Корисничке алатке

Алатке сајта


народно_позориште_у_београду

Народно позориште у Београду

Народно позориште у Београду, позориште у Београду које се налази на Тргу Републике, у самом центру града. Основано је 1868. године, а у садашњу зграду, на месту тадашње Стамбол капије, уселило се 1869. године. У оквиру позоришта функционишу уметничке јединице Опера, Балет и Драма, а представе се одигравају на Великој сцени и Сцени Раша Плаовић. Данас представља једну од најрепрезентативнијих и најзначајнијих културних институција Србије.

Оснивање

Све од 1842. постојали су жеља и напори да се у Београду оснује стално професионално позориште. Прве иницијативе за подизање позоришне зграде потекле су крајем четрдесетих година 19. века, а покретали су је национални радници и највиши представници власти. Године 1847. тадашњи председник Државног савета, Стојан Симић је предложио да се у прво време отвори позориште у сали „Код Јелена”, а да се временом прикупе прилози за посебну зграду. Исте године Читалиште београдско је предложило подизање националног позоришног здања. Миша Анастасијевић, тадашњи председник Читалиштата је тражио да се Читалишту одобри прикупљање добровољних прилога (који је у то време био најчешћи начин за подизање јавних објеката). На молбу му је позитивно одговарио тадашњи министар просвете Јован Стерија Поповић и о томе обавестио кнеза Алакесандра Карађорђевића. Међутим, Театар „Код Јелена” је обуставио свој рад са почетком буне 1848. године, када је више панчевачких глумаца због војне обавезе напустило Београд. Истовремено је привремено прекинута и иницијатива о подизању позоришне зграде.1)

Читалиште београдско је 1851. поново покренуло акцију о прикупљању прилога. С тим циљем је формирало и посебан одбор, чији су чланови били најуглендији представници државне власта, а на челу одбора се нашао Стојан Стевановић, члан Државног савета. По налогу министра просвете је Просветни одбор донео први позоришни законодавни акт Устројење Народног тетара у Београду, у коме се предвиђало и подизање здања. Влада га је одобрила и на поклон дала 2.000 дуката, који су могли да се употребе тек пошто се сакупи потребна сума за подизање здања, док је кнез Александар Карађорђевић поклонио земљиште на Зеленом венцу и 1.000 дуката. Наредне године је основана Књига основатеља српског театра, у којој су се уписивали прилози. Међутим, добровољне прилоге је давало само малобројно градско становништво, највише чиновници, што није било довољно.2) Надајући се да ће на тај начин подстаћи јавно мњење и привући веће добровољне прилоге, Позоришни одобор је одлучио да започне са подизањем здања и пре него што је било сакупљено довољно средстава. Министарство просвете сложило се са овим предлогом и исте године је расписан конкрус за пројекат. На конкурсу су пријављена два пројекта, један је урадио архитекта Јан Наволе, пореклом Чех, који је у то време био чиновник у Кнежевини. Други пројекат је урадио Италијан, такође архитекта Јосиф Касино и његов пројекат, двоспратна зграда са јесноставном чеоним фасадом и неоготским елементима је одабран, али пошто је он у међувремену преминуо, израда планова и изградња позоришта је поверена његовом јосифу Штајнлехену сину. Радови на копању темеља су започели већ септембра 1852. године, а здање је требало да буде завршено до краја наредне године или средином 1854.3) Међутим, убрзо је установљено да на терену има подзедмних вода, а новац од сакупљених прилога је потрошен, па се одустало од градње. Затим је влада одобрила кредит, под условом да у истој згради буду смештени библиотека и музеј. Ипак, одобрени кредит није могао да реши проблеме око градње, тако да је она на крају обустављена и после тога је поново обустављена иницијативе за подизање позоришта.4)

Године 1867. настала је нова иницијатива. Немац, Карл Ремај дошао је на идеју да са својом трупом оснује позориште у Београду, за шта је од Министарства просвете тражио помоћ. Ово је изазвало реакције код Уједињене омладине, која се успротивила Ремају, а заступала је идеју да се оснује национално позориште, што је затим подстакло Позоришни одбор да у Београд позове на гостовање Српско народно позориште, на челу са његовим управником Јованом Ђорђевићем. Гостовање је започело на јесен 1867. године и трајало је наредна 4 месеца. Они су својим радом подстакли представнике власти и кнеза Михаила Обреновића да оснују позориште у Београду.5)

Зграда

Кнез Михаило Обреновић, одушевљен новосадским глумцима, новембра 1867. разговарао је са Јованом Ђорђевићем о оснивању професионалног позоришта у Београду. Позвао га је да и у Србији оснују стално позориште. Прихватајући позив као част и изазов, управник је са собом довео и половину новосадског ансамбла, само седам година после настанка Српског народног позоришта.

