Добро дошли на Српску енциклопедију

Фридјунгов процес

Фридјунгов процес је судски процес одржан1) од 26. новембра/9. децембра до 9/22. децембра 1909. у Бечу. Настао је поводом серије чланака, бечког историчара и члана Царске академије наука Хајнриха Фридјунга (нем. Heinrich Friedjung), од којих је први чланак објављен 12/25. марта 1909. у бечком листу „Нова слободна штампа“ (нем. Neue Freie Presse), под насловом „Аустроугарска и Србија“.2) Најпре је оптужио четворицу неименованих чланова Хрватско-српске коалиције, да су за своје политичко деловање примали новац од Министарства иностраних дела Краљевине Србије3) и тврдио да зе то поседује одговарајуће документе, прибављене из Београда. Исти текст су касније пренеле и друге бечке новине.4) Процес је изазвао велику пажњу европске јавности и дипломатије.

Позадина

Чланак се појавио у завршним месецима Анексионе кризе, која је Србији, поред дипломатског пораза, донео и олакшање због избегнутог рата. Сугерисашући на оправданост рата, у чланку је оптуживан Београд да „динамитом и бодежом“ жели да уништи резултат Берлинског конгреса, и да је он зато створио Хрватско-српску коалицију.5) У суштини, Фридјунг није био једини, у то време док се у Загребу одржавао Велеиздајнички процес Србима у Хрватској, режимски листови у Аустроугарској су објављивали чланке који су подгревали ситуацију.6) Исто као и Велеиздајнички процес, Фридјунгова афера је имала тројаки задатак.7) С једне стране, Аустроугарска је покушавала да оправда анексију Босне и Херцеговине и трудила се да пред светском јавношћу прикаже Србе као реметилачки фактор на Балкану.8) Циљ је био и да се сруши Хрватско-српска коалиција. Такође, барон Раух је желео да обезбеди банску столицу у Хрватској и Славонији.9)

Документи

Бан Раух (нем. Barun Pavao Rauch) је организовао комитет од девет чланова, чија је дужност била да сакупе податке о великосрпској пропаганди и у ту сврху им је дао 30.000 динара. Они су покушавали да дођу до докумената у Београду и у непосредној близини Србије. Међутим, нису успели у томе, али су дати новац потрошили, па су Рауху предали 24 фалсификована документа, које је овај да би показао како се стара о сузбијању опасности која прети Аустрогуарској10) послао тадашњем министру иностраних дела (1906—1912) грофу Алојзу Еренталу11) (нем. Alois Freiherr Lexa von Aehrenthal) у Беч12):

  • записници и извештаји управе друштва „Словенски Југ“
  • депеша српског посланика из Петровграда о послатих 2000 рубаља
  • извештај Мирослава Спалајковића Николи Пашићу о путу по Босни
  • извештај о комитама одређеним за Босну

Готово у исто време, по налогу Ерентала је аустроугарском посланику у Београду, мађарском грофу и националисти13) Јаношу Форгачу (нем. Janos Forgach}}) наложио да сазна све што може о акцији Србије у Хрватској и Босни. Тако је Форгач од својих агената набавио још 5 сличних докумената,14) које је предао Еренталу и Францу Фердинанду:

  • извештај Спалајковића Николи Пашићу о сустрету са Прибићевићем у Земуну
  • инструкције Николе Пашића Јовану Томићу о циљу пута у Загреб
  • споменица „Словенског Југа“ министру иностраних послова Миловану Миловановићу о српској пропаганди у Босни
  • ратни план и субвенционисања за Хрватску
  • инструкције Миловановића српском посланику у Бечу

Документе које је добио од Рауха, Ерентал је ставио на расположење Фридјунгу, а документа од Форгача је предао Амбросу Фундеру, главном уреднику листа „Рајхспост“.15)

