Добро дошли на Српску енциклопедију

Риста Одавић

Риста Одавић (Београд, 191)2)3)4)/31. август 1870 — Београд, 17. април 1932), гимназијски професор, књижевник, драматург Народног позоришта у Београду, шеф пресбироа, политичар, народни посланик, начелник Уметничког одељења Министарства просвете, управник Државне aрхиве (1924—1929).5) Аутор је многобројних песама, приповетки, књижевних и уметничких рецензија, полемика о позоришним питањима, адаптација позоришних комада, материјала за историју српског позоришта и политичких чланака.6)

Биографија

Рођен је 19/31. августа 1870. године у Београду, у угледној трговачкој породици, од мајке Јулијане, рођене Радивојевић у Земуну и оца Јована пореклом из околине Требиња. Отац се педесетих година 19. века доселио у Београд,7) а око 1870. купио плац у Кнез Михаиловој улици, где је сазидао једноспратну кућу са дућанима. У породици је било петоро деце. Осим Ристе, то су били синови: Андрија (1859–1894), правник; Стеван (1864—1885), пешадијски потпоручник; Петар (1866—1952), књижевник, дипломата, судија; Лазар (1873–1917), пешадијски мајор и ћерка Мара, која је умрла још као дете.8)

Основну школу и гимназију и Историјско-фолозофски одсек Велике школе је завршио у Београду.9) Октобра 1894. године10) је постављен за наставника Треће београдске гимназије.11) У оквиру гимназије је основао књижевно друштво „Јавор“.12) Министар просвете га је као напредног младог професора посало годину дана (1897—1898) на студије етнографије и дијалектологије у Лајпцигу.13)14) По повратку са студија постављен је најпре за суплента (1898), а затим и за професора у Првој београдској гимназији (1901).15)

Драматург

Министар просвете, Љубомир Ковачевић, га је 21. јануара 1902. године поставио за драматурга Народног позоришта у Београду. Ову дужност, као референта за све књижевне и уметничке послове у Народном позоришту је обављао у два наврата 1902—1903. и 1907—1909. Заједно са управником Позоришта и Књижевно-уметничким одбором, старао се о репертоару позоришта. За позориште је адаптирао више комада и написао драме.16)

Књижевна делатност

Преводио је са руског, немачког и француског језика. Посебно се бавио препевима.17)

Био је власник и уредник илустрованог књижевног листа „Нова Искра“ (1899—1907. и 1911),18) која је међу првима унела фотографију као облик илустровања текстова и као независну форму. Био је велики љубитељ фотографије, члан Клупског одбора Клуба фотографских аматера, уз Марка Николића, Јована Цвијића, Марка Мурата, Драгутина Дерока и друге. Бавио се и сакупљањем старих фотографија.19) Одиграо је улогу пропагатора аматерске фотографије. У часопису „Нова Искра“ је постојала рубрика „Наше дике“, у којој је објављивао извесну, мада често и наивну анализу фотографије.20) У листу су објављиване и критике о позоришним представама, извештаји о позоришном животу, прикази и оцене књига и библиографски прилози.21) Такође је уређивао „Дело“ лист за науку, књижевност и друштвени живот (1910—1911).22) Сарађивао је и са другим бројним часописима и листовима: „Отаџбина“, „Јавор“, „Звезда“, „Стражилово“, „Босанска Вила“, „Бранково Коло“, лист радикала „Самоуправа“, радикални алманах „Пашић“ и другим.23)

Политичка и јавна делатност

Сведочио је на монтираном Фридјунговом процесу, вођеном у Бечу 9—22. децембра 1909.24)

Године 1916. боравио је у Француској, где је најпре био директор матурског курса у Аркеј Кашану, а 1918. био је члан Париске групе Професорског друштва и члан Културног одбора у Паризу, уз Јована Цвијића, Станоја Станојевића, Бранислава Нушића, Милана Грола, Бранислава Петронијевића, Александра Белића и друге. Током боравка у Француској је написао и објавио на француском језику „Оглед француске библиографије о Србима, Хрватима и Словенцима“, а потом и „Наду српске голготе“, збирку успомена и бележака српске деце избегле 1915(6). у Француску.25)

После Првог светског рата (1918) је постао шеф Пресбироа Министарства иностраних послова, затим је 1920. постао управник Државне штампарије, а 1921. изабран је за народног посланика и секретара Уставотворне скупштине у Бањалучком округу.26)

Године 1921. био је члан делегације која је у Паризу уручила повеље председнику владе и председнику Републике Француске, као почасним грађанима Београда.27)

