која ступа у заједничку Државу Словенаца, Хрвата и Срба.²⁶⁾

Био је противник федералиста (Хрватске сељачке странке) и женевског споразума, сколопљеног између Николе Пашића, Антона Корошца и српске опозиције и знатно је допринео да се на седници Средишњег одбора Народног вијећа 24. новембра 1918. донесе одлука о непосреднијој вези са Србијом.²⁷⁾ У свом уводном излагању приказао је тмурно стање у земљи и закључио да се уједињење са Србијом треба спровести што је пре могуће. Већина се с тим сложила, само је Стјепан Радић гласао против уједињења. Изабрана је делегација од 28 чланова, која је отпутовала у Београд. Мада је остало доста спорних питања, Прибићевић је пожуривао процес придруживања, страхујући да се у супротном не наметну решења са којима се никако не би слагао. Уједињење је свечано проглашено 18. новембар/1. децембра 1918. у привременој резиденцији регента Александра Карађорђевића.²⁸⁾

Када је формирана Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, постао је министар унутрашњих послова (7. децембар 1918 — 19. фебруар 1920 и затим 18. јул—24. децембар 1921). Такође је био министар просвете (17. мај 1920—18. јул 1921, 14. децембар 1921—16. децембар 1922, 27. март—27. јул 1924, 6. новембар 1924—29. април 1925).²⁹⁾ Залагао се за концепт унитарне државе и јаке централне власти, што је било у складу са политичким амбицијама Александра Карађорђевића. Овакав став је правдао сложеном ситуацијом и недовршеним територијалним разграничењем.³⁰⁾

На збору у Сарајеву 15-16, фебруара 1919. поставио је темеље новој политичкој групацији у коју су ушли Српско-хрватска коалиција, Напредна словеначка странка, Народова и Кочићева група из Босне и Херцеговине, а касније и Самостална, Национална и Напредна странке. Априла 1919. је формирана Демократска заједница на челу са Љубомирем Давидовићем, а из ње и Нова демократска странка. Из те странке се 1924. издвојио када је један део странке почео да се удаљава од централизма и сарађује са Стјепаном Радићем,³¹⁾ па је формирао Самосталну демократску странку, која се приближила Николи Пашићу, са којим је саставио Национални блок и добио на изборима 8. фебруара 1925. Међутим, када је Пашић, склопио споразум са Стјепаном Радићем, прешао је у опозицију³²⁾ и напустио централистичку позицију.³³⁾ Док је Пашић тада погрешно веровао да би уласком у владу министара из редова ХСС решио хрватско питање и ојачао свој и положај владе, Радићу учествовање у централној власти није био главни политички циљ,³⁴⁾ већ успостављање што шире аутономије за Хрватску, због чега је почетком 1927. овај пакт пропао.³⁵⁾

Имајући за заједничког политичког непријатеља радикале,³⁶⁾ године 1927. Прибићевић и Радић су спојили своје странке у Сељачко-демократску коалицију, ради политичке борбе против „отвореног српског хегемонизма“³⁷⁾ и режима у Београду.³⁸⁾ Овај хрватско-српски политички савез је представљао најдуговечнију коалицију, за све време постојања југословенске државе.³⁹⁾ Практично је држао монопол над хрватским бирачким телом, био непријатељски постављен према српским странкама и представљао жесток ударац југословенском режиму.⁴⁰⁾ После атентата у скупштини 20. јуна 1928. је напустио своје чврсте програмске ставове.⁴¹⁾ Некадашњи централиста, прихватио је федерализам, одлажући народно јединство за нека боља времена и градећи судбину Срба у Хрватској на сарадњи са Хрватима.⁴²⁾ 1. августа 1928. је потписао резолуцију, у којој су тражене корените промене у држави.⁴³⁾ После увођења Шестојануарске диктатуре (1929) изјавио је да држава може да опстане само ако су Хрвати у њој задовољни једнако као и Срби.⁴⁴⁾

Када је маја 1929. долазио у Београд на разговоре са српским политичарима, ухапшен је на железничкој станици и одведен у интернацију у село Брус, у подножју Копаоника.⁴⁵⁾ Тек почетком 1931. му је допуштен одлазак.⁴⁶⁾

Последњи период живота, од 1931. до смрти је провео у емиграцији, одакле је и даље пратио политичке догађаје у Југославији и одржавао писмене контакте са истомишљеницима. Најпре је боравио у Прагу, а затим је 1932. прешао у Париз, где је радио на упознавању француске јавности са својим виђењем ситуације у Југославији. Године 1933. је објавио књигу „Диктатура краља Александра“ (франц. La dictature du roi Alexandre). Књига је изазвала огорчење у режимским круговима, негодовање и неслагање у српској опозицији,⁴⁷⁾ али и различите реакције међу његовим партијским друговима.⁴⁸⁾ У Југославији први пут објављена 1959.⁴⁹⁾ У децембру 1933. из Париза је упутио писмо Србима, са позивом да да стану на чело борбе против петогодишње диктатуре краља Александра.⁵⁰⁾

У пролеће 1936. у Паризу се разболео и лечен је од туберкулозе, али терапија није давала резултате. Током болести, уз Прибићевића су свакодневно били његова супруга Босиљка, млађа ћерка Стана, зет Иво Орлић, адвокат са Сушака и стари партијски другови. Отишао је најпре у Праг, где је прегледан, а затим је по препоруци лекара отишао у санаторијум за плућне болести, у Јанске Лази у Крконошама, где му се стање само погоршало. Одатле је отишао у санаторијум Подоли код Прага, где је установљено да болује од рака плућа. Добио је терапију зрачењем, после чега се осећао знатно боље.⁵¹⁾ У санаторијуму је са болесничког кревета издиктирао политички тестамент, у коме је навео да је заједничка држава настала, не само због етничке сродности, већ и због начела живота и заједничке историјске делатности.⁵²⁾ 15. септембра 1936. му је поново позлило,⁵³⁾ у два наврата је имао напад емболије и тог дана је умро.

