Риста Одавић
Рођење: 31. август 1870. Београд, Кнежевина Србија Смрт: 17. април 1932. Београд, Краљевина Југославија Познат као: књижевник, уредник и драматург управник Државне aрхиве

Риста Одавић (Београд, 19^1)2)3)4)/31. август 1870 — Београд, 17. април 1932), српски гимназијски професор, књижевник, драматург Народног позоришта у Београду, шеф пресбироа, политичар, народни посланик, начелник Уметничког одељења Министарства просвете, управник Државне aрхиве (1924—1929).⁵⁾

Аутор је многобројних песама, приповетки, књижевних и уметничких рецензија, полемика о позоришним питањима, адаптација позоришних комада, материјала за историју српског позоришта и политичких чланака.⁶⁾

Рођен је 19/31. августа 1870. године у Београду, у угледној трговачкој породици, од мајке Јулијане, рођене Радивојевић у Земуну и оца Јована пореклом из околине Требиња. Отац се педесетих година 19. века доселио у Београд,⁷⁾ а око 1870. купио плац у Кнез Михаиловој улици, где је сазидао једноспратну кућу са дућанима. У породици је било петоро деце. Осим Ристе, то су били синови: Андрија (1859–1894), правник; Стеван (1864—1885), пешадијски потпоручник; Петар (1866—1952), књижевник, дипломата, судија; Лазар (1873–1917), пешадијски мајор и ћерка Мара, која је умрла још као дете.⁸⁾

Основну школу и гимназију и Историјско-фолозофски одсек Велике школе је завршио у Београду.⁹⁾ Октобра 1894.¹⁰⁾ постављен је за наставника Треће београдске гимназије.¹¹⁾ У оквиру гимназије је основао књижевно друштво „Јавор”.¹²⁾ Министар просвете га је као напредног младог професора посало годину дана (1897—1898) на студије етнографије и дијалектологије у Лајпцигу.¹³⁾¹⁴⁾ По повратку са студија постављен је најпре за суплента (1898), а затим и за професора у Првој београдској гимназији (1901).¹⁵⁾

Министар просвете, Љубомир Ковачевић, га је 21. јануара 1902. поставио за драматурга Народног позоришта у Београду. Ову дужност, као референта за све књижевне и уметничке послове у Народном позоришту је обављао у два наврата 1902—1903. и 1907—1909. Заједно са управником Позоришта и Књижевно-уметничким одбором, старао се о репертоару позоришта. За позориште је адаптирао више комада и написао драме.¹⁶⁾

Преводио је са руског, немачког и француског језика. Посебно се бавио препевима.¹⁷⁾

Био је власник и уредник илустрованог књижевног листа „Нова Искра” (1899—1907. и 1911),¹⁸⁾ која је међу првима унела фотографију као облик илустровања текстова и као независну форму. Био је велики љубитељ фотографије, члан Клупског одбора Клуба фотографских аматера, уз Марка Николића, Јована Цвијића, Марка Мурата, Драгутина Дерока и друге. Бавио се и сакупљањем старих фотографија.¹⁹⁾ Одиграо је улогу пропагатора аматерске фотографије. У часопису „Нова Искра” је постојала рубрика Наше дике, у којој је објављивао извесну, мада често и наивну анализу фотографије.²⁰⁾ У листу су објављиване и критике о позоришним представама, извештаји о позоришном животу, прикази и оцене књига и библиографски прилози.²¹⁾ Такође је уређивао „Дело” лист за науку, књижевност и друштвени живот (1910—1911).²²⁾ Сарађивао је и са другим бројним часописима и листовима: „Отаџбина”, „Јавор”, „Звезда”, „Стражилово”, „Босанска Вила”, „Бранково Коло”, лист радикала „Самоуправа”, радикални алманах „Пашић” и другим.²³⁾

Сведочио је на монтираном Фридјунговом процесу, вођеном у Бечу 9—22. децембра 1909.²⁴⁾

Године 1916. боравио је у Француској, где је најпре био директор матурског курса у Аркеј Кашану, а 1918. био је члан Париске групе Професорског друштва и члан Културног одбора у Паризу, уз Јована Цвијића, Станоја Станојевића, Бранислава Нушића, Милана Грола, Бранислава Петронијевића, Александра Белића и друге. Током боравка у Француској је написао и објавио на француском језику Оглед француске библиографије о Србима, Хрватима и Словенцима, а потом и Наду српске голготе, збирку успомена и бележака српске деце избегле 1915(6). године у Француску.²⁵⁾

После Првог светског рата (1918) је постао шеф Пресбироа Министарства иностраних послова, затим је 1920. постао управник Државне штампарије, а 1921. изабран је за народног посланика и секретара Уставотворне скупштине у Бањалучком округу.²⁶⁾

Године 1921. био је члан делегације која је у Паризу уручила повеље председнику владе и председнику Републике Француске, као почасним грађанима Београда.²⁷⁾

По одласку Бранислава Нушића, који је по сопственој молби пензионисан,²⁸⁾ године 1923. постављен је за начелника Уметничког одељења Министарства просвете. Као начелник је учествовао у прославама рада Станислава Биничког, првог директора Београдске опере, као и Бранислава Нушића, ангажовао се око приређивања концерта словеначког пијанисте Антона Троста у Београду, отворио је Другу изложбу карикатуре у Европи, која је одржана у Београду (1924) и том приликом је одржао предавање.²⁹⁾