Начелник Уметничког одељења

По одласку Бранислава Нушића, који је по сопственој молби пензионисан,28) године 1923. постављен је за начелника Уметничког одељења Министарства просвете. Као начелник је учествовао у прославама рада Станислава Биничког, првог директора Београдске опере, као и Бранислава Нушића, ангажовао се око приређивања концерта словеначког пијанисте Антона Троста у Београду, отворио је Другу изложбу карикатуре у Европи, која је одржана у Београду (1924) и том приликом је одржао предавање.29)

Управник Државне архиве

За управника Државне арихве у Београду је постављен 9. новембра 1924.30) и на тој функцији је остао до пензионисања.31) Одлуком министра просвете од 28. јануара 1925. упућен је у Нови Сад и Скопље ради прикупљања грађе за оснивање архива,32) а наредне године ангаживао се на организацији њиховог рада, због чега се сматра њиховим иницијатором и суштинским оснивачем.33)

Године 1925. боравио је у Бриселу, где је проучавао зграду и уређење белгијске Националне архиве, као и начине за конзервацију архивских докумената. Залагао се за подизање нове зграде за архив у Београду. Пројекте за зграду је 1925. израдио руски архитекта Никола Краснов. На Одавићев захтев је јуна 1927. одобрен новац за кредитирање пројекта, а зграда је већ 1928. године била под кровом. После тога је тражио уређење улице која пролази испред Архиве и средства за набавку намештаја за зграду.34)

После посете Националне архиве у Паризу (1929) изнео је своје мишљење министру просвете о потреби снимања докумената о прошлости српског народа, која се чувају у француским депоима. Такође је радио на доношењу Закона о државним архивима.35)

Био је члан бројних друштава, између осталог, Друштва „Љубљанска звон“ (1925), као и почасни председник Првог београдског певачког друштва (1927).

Пензионисао се 19. септембра 1929. године.36)

Умро је усред усхићења и клицања, после одржаног говора на прослави педесетогодишњице ђачке литерарне дружине „Јавор“ Треће београдске гимназије, 17. априла 1932. године.37) Сахрањен је свечано следећег дана,38) уз присуство преставника радикала, Народног позоришта, Професорског удружења, његових бивших ученика.39) На његовој гробници на Новом гробљу у Београду налази се мушко попрсје, дело Симеона Роксандића из 1912. године.40)

Његова жена Ангелина је 1949. написала његову биографију. Рукопис се чува у Личном фонду Ристе Одавиће у Архиву Србије, који је 1994. године проглашен за културно добро од изузетног значаја.41) Фонд садржи рукописе његових дела, редакцијски материјал часописа, документа о Народном позоришту, исписе и преписе старих докумената, преписку, фотографије из приватног и јавног, културних живота.42)

Дела

Преводи:43)

  • „Евгеније Оњегин“ од Пушкина (1893)
  • „Утопљено звоно“, драмска поема (1905)
  • „Алкеста“, прерада од Еурипида (1904)
  • „Стара врлина“, драма од Л. Амфитеатрова (1906)
  • „Звуци руске лирике“, антологија (1914)
  • „Фауст“ од Гетеа, остао у рукопису, представа приређена за позориште и премијерно приказана 16. децембра 1932.44)

Сопствена дела:45)

  • „Оглед француске библиографије о Србима, Хрватима и Словенцима“ (франц. Essai de bibliographie française sur les Serbes, Croates et Slovènes depuis le commencement de la guerre actuelle) на француском (1918)
  • „Нада српске голготе“, збирка успоменака и бележака српске деце која су 1915. избегле у Француску (1924)
  • „Дух наших дедова“: „Хеј Словени“, „Под крстом“, „После ослобођења“, драмска триологија, која се давала у позориштима

Одликовања

За свој рад је одликован:46)

  • орденом Светог Саве V, IV и III реда
  • орденом Белог орла V и IV реда
  • орденом Легије части V реда.

Литература

1)
СКГ, 1. 5. 1932.
2) , 9) , 11) , 13) , 18) , 23) , 26) , 30) , 43) , 45)
Вељко Петровић, 1928, стр. 206
3)
По неким изворима датум рођења 23. август 1932.
4) , 5) , 7) , 10) , 12) , 14) , 15) , 16) , 19) , 21) , 24) , 25) , 27) , 28) , 29) , 34) , 36) , 37) , 44)
Јелица Рељић, 1997.
6) , 17) , 41) , 42)
Јелица Рељић, 2008.
8)
Александар Бачко, 8. 7. 2012.
20)
Бранибор Дебељковић, 2001.
22)
Велики рат, Дело
31) , 35)
Јелица Рељић, 1997
32)
Ненад Предојевић, 2011, стр. 131
33)
Ненад Предојевић, 2011, стр. 133
38)
Политика, 18. 4. 1932, стр. 4
39)
Политика, 19. 4. 1932, стр. 11
40)
Јован Секулић, 2013, стр. 181
46)
Архив Србије, Управници
Штампање