Посредством министра просвете, Михаило Обреновић је 3. фебруара послао министру грађевина раније израђен пројекат за изградњу позоришта на Зеленом венцу и захтев да се поново приспита могућност градње позоришта на тој локацији.6) Месец дана касније 12. марта 1868. године у договору са Државним саветом кнез Михаило је одлучио да се подигне позоришна зграда, према урбанистичком плану Емилијана Јосимовића,7) на државном, раније турском земљишту код Стамбол капије и на том терену је истог дана почело рушење турских кућа. Ова брзина говори о одлучности да Београд добије сталну позоришну установу. Кнез је захтевао да зграда буде завршена до 15. октобра исте године. Из приватне благане је у ту сврху издвојио 5.000 дуката, тражећи да се објекат изгради од лошијег материјала, што је Мишу Анастасијевића подстакло да издвоји још 1.000 дуката, да би се користио тврђи материјал, што је у великој мери и одредило будући репрезентативини изглед објекта.8)

Организовање позоришта кнез Михаило је поверио Јовану Ђорђевићу, који је те послове обављао све до формирања новог Позоришног одбора.9) Пошто се испоставило да стари планови за израду здања на новој локацији нису били одговарајући, Ђорђевић је по кнежевом савету обишао позоришта у Осијеку, Сомбору, Суботици, Великом Бечкереку, Темишвару и Араду, као и неколико позоришта у Француској и Италији и на основу тога израдио меморандом о захтевима за ново позоришно здање.10) Меморандум је заједно са плановима предат Одбору, који је требало да одлучи о подизању здања. Међутим, државна управа је одлучила да документацију преда Министарству грађевина, а овај Александру Бугарском коме је поверена израда новог пројекта. Нови планови су затим прослеђени Одбору, који је уз доста примедби прихватило планове Александра Бугарског. Примедбе су се односиле и на локацију, јер је Одбор инсистирао да се испоштује локација која је утврђена урбанистичким планом Емилијана Јосимовића, док је нови пројекат предвиђа да позориште буде у равни са другим зградама које су требале да се подигну у будућем булевару. Ову примедбу Министарство није прихватило.11) Крајем месеца марта расписан је конкурс за извођење радова, а посао је поверен опет Јосифу Штајнлехену сину, у кога је кнез имао највише поверења. Радови су отпочели 23. маја 1868.12)

Када је кнез Михаило убијен 29. маја, припреме су неко време застављене. Намесништво је хтело да се започето, као кнежев аманет изведе до краја. Образован је нови, четврти по реду Позоришни одбор чија је брига била зидање зграде и формирање трупе. Актом уступљења од 17. јуна 1868. кнежеви законити наследници сестра Петрија Бајић и сестрићи Теодор и Михаило Николић одредили су да се Народном позоришту изда сума од 6.500 дуката „сходно обећању блаженоупокојеног књаза”.13) У јулу је формиран нови Позоришни одбор.14) Темељ позоришне зграде је постављен 18. августа, у присуству малолетног кнеза Милана и намесника. Митрополит београдски Михаило је осветио водицу, поздравну реч је одржао председник Позоришног одбора Филип Христић, потом је спуштена и узидана повеља.15)

Исте године Позоришни одбор је закупио приватну кућу свештеника Сушића, у тадашњој Космајској улици на броју 51, како би формирана трупа одржавала у њој представе, док се зграда не заврши. За адаптацију овог простора био је ангажован архитекта Александар Бугарски. У тој кући је 10/22. новембра 1868. године и тај се датум данас слави као Дан позоришта. Народно позориште се на овој локацији задржало годину дана. Тамо је изведена прва представа, комад Кароља Оберњика Ђурађ Бранковић. Пре представе је изведена Српска увертира композитора Драгутина Реша, а уводну реч о позоришној уметности, драмској књижевности и дотадашњим драмским представама код Срба одржао књижевник Милорад Шапчанин. Представе су игране и у магацину Царинарнице (Театар на Ђумруку), у салама хотела (Театар „Код јелена”), у Кнежевој пивари, у кафани „Код круне”.

Према пројекту архитекте Александра Бугарског зграда је завршена 1869. године и 30. октобра те године изведена је и прва представа — Посмртна слава кнеза Михаила коју је за ту прилику написао Ђорђе Малетић. У тој представи у улози кнеза Михаила је био Дуцман, учитељ јахања у Војној академији.16)

Првих неколико деценија рада Народног позоришта обележили су: Алекса Бачвански (1832—1881), Адам Мандровић (1839—1912), Милка Гругорва Алексић (1840—1924), Тоша Јовановић (1845—1893), Илија Станојевић (1859—1930), Милорад Гавриловић (1861—1931), Сава Тодоровић (1862—1935) и други.