За управника Државне архиве у Београду је постављен 9. новембра 1924.³⁰⁾ и на тој функцији је остао до пензионисања.³¹⁾ Одлуком министра просвете од 28. јануара 1925. упућен је у Нови Сад и Скопље ради прикупљања грађе за оснивање архива,³²⁾ а наредне године ангаживао се на организацији њиховог рада, због чега се сматра њиховим иницијатором и суштинским оснивачем.³³⁾

Године 1925. боравио је у Бриселу, где је проучавао зграду и уређење белгијске Националне архиве, као и начине за конзервацију архивских докумената. Залагао се за подизање нове зграде за архив у Београду. Пројекте за зграду је 1925. израдио руски архитекта Никола Краснов. На Одавићев захтев је јуна 1927. одобрен новац за кредитирање пројекта, а зграда је већ 1928. године била под кровом. После тога је тражио уређење улице која пролази испред Архиве и средства за набавку намештаја за зграду.³⁴⁾

После посете Националне архиве у Паризу (1929) изнео је своје мишљење министру просвете о потреби снимања докумената о прошлости српског народа, која се чувају у француским депоима. Такође је радио на доношењу Закона о државним архивима.³⁵⁾

Био је члан бројних друштава, између осталог, Друштва „Љубљанска звон” (1925), као и почасни председник Првог београдског певачког друштва (1927).

Пензионисао се 19. септембра 1929.³⁶⁾

Умро је усред усхићења и клицања, после одржаног говора на прослави педесетогодишњице ђачке литерарне дружине „Јавор” Треће београдске гимназије, 17. априла 1932.³⁷⁾ Сахрањен је свечано следећег дана,³⁸⁾ уз присуство преставника радикала, Народног позоришта, Професорског удружења, његових бивших ученика.³⁹⁾ На његовој гробници на Новом гробљу у Београду налази се мушко попрсје, дело Симеона Роксандића из 1912.⁴⁰⁾

Његова жена Ангелина је 1949. написала његову биографију. Рукопис се чува у Личном фонду Ристе Одавиће у Архиву Србије, који је 1994. проглашен за културно добро од изузетног значаја.⁴¹⁾ Фонд садржи рукописе његових дела, редакцијски материјал часописа, документа о Народном позоришту, исписе и преписе старих докумената, преписку, фотографије из приватног и јавног, културних живота.⁴²⁾

Преводи:⁴³⁾

• „Евгеније Оњегин“ од Пушкина (1893)
• „Утопљено звоно“, драмска поема (1905)
• „Алкеста“, прерада од Еурипида (1904)
• „Стара врлина“, драма од Л. Амфитеатрова (1906)
• „Звуци руске лирике“, антологија (1914)
• „Фауст“ од Гетеа, остао у рукопису, представа приређена за позориште и премијерно приказана 16. децембра 1932.⁴⁴⁾

Сопствена дела:⁴⁵⁾

• „Оглед француске библиографије о Србима, Хрватима и Словенцима“ (франц. Essai de bibliographie française sur les Serbes, Croates et Slovènes depuis le commencement de la guerre actuelle) на француском (1918)
• „Нада српске голготе“, збирка успоменака и бележака српске деце која су 1915. избегле у Француску (1924)
• „Дух наших дедова“: „Хеј Словени“, „Под крстом“, „После ослобођења“, драмска триологија, која се давала у позориштима

За свој рад је одликован:⁴⁶⁾

• орденом Светог Саве V, IV и III реда
• орденом Белог орла V и IV реда
• орденом Легије части V реда.

• Јелица Рељић, Риста Одавић - Лични фонд (1787-1949), Архив Србије, 2008.
• Драг. М. Павловић, Колекција Велики рат - Дело : лист за науку, књижевност и друштвени живот, Народна библиотека Србије
• Вељко Петровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 3, Н-Р, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1928, стр. 206
• Јелица Рељић, Изложба Риста Ј. Одавић 1870- 1932, Архивски преглед, Архив Србије, Београд, 1997, ИССН 0004-1297
• Александар Бачко, Старе београдске породице: Одавић, Порекло, 8. 7. 2012.
• Ненад Предојевић, О датуму оснивања Архива Војводине, Архив, број 1-2, уредник Миладин Милошевић, Архива Југославије, 2011, ИССН 1450-9733
• На свечаној седници ђачке дружине „Јавор“ умро је напрасно књижевник Риста Одавић, Политика, број 8600, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, 18. 4. 1932, стр. 4
• Сахрана Ристе Одавића, Политика, број 8601, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, 19. 4. 1932, стр. 11
• Бранибор Дебељковић, Прва изложба фотоаматера у Београду 1901. године, уредник Зоран Стефановић, Јанус, 2001.
• Управници, Архив Србије
• Јован Секулић, Ново гробље у Београду споменичко наслеђе - проблеми и заштита, Наслеђе, број 5, Београд, 2013, стр. 181
• Смрт Ристе Ј. Одавића, Српски књижевни гласник, књига XXXVI, 1, Београд, 1. 5. 1932, стр. 79

Rista Odavic