Тужба

Челни чланови Коалиције су реаговали тужбом за клевету, против професора Фридјунга16) и уредника листова који су објавили његове чланке. Тврдили су да је неистина све што је изнето и захтевали су од Фридјунга да објави имена коалиционих посланика,17) као и да покаже документа, на основу којих је изнео своје тврдње о њима.18) Пошто је Фридјунг спомињао извештај који је писао Мирослав Спалајковић, који се од 1907. налазио на месту начелника Министарства иностраних послова, дужност која је у српској дипломатској служби била од великог значаја,Зоран Бајин|2012, стр. 91}} као најближи министров помоћник и сарадник.19) је за исти лист изјавио да он никада такав извештај није написао и да лично не познаје чланове Коалиције, нити да се икада са њима састајао, те је предложио да се цео случај изнесе пред експертском арбитражом у Хагу, али се Фридјунг правдао да имена неће објавити зато да не би давао материјала за Велеиздајнички процес у Загребу. Мада је сматрао да је арбитража са Спалајковићем била неопходна, бојао се да би Спалајковић и тамо могао да негира своје поступке, а да би његова положај, као „историчара који тежи истини“, у том случају био сасвим супротан.Зоран Бајин|2012, стр. 91}} Одлучио је да се брани пред редовним судом, на коме су га чланови Коалиције тужили,20) где би искористио прилику да као доказе приложи још докумената.21)

Значајну улогу у процесу је одиграо Томаш Масарик (чеш. Tomáš Garrigue Masaryk),22) професор филозофије23), политичар изразито словенске оријентацијеВацлав Штјепанек|2005, стр. 285}} и тада вођа чешке опозиције, касније председник Чехословачке. Он је ради прикупљања доказа, за Велеиздајнички процес у Загребу, али и будући процес против Фридјунга, долазио у Београд у априлу и касније у јулу 1909.24) Пошто је најпре неуспешно покушао да посети ухапшене Србе поводом Велеиздајничког процеса, на којем су окривљена 53 лица српске националности из Хрватске и изнете веома тешке оптужбе на рачун српске владе, с обзиром да је сумњао да се ради о монтираном суђењу с политичком позадином, средином априла је допутовао изненада и ненајављено у Београд, где је веома срдачно дочекан. У званичну аудијенцију су га том приликом примили председник Народне скупштине Љубомир Јовановић, министар иностраних послова Милован Миловановић, као и неки страни посланици. Масарик је обавестио домаћине о разлозима своје посете и изразио жељу да га компетентни људи у Београду обавесте о позадини судског процеса, који се тих дана водио у Загребу.25) Такође је утицао на Милована Миловановића, тадашњег министра иностраних послова, да дозволи одлазак сведока из Београда, а највише Мирослава Спалајковића, чему се Миловановић противио.26)

Главни претрес

Претрес на коме је Фридјунг требао да изнесе своје доказе је стално, са разним изговорима одлаган и никако није могао да стигне на ред.27) Покушавало се да се процедура одведе на другу страну, вођама Коалиције је предлагано да одустану од тужбе,28) а Бечки суд је дуго вршио избор пороте.29) Главна расправа је отпочела тек 26. новембра/9. децембра 1909. године у Бечу, пред поротним судом.30)31)

За суђење је постојала велика заинтересованост, тако да када је оно отпочело, судска дворана је била пуна, на клупама за новинаре није могла да стане ни половина заинтересованих.32) За београдски лист „Политика“ о суђењу је извештавао Дарко Рибникар. Суђењу су присуствовала и 23 челника Коалиције.33) Осећајући да су му докази недовољни, пошто је питање веродојстоности докумената решио још пре суђења, Фридјунг је све своје клевете сакупио у једну брошуру и разделио је свима који су се нашли у судској дворани, пре почетка суђења.34) Брошура је садржала 24 документа на које се Фридјунг позивао.35)

Суђење је отпочело дугачком оптужницом, у којој су тужиоци одлучно одбили све Фридјунгове клевете, а потом је реч добио Фридјунг, који је говорио пуних 6 сати. Фридјунгова одбрана се заснивала на доказивању да су чланови Коалиције били повезани са „Словенским Југом“, који је сматрао велеиздајничким покретом против Аустроугарске из Београда, а као доказ за то је донео документе за које је тврдио да су записници са састанака „Словенског Југа“.36)

Према његовим тврдњама, Франо Супило, Едо Лукинић и Светозар Прибичевић су се састали са Спалајковићем и његовим благајником у Земуну и ту су од њега примили 12.000 динара,37) Такође је тврдио да је Франо Супило примио 20.000 круна субвенције од Србије,38) те да су они тај новац спремали за подизање устанка у Босни и Хрватској.