Његово тело је стајало изложено у чехословачком православном Храму Светог Ћирила и Методија у Прагу, да би се осим родбине, пријатеља и познаника, од њега опростио и шири слој прашких грађана.⁵⁴⁾ Привремено је сахрањен 19. септембра, у крипти руске цркве на Олшанском гробљу.⁵⁵⁾ На сахрани је било једанаест говорника, представника политичких странака, организација и пријатеља из Југославије и Чехословачке.⁵⁶⁾ Његови посмртни остаци су 21. октобра 1968. пренети и покопани на Новом гробљу у Београду.⁵⁷⁾

• http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-6673/2012/0350-66731278067B.pdf, наслов Смрт Светозара Прибићевића и њени одјеци у југословенској јавности, аутор Софија Божић, година 2012, часопис Прилози за књижевност, историју и фолклор, број 78, стр. 67-82, уредник Злата Богојевић, издавач Филолошки факултет, ИССН 0350-6673, приступ 23. 1. 2015.
• http://www.historiografija.hr/hz/1965/HZ_18_10_BOBAN.pdf, наслов Једно писмо Светозара Прибичевића из времена шетојануарског режима, аутор Љубо Бобан, година 1966, часопис Хисторијски зборник 1965, број XVIII, уредник Јарослав Шидак, место Загреб, издавач Повјесно друштво Хрватске
• http://kpolisa.com/KP21/kp21-V-4-GavrilovicMarkovic.pdf, наслов Неки аспекти присаједињења Бана, Бачке и Барање краљевини Срибје и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, аутор Драго Гавриловић, Саша С. Марковић, година 2013, часопис Култура полиса, број 21, стр. 289-308, приступ 22. 1. 2015.
• http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/10/article-4.html, наслов Нискост ропских душа, аутор Васа Казимировић, година 1998, часопис Српско наслеђе историјске свеске, број 10, издавач НИП „ГЛАС“, место Београд, приступ 22. 1. 2015.
  • https://ia600501.us.archive.org//load_djvu_applet.php?file=19/items/NarodnaEnciklopedija/NarodnaEnciklopedija4.djvu|наслов = Народна енциклопедија - српско-хрватско-словеначка, број 3, Н-Р, издавач Биоблиографски завод д.д. , место Загреб, аутор Владимир Ћоровић, година 1928, уредник Станоје Станојевић, стр. 680-681
• Пролексис енциклопедија, Прибићевић Светозар http://proleksis.lzmk.hr/42654/, наслов Прибићевић Светозар, уредник Антун Вујић, издавач Пролексис енциклопедија, година 2013, приступ 23. 1. 2015.
• http://fabrikaknjiga.co.rs/rec/75/41.pdf, наслов Сукоб са историјом: Нека размишљања о прошлости и односу према њој у постсоцијалистичкој Србији, аутор Дејан Ђокић, година 2007, часопис Реч, број 75, издавач Фабрика књига, приступ 23. 1. 2015.
• http://biblioteka.prosvjeta.net/промоција-нове-књиге-чедомира-вишњић/, наслов Представљена нова књига Чедомира Вишњића, аутор Боривој Чалић, датум 22. 12. 2013, издавач Српско културно друштво „Просвјета“, место Загреб, приступ 24. 1. 2015.
• Политика, 20. 9. 1936 http://scc.digital.bkp.nb.rs/view/P-2484-1936&ID=9983&p=003&w=1246&h=866, наслов На Олшанском гробљу у Прагу, јуче је најсвечаније сахрањен Светозар Прибићевић, часопис Политика, број 10175, датум 20. 9. 1936, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, место Београд, приступ 24. 1. 2015.
• Политика, 18. 9. 1936 http://scc.digital.bkp.nb.rs/view/P-2484-1936&ID=9981&p=002&w=1246&h=866, наслов Посмртни остаци Светозара Прибићевића биће привремено сахрањени у крипти руске цркве на прашком Олшанском гробљу, часопис Политика, број 10173, датум 18. 9. 1936, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, место Београд, приступ 24. 1. 2015.
• http://a1450176.sites.myregisteredsite.com/web/pedeef/630.pdf, наслов Италија и Павелић (1927-1937), аутор Јамес Ј. Садковицх, година 2010, место Загреб|ИСБН 978-953-212-387-6, издавач Голден маркетинг-Техничка књига, приступ 24. 1. 2015.
• http://snv.hr/file/attachment/file/znameniti-srbi-u-hrvatskoj.pdf, наслов Знаменити Срби у Хрватској, аутор Филип Шкиљан, година 2009, место Загреб, број књига 1|ИСБН 978-953-7442-06-4, издавач Српско народно вијеће, приступ 24. 1. 2015.
• http://www.znaci.net/00001/92.htm, наслов Србија у Другом светском рату (1939-1945), аутор Бранко Петрановић, година 1992, место Београд, издавач Војнииздавачки и новински центар, уредник Драгомир Ђоновић, приступ 25. 1. 2015.
• http://www.arhivyu.gov.rs/active/sr-cyrillic/home/glavna_navigacija/izdanja/informativna_sredstva_v01/zbirka_milana_stojadinovica_tonka_zupancic.html, наслов Збирка Милана Стојадиновића 1914-1944 , аутор Тонка Жупанчић, година 1999, издавач Архив Југославије, место Београд, приступ 25. 1. 2015.

Svetozar Pribicevic