Реконструкције зграде

Од изградње, зграда је прошла кроз више реконструкција: 1870, 1919–1922, 1965. године и, коначно, 1986–1989. Најзначајније реконструкције су оне из 1922. и 1989.

1919—1922.

Ова реконструкција је заправо започела 1911. године, али је због Балканског рата, а касније и Првог светског рата неколико пута прекидана, поново започета 1919. године те завршена тек 1922. године. За радове је био ангажован архитекта Јосиф Букавац. Овом реконструкцијом спољни део зграде, као и ентеријер, доживели су измене. Спољни део зграде је након реконструкције био мешавина сецесије и барока, а позориште је добило и грациозно осликане плафонске сводове – дело руку руског сликара Степана Федоровича Колесникова те покретну сцену.

1941.

У бомбардовању 6. априла 1941. зграда позоришта је оштећена. Исте године је и обновљена.17) За време окупације, тадашњи директор Народног позоришта Јован Поповић је ставио ову институцију у службу окупационог и квинслишког режима.

1986–1989.

Године 1986. кренуло се у још једну, темељну и детаљну, реконструкцију зграде. За реконструкцију старог дела зграде и изградњу нове зграде ангажовани су архитекте Љубомир Здравковић и Слободан Дрињаковић. На ову реконструкцију је утрошено 4,5 милона долара, а зграда је добила изглед из 1922. године. Тај изглед је зграда задржала до данас. Реновирана зграда Народног позоришта свечано је отворена 15. октобра 1989.

Драма

Историју Драме Народног позоришта у Београду делимо на четири фазе: од 1868. до 1914, од 1918. до 1941, од 1945. до 1991. и од 1991. до данашњих дана. Карактеристично за прве деценије постојања Народног позоришта је да су представе имале углавном само премијеру и две/три репризе, док су само ретки, изузетно популарни комади, имали и десетак извођења. Режија, у данашњем смислу те речи, практички није ни постојала. Ситуација се поправила тек пред сам Први светски рат када долази Александар Иванович Андрејев, школовани редитељ, који режију, а и квалитету представа уопште, поставља на један виши ниво.

Почетке домаћег стваралаштва у Народном позоришту обележиле су углавном трагедије и драмски прикази инспирисани средњовековном и новијом историјом као што су, на пример, Смрт Уроша V Стефана Стефановића, Милош Обилић (Бој на Косову) Јована Суботића, Хајдук Вељко Јована Драгашевића. Изводили су се и тзв. комади с певањем попут драматизација прозе Стевана Сремца Зоне Замфирове и Ивкове славе, а најпопуларнији и најгледанији од свих, Коштана Борисава Станковића, први је пут приказана 1901. године те је до данашњих дана остала култна представа.

Од истакнутих домаћих аутора нарочито се истичу млади Бранислав Нушић и Јован Стерија Поповић, тада већ препознати домаћи класици, али и уметници као што су Симо Матавуљ, Светозар Ћоровић, Војислав Јовановић Марамбо, Миливој Предић, Лаза Костић, Милован Ђ. Глишић и други.

Од светских остварења која су обележила прву фазу постојања Народног позоришта истичу се дела Софокла, Шекспира, Островског, Калдерона, Молијера, Расина, Голдонија, Шилера и многих других.

Након Првог светског рата и даље се игра класични репертоар. Од светских писаца изводе се Бернард Шо, Луиђи Пирандело, Џон Голсворди и руги, док домаћи репертоар чине Јован Стерија Поповић, Бранислав Нушић, који стичу изразиту популарност, Милутин Бојић, Борисав Станковић, Иво Војновић, Милан Беговић, Иван Цанкар, Тодор Манојловић и други. У то време међу публиком је веома популаран и такозвани булеварски репертоар, нарочито француски „лаки комади”.

У режији, доминирају школовани домаћи и руски редитељи и глумци-редитељи.

У периоду од 1945. до почетка педесетих година 20. века изводе се представе са јасном политичком поруком, а превладава тзв. „социјалистички реализам”. Од почетка педесетих година тај политички утицај се губи те долази до својеврсне либерализације што доводи до тога да главну реч у раду Позоришта поново имају уметници и уметност.