Посебан део говора је посветио агитационом раду Спалајковића и о томе како је Србија спремала упад својих чета у Босну, у чему их је потпомагао Супило и његови другови. Извео је закључак да је с обзиром на великосрпску поропаганду и велеиздајничке конспирације у Хрватској и Босни, анексија Босне и Херцеговине била неопходно потребна и обећао да ће све изјаве поткрепити доказима. Тврдио је да поседује извештај који је Спалајковић поднео Николи Пашићу 4. јуна 1907. те да он као историчар потврђује да је извештај веродостојан.39) Више пута у току своје одбране је изјавио да га је чланке написао из љубави према својој домовини.40)

Приликом претреса се испоставило да Фридјунг не поседује оригинална документа,41) а изјавама компетентних сведока на суђењу је доказано да је поседовао фалсификоване документе.42) Његов адвокат Едмунд Бенедикт је као доказе читао Фридјунгову брошуру, затим је уместо Спалајковићевог извештаја Пашићу, показао једно писмо чији је аутор слабо знао српски језик, уместо оригиналних извештаја „Словенског Југа“, показан је фотографисан рукопис наводног секретара друштва Милана Стевановића, личност за коју се упоставило да у друштву никада није постојала.43)

Фридјунг је у своју одбрану довео четири сведока, који су претходно били врбовани за Велеиздајнички процес. Двојица од њих су тврдила да је посланке Коалиције плаћала Србија (Амброс Фундер, главни уредник „Рајхспоста“, у којем су неки од тих чланака штампани44)), Раухов Доротка је тврдио да је Франо Супило био плаћеник угарске владе, односно да је од Владислава Сапарија свакодневно примао новац и инструкције за писање његовог листа, а барон Хлумецки, некадашњи секретар далматинског земаљског намесништва, је тврдио да је Супило био аустријски плаћеник,45) те да му је он лично у ту сврху 10 година раније, једном приликом уручио 200 круна.46) Мада два последња сведочења нису имала превише везе са претресом, имала су за циљ да компромитују Коалицију и дискредитује Франу Супила, који је затим одлучио да води посебну парницу, како би растеретио Коалицију оптужби које су сведоци одбране изнели на његов рачун.47) Током процеса су настале знатне промене у врху Хрватско–српске коалиције. Франо Супило је напустио Коалицију, а Светозар Прибићевић је дошао на њено чело.48)

На сведочење је одбрана позвала Стјепана Загорца, хрватског народног посланика у сабору, за кога се Фридјунг позивао да му је Спалајковић лично признао како постоји веза између српске владе и Коалиције.49) Загорац је на суду изјавио да не познаје Спалајковића и да никада није био у Београду. Такође је потврдио да као бивши члан Коалиције, поуздано зна да она није радила на сарадњи са српском владом, нити је икада учињено нешто што би се сматрало велеиздајом. Признајући да, мада му је у том тренутку био политички противиник, Супила сматра поштеним политичарем, који се није могао подмитити.50)

На суђење је одбијао да дође гроф Владислав Сапари, за кога је сведок Раухов Доротка тврдио да је свакодневно плаћао Супила по 10 круна и давао му инструкције за писање у његовом листу.51)

Михаило Полит-Десанчић такође је посведочио на суду да су сви подаци везани за њега у документима нетачни и да никада из Краљевине Србије није добио новац за поткупљивање мађарске штампе. Интересантно је да је Фридјунг после његовог сведочења изјавио да је и сам сумњао у његову умешаност.52)

