Милан Решетар, крштено име Карло (Дубровник, 1. фебруар 1860 — Фиренца, 14. јануар 1942), српски филолог, слависта и историчар књижевности, доктор филозофије, професор универзитета (Беч, Загреб). Био је римокатоличке вероисповести.¹⁾

Основну школу и гимназију је завршио у родном Дубровнику, а словенску и класичну филологију у Бечу и Грацу.²⁾ Од 1882. до 1891. био је професор гимназије у Копру, Задру и Сплиту.³⁾ На основу студије Дубровачка документа од XIII-XV века (Die ragusanischen Urkun-den des XIII-XV Jahrhunderts) 1895. године постаје доцент словенске филологије на Филозофском факултету у Бечу, 1904. ванредни а 1908. редовни професор славенске филологије.⁴⁾ Од 1919. ради на Филозофском факултету у Загребу где је пензионисан 1927. Последње године свог живота проводи у Фиренци не престајући се бавити научним радом.

Посебно су значајне његове студије из дијалектологије и историје српског језика. Од дијалектолошких радова посебан значај имају студије, Штокавски дијалекат (Der štokavische Dialekt, Беч 1907), Српскохрватски акценат југозападних говора (Die serbokroatische Betonung südwestlicher Mundarten, Беч 1900). Посмртно су у Београду објављене његове студије Најстарији дубровачки говор 1951. и Најстарија дубровачка проза 1952. у Београду.

За историју српског језика драгоцена су његова издања старих споменика, и то: Задарски и Рањинин лекционар објављен у Загребу 1894, Либро од мнозијех разлога: Дубровачки ћирилски зборник од г. 1520 објављено у Београду 1926, Два дубровачка језична споменика из 16. века објављено у Београду 1938. године. Осим тога, стекао је заслуге за критичка издања дубровачких писаца Марина Држића 1930, Шишка Менчетића и Џоре Држића 1937, те Џива Гундулића 1938.

У својој приступној беседи Српској краљевској академији, пред крај свог живота a у контексту надолазећег распада Краљевине Југославије, Милан Решетар недвосмислено износи свој поглед на језик Дубровника и дубровачке писане заоставштине, подвлачећи: „Мени су Срби и Хрвати један народ под два имена, па ми је зато Дубровник српски и хрватски. Али ко дијели српско од хрватскога мора признати да је Дубровник по језику увијек био српски“.

Његове расправе, велика дјела, и издања старих текстова и писаца, су се одликовала изванредном темељитошћу.⁵⁾

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од фебруара 1897. Прави је члан (Академије философских наука) од фебруара 1940. Приступна беседа: Најстарији дубровачки говор. Le plus ancien parler de Dubrovnik. Проглашен 7. марта 1941. (Српска краљевска академија Год. 50 (1940) 145, 187–193).

• Српска краљевска академија Год. 11 (1899) 155–157 и 49 (1940) 234–239.
• Lj. JAZU 54 (1949) 336–361.
• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924.3 (A. Белић).
• Enciklopedija likovnih umjetnosti, Zagreb, 1959–1966. 4
• Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 7.
• Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, München 4 (1981) 44–45 (E. Albrecht).
• Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 621 (С. Марјановић-Душанић).

• Краћа биографија на сајту САНУ

Milan Resetar