Седамдесете и осамдесете године обележиле су представе по делима Борислава Михајловића Михиза, Александра Поповића, Мирослава Крлеже, Љубомира Симовића, Јована Христића, Велимира Лукића и других. Изводи се и савремена светска драматургија, а носиоци савремене домаће драматургије су Синиша Ковачевић, Вида Огњеновић, Јелена Кајго, Милош Николић, Стеван Пешић и други.

Опера

У Опери Народног позоришта су ангажовани прваци, првакиње, солисти и солисткиње. Међу првакињама су Драгана дел Монако, Јадранка Јовановић, Софија Пижурица.

Управници

  1. Јован Ђорђевић (1. XI 1868 — 5. I 1871)
  2. Ђорђе Малетић (5. I 1871 — 11. XII 1871)
  3. Милан А. Симић (11. XII 1871 — 22. X 1875)
  4. Јован Ђорђевић (22. X 1875 — 1. IV 1877)
  5. Милорад Поповић Шапчанин (1. IV 1877 — 12. XI 1877)
  6. Милан А. Симић (12. XI 1877 — 5. III 1880)
  7. Милорад Поповић Шапчанин (5. III 1880 — 15. VIII 1893)
  8. др Никола Петровић (15. VIII 1893 — 14. VII 1900)
  9. Бранислав Нушић (14. VII 1900 — 14. I 1902)
  10. Јован Ђ. Докић (15. I 1903 — 15. V 1903)
  11. Драгомир Јанковић (15. V 1903 — 30. VII 1906)
  12. др Никола Петровић (30. VII 1906 — 29. XI 1906)
  13. Михајло Марковић (29. XI 1906 — 17. VII 1909)
  14. Милан Грол (17. VII 1909 — 31. III 1910)
  15. Милорад Гавриловић (31. III 1910 — 30. XII 1911)
  16. Милан Грол (1. IX 1911 — 28. VII 1914)
  17. Милутин Чекић (1. XII 1918 — 5. VIII 1919)
  18. Милан Грол (5. VIII 1919 — 28. II 1924)
  19. Милан Предић (1. III 1924 — 11. XI 1924)
  20. Велимир Живојиновић Масука (11. XI 1924 — 21. VIII 1925)
  21. Милан Предић (21. VIII 1925 — 14. VIII 1933)
  22. Драгослав Илић (14. VIII 1933 — 21. II 1935)
  23. др Бранислав Војновић (21. II 1935 — 28. IX 1939)
  24. Милан Предић (13. X 1939 — 26. VI 1940)
  25. Момир Вељковић (26. VII 1940 — 1. VIII 1941)
  26. Јован Поповић (1. VIII 1941 — 30. XII 1944)
  27. Милан Предић (1. I 1945 — 30. IV 1947)
  28. Велибор Глигорић (1. VII 1947 — 30. VIII 1950)
  29. Милан Богдановић (1. IX 1950 — 31. III 1962)
  30. Гојко Милетић (1. VII 1962 — 29. II 1972)
  31. Велимир Лукић (15. VI 1972 — 1990)
  32. Вида Огњеновић (16. IV 1990 — 1993)
  33. Александар Берчек (21. I 1993 — 10. V 1997)
  34. Небојша Брадић (16. IV 1997 — 21. I 2000)
  35. Жељко Симић (I 2000 — X 2000)
  36. Љубивоје Тадић (12. XII 2000 — 8. IV 2005)
  37. Дејан Савић (8. IV 2005 — 15. XI 2007)
  38. Предраг Ејдус (15. XI 2007 — 4. III 2009)
  39. Божидар Ђуровић (22. X 2009 — 2012)
  40. Дејан Савић (4. X 2012)18)

Награда Народног позоришта

Народно позориште као награду додељује Плакету Народног позоришта.

Литература

Спољне везе

1)
Мирослав Тимотијевић, 2005, стр. 11
2)
Мирослав Тимотијевић, 2005, стр. 12
3) , 4) , 5)
Мирослав Тимотијевић, 2005, стр. 13
6) , 8) , 9)
Мирослав Тимотијевић, 2005, стр. 14
7)
Мирослав Тимотијевић, 2005, стр. 1
10) , 12) , 14)
Мирослав Тимотијевић, 2005, стр. 15
11)
Мирослав Тимотијевић, 2005, стр. 18
13)
„kh”, Коста Н. Христић: Записи старог Београђанина, Нолит, Београд, 1989, стр. 290, 978-86-19-01637-7
15)
kh
16)
Коста Н. Христић: Записи старог Београђанина, Нолит, Београд, 1989, стр. 297, 978-86-19-01637-7
народно_позориште_у_београду.txt · Последњи пут мењано: 2024/08/01 23:19