Сведочио је Божа Марковић, председник „Словенског Југа“, који се у то време налазио у Бечу. Он је објашњавао да он никада није председавао завереничким клубом, да му записници чији су фотографски снимци приложени као доказ изгледају непознати, да личности које у таквим документима фигуришу, од оних које заиста постоје, нису урадиле оно што им се приписује, а да у документу фигуришу и непостојеће особе, као и да се никада нису одржале седнице, нити се доносиле одлуке који се помњу у тим документима. Као пример је навео да у једном од докумената стоји датум одржавања седнице „Словенског Југа“ и четничког одбора, за који је писало да је он лично предсеавао, али да то није било могуће, јер се у то време налазио у Берлину,53) што је касније званично потврдила и берлинска полиција.54)

Један од сведока тужилаца, који је оставио најјачи утисак је био Томаш Масарик. Он је на суду пренео утисак из своје две посете Београду и изјаве српских политичара о томе да су документа фалсификована, са којима је разговарао о томе да њихове изјаве сматра сасвим истинитим.55) Оптужио је аустријску политику и дипломатију.56)

Фридјунг и његов адвокат Едмунд Бенедикт су покушали да спрече долазак сведока из Краљевине Србије,57) који су се помињали у документима и упозоравали их да би и они могли бити процесуирани због велеиздаје, с обзиром да аустријски кривични закон то дозвољава. Такође су се противили читању телеграма њихових изјава, које су дали Масарику о свом учешћу.58) Суд се обавезао да ће саслушати сведоке из Краљевине Србије, у колико сами добровљно дођу, али да их неће позивати, с обзиром није имао начина да их примора на долазак.59)

Из Краљевине Србије је најпре сведочио Љубомир Давидовић, који је објаснио да никада није био члан друштва „Словенски Југ“, нити је икад посетио његову зграду, затим Миле Павловић Крпа, који се посвађао са Фридјунгом током испитивања, као и Риста Одавић, који је изјавио да никада није одржавао везе са Коалицијом, нити је примао новац за коалицију. Спалајковић је такође потврдио да су документи који се односе на њега фалсификати. Тражио их на увид оригинале, али је уместо тога добио само преписе. Констатовао да је његов потпис фалсификовн, јер се он никада не потписује пуним именом, те да се на поверљивим документима никада не потписују благајници, а да један од докумената који је узет из Министарства спољних послова, и који се односи на његов позив Пашићу о финансирању Коалиције носи непостојећи број регистра и да ће српска влада у Београду, у колико постоји потреба, омогућити представницима страних сила да се увере у истинитост његових исказа. Осим тога је приметио је прави аутор документа користио стил писања потпуно другачији од његовог и да не познаје прилике у Србији, јер се на једном месту помињао уговор о зајму, који је Србија заправо закључила годину дана пре године која стоји у документу.60) После његовог свдочења о документима, председник суда и одбрана су га испитивали о његовом бављењу у Босни, пошто је у два наврата боравио у Сарајеву, где је живела фамилија његове жене.61) Суд је затим закључио да не постоји потреба за проверавањем броја регистра под којим се води документ у Министарству. На суду је сведочио и његов кум Риста Хаџи Дамјановић, председник управног одбора „Српске Ријечи“, за кога је Фридјунг тврдио да је сведок свих политичких разговора које је Спалаковић водио у Сарајеву. Он је посведочио да политичког разговора са Спалајковићем није било и да је Србима у Сарајеву забрањено да говоре о политици и да лист није примао новац из Србије, осим једном од једног добротвора, што је у листу и јавно објављено. Вештак Милан Решетар је на основу чињенице да се у тексту користи велики број страних речи и неправилнан говор, потврдио да аутор текста није могао бити Спалајковић.62)

