Добро дошли на Српску енциклопедију

Емилијан Јосимовић

Емилијан Јосимовић (Стара Молдава, 1823 — Соко Бања, 25. мај 1897), српски инжењер, урбаниста, писац, професор Војне академије, професор и ректор Лицеја и Велике школе у Београду.

Биографија

Рођен је 1823. у Старој Молдави, у Банату, на територији данашње Румуније. Његов деда побегао је у Румунију, за време Кочине крајине. Отац му је био аустроугарски официр, у саставу јединица на Војној граници. Отац му је умро релативно млад, а његово и школовање млађег брата Арсе финансирали су старији брат Јова и капетан Миша Анастасијевић.1) Емилијан је основну и средњу школу учио такође у Румунији, у Карансебешу и у Лугошу,2) затим је учио математичке и војне науке у Карансебешу и на крају филозофију, јестаственичке и инжењерске студије је завршио на Политехничком факултету у Бечу, највероватније јуна 1845. У Бечу, током студија је изучавао и зидарски занат, па је у оквиру праксе био дијурниста у Бегеју, приликом израде канала, а као инжењер такође је радио током два месеца на изради прве железничке пруге у Мађарској.3)

Године 1845. прешао је да живи у Србији. После смрти професора Симеона Прице, пошто је остало упражњено место, јавио се на конкурс и у септембру те године постављен је за контрактуралног (под уговором) професора математике на Лицеју у Београду.4) У Београду је живео до 1878. године и током целог тог периода налазио се у државној служби, односно у просвети држећи предавања из различитих техничких области.5)

Школске 1849/50. био је ректор Лицеја, а затим 1874/75. и 1876/77. и Велике школе. Осим математике предавао је практичну геометрију и грађанску архитектуру.6)

Од 1852. до 1869. био је редовни професор артиљеријске школе.7)

Његова делатност је била мултидисциплинарна у оквиру техничких наука,8) али пошто је био један од веома ретких техничких образованих људи у Србији, често је ангажован и ван просветне струке.9)

Мада је грађанска архитектура на Лицеју уведена још 1841. године, он је успео са својом идејом да се уведе архитектуру као редовни предмет и начини велики преокретет у развоју наставе овог предмета.10) Написао је уџбеник „Грађанска архитектура и грађење путова“ (1860), у коме је описао основне појмове и елементе архитектуре, не зато да би ученици постали архитекте, већ да би стекли основна знања из ове области.11) Написао је и друге уџбенике, из тригонометрије, математике, механике, геометрије, нацртне геометрије и перспективе12) и они представљају прве универзитетске уџбенике у Србији.13)

Са коначним одласком Турака из Београда и прихватањем западњачких урбанистичких узора, када је отпочео преображај града,14) Емилијан Јосимовић је током три године (од 1864) најпре извршио геодетска снимања,15) а затим сачинио регулациони план града 1867. године. Уз план је дао и детаљно образложење својих замисли, у књизи „Објаснење предлога за регулисање онога дела вароши Београда што лежи у шанцу”, коју је објавио о свом трошку. Она представља прву стручну књигу у области урбанизма у Србији.16) Тада је трасирао Кнез Михаилову улицу као најкраћу везу између Тврђаве и Вароши.17) Први је уочио несклад између велелепног Капетан-Мишиног здања (саграђеног 1863) и неугледног простора Велике пијаце и предложио да се пијаца исели, а уместо ње подигне парк. Први је у јавности покренуо проблем стварања нових паркова у склопу старе вароши и указао је на оскудицу јавног зеленила у Београду.18)

Када је на оснивачкој скупштини, на Великој школи, 21. јануара/2. фебру­ара 1868. године основано прво професионално инжењерско удружење на Балкану „Техничарска дружина“, са циљем ширења техничких знања у Србији, изабран је за његовог првог председника.19)20) Удружење је међутим, било кратког века. Функционисало је највероватније свега две године, због тадашњег тешког привредног стања у Србији, са претежно аграрноим карактеристикама, већинским сеоским становништвом, у време заоштрених борби за власт, са великим утицајем бирократског апарата и развијеним зеленаштвом, као и другим облицима првобитне акумула­ције.21) Његов син, Миливоје Јосимовић, професор Велике школе и министар грађевина, 1890. изабран је за председника „Удружења српских инжењера“.22)