Исход

Процес је изазвао велику пажњу европске јавности и дипломатије.63) Судске пресуде није ни било.64) Када је берлинска полиција својим извештајем и званично потврдила исказ Боже Марковића, два документа које је Фридјунг приложио су изгубили доказну вредност.65) Кaко је анексиона криза била окончана и рат био избегнут, а анексија Босне и Херцеговине међународно призната, Фридјунгов процес је постао терет за политику Аустроугарске, која је тражила начин да се процес што безболније оконча.66) Како би спречиле своје даље компромитовање, највише власти Монархије су се умешале у ток процеса.67) Франц Фердинанд је Супилу послао бившег министара Бернрајтера (нем. Joseph Maria Baernreither), који је на њега апеловао да са својим истомишљеницима одустане од тужбе и спасе част Монархије.68) Барнрајтер у име грофа Ерентала и Масарик у име тужитеља су посредовали у постизању договора.69)

После Фридјунгове изјаве да узимајући у обзир полицијски извештај ни осталим документима не придаје важност, процес је завршен 9/22. децембра, повлачењем тужбе, а Фридјунг и Амброс Фундер, главни уредник „Рајхспоста“ су ослобођени кривичне одговорности.70) Мада је Коалиција приморана да повуче тужбу, пред европским јавним мњењем, она је остала као морални победник.71)

Резултат Фридјунговог процеса значио је велики морални пораз Аустроугарске у очима светског јавног мњења, открио агресивност аустријске политике према Србији72) и значајно је утицао на развој даљих односа између Аустроугарске и Србије.73)

Гроф Форгач се после процеса нашао у тешком положају. Како се не би компромитовала његова каријера, остао је на истој функцији у Београду и једно време се трудио да буде врло фин према српским званичницима.74) Ипак, за време Јулске кризе 1914. налазио се у Бечу и учествовао је у састављању ултиматума Србији.75)

Фридјунгов процес исто као и Велеиздајнички процес су били уједно и почетак Масарикове борбе против грофа Ерентала, која се завршила грофовом абдикацијом. У Београду је у то време објављена Масарикова брошура, која је садржала његове говоре на суду и анализу спољне политике Аустроугарске према Србији. Од тог доба Масарик је задобио поверење највиших српских политичких кругова76) и значајно је допринео разбијању Аустроугарске монархије и настанку Југославије.77)

Велеиздајнички и Фридјунгов процес представљају повод и основу за стварање мита о великој Србији, ружење Србије и распаљивање мржње према Србима.78)

Литература

1) , 48) , 56) , 63)
Дарко Гавриловић, 2005
2)
Heinrich Friedjung, 25. 3. 1909
3) , 4) , 11) , 42) , 71)
Зорица Јанковић, 19. 11. 2009
5) , 13) , 16) , 19) , 21) , 22) , 24) , 26) , 30) , 57) , 64) , 65) , 67) , 73) , 74) , 75)
Зоран Бајин, 2012
6) , 17)
Политика, 20. 3. 1909
7) , 9) , 10) , 12) , 14) , 15) , 58)
Политика, 1. 12. 1909
8) , 25) , 68) , 72)
Радослав Гаћиновић, 2014
18) , 20)
Политика, 3. 4. 1909
23) , 76) , 77)
Вацлав Штјепанек, 2005
27) , 29)
Политика, 13. 10. 1909
28) , 32) , 33) , 34) , 35) , 37) , 41) , 45)
Политика, 26. 11. 1909
31) , 36) , 38) , 39)
Политика, 27. 11. 1909
40) , 43)
Политика, 28. 11. 1909
44)
Политика, 29. 11. 1909
46) , 47)
Политика, 30. 11. 1909
49) , 53) , 59)
Политика, 2. 12. 1909
50) , 52)
Политика, 5. 12. 1909
51)
Политика, 3. 12. 1909
54) , 55)
Политика, 4. 12. 1909
60)
Политика, 6. 12. 1909
61)
Политика, 7. 12. 1909
62)
Политика, 8. 12. 1909
66)
Ђурица Цесар, 2004
69) , 70)
Политика, 9. 12. 1909
78)
Александар Фреда Мошић, 2001
Штампање