Био је редовни члан Друштва српске словесности од 1/13. августа 1848,23) за редовног члана Српског ученог друштва (Одсека за науке природословне и математичке) наименован 29. јула/10. августа 1864. и почасни члан Српске краљевске академије од 15/27. новембра 1892.24)

Активно је учествовао у јавном и друштвеном животу Београда и Србије. Занимао и за неке гране уметности. Бавио се фотографијом пејзажа, радио је дрворез, учествовао на изради унутрашње дворане Народног позоришта,25) био је члан одбора за његову изградњу и уређење, био је један од оснивача Првог српског певачког друштва 1853. године. Такође је био члан и председник Комисије за израду пројекта закона о мерама и новцима у Србији, члан Школске комисије, члан општинских комисија на пословима увођења комуналија у граду, члан Пољопривредног друштва, члан Одбора Друштва за помагање и васпитање сиротне и запуштене деце.26)

Из Велике школе отишао је у пензију након тридесет три године просветног рада и након треће молбе упућене министру просвете и црквених дела да га разреши дужности.27)

Породица

По доласку у Београд, оженио се Емилијом, ћерком Василија Лазића. Са Емилијом је имао троје деце: Анку,28) која је била најстарија, предавала је језике на Великој школи, није се удавала и умрла је за време Првог светског рата, у коме је учествовала као болничарка,29) затим Миливоја, који је једини имао потомке, и Николу, који је умро као студент.30) Пошто је прва жена Емилија, оженио по други пут, са Живком и са њом је отишао да живи ван Београда, у унутрашњости Србије,31) најпре у Шопићу, у близини Лазаревца, вероватно и у самом Лазаревцу, а после у Соко Бањи, где је Емилијан и умро.32)

Сахрањен је на гробљу у Соко Бањи.

У његову част

Одликован је Таковским крстом трећег степена (1878),33) као награда за успешан рад на пољу науке и технике.34)

Од 1967. једна улица у Београду носи његово име.

Приликом уређења Кнез Михајлове улице и њеног претварања у пешачку зону 1987. године, на Тргу републике, испред кафане Руски цар, постављен споменик са именом Емилијана Јосимовића и годином доношења првог урбанистичког плана за Београд.35)

Дела

  • „Основне черте равне и сферне тригонометрије“, (1854)
  • „Грађанска архитектура и грађење путова“, Београд (1860)36)
  • „Рачун с деловима за свакога“, Београд (1864)37)
  • „Физика за женскиње“, уџбеник за вишу женску школу, Београд (1866)38)
  • „Објаснење предлога за регулисање онога дела вароши Београда што лежи у шанцу” (1867)39)40)

Литература

Спољне везе

1) , 3)
Дивна Ђурић-Замоло, 1976, стр. 146
2)
Дивна Ђурић-Замоло, 1976, стр. 145
4)
Љубомир Никић, 1977, стр. 30
5) , 9) , 25) , 28) , 30)
Дивна Ђурић-Замоло, 1976, стр. 147
6)
Универзитет у Београду, ректори
7)
Милан Ђ. Милићевић, 1901, стр. 68
8)
Дивна Ђурић-Замоло, 1976.
10)
Душица Живановић, 2003, стр. 394
11) , 36) , 39)
Бранко Максимовић, 1956, стр. 295
12) , 16) , 27) , 29) , 32) , 34)
Светлана Димитријевић-Марковић, 2009.
13) , 20)
Душица Живановић, 2003, стр. 395
14) , 17)
Завод за заштиту споменика културе, Кнез Михаилова
15)
Дивна Ђурић-Замоло, 1976, стр. 143
18)
Дејана Лукић, 2012, стр. 40
19)
СМЕИТС, 2011, стр. 14
21)
СМЕИТС, 2011, стр. 15
22)
СМЕИТС, 2011, стр. 16
23)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 133
24)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 134
26) , 35)
Даница Филиповић, 2013.
31)
Дивна Ђурић-Замоло, 1976, стр. 148
33)
Властоје Д. Алексијевић, Савременици, стр. 279
37)
Емилијан Јосимовић, 1864, стр. 4
38)
Емилијан Јосимовић, 1866, стр. 1
40)
Емилијан Јосимовић, 1867, стр. 1
Штампање