Садржај
Симо Роксандић
Симо или Симеон Роксандић (Мајске Пољане, 1/13. април 18741) — Београд, 12. јануар 1943), српски вајар.
Биографија
Рођен је на Мајским Пољанама, у српском православном крају, код Глине2) у Банији 1/13. априла 1874,3) од мајке Јелене, рођене Војновић и оца Гаврила, ковача и земљорадника.4) У породици је било више деце. Два Симина брата су постала учитељи, један је био геодет, а сестре су се удале и остале да живе на селу. Мајка му је умрла када му је било 5 година.5)
Школовање
Основну и грађанску школу је завршио у Глини (1888).6) Затим је уписао Обртну школу у Загребу (1892), где је смештен у интернат. У Загребу је прве две године требало да учи све занате који су се давали у школи, док је за друге две године требало да усаврши ковачки и браварски занат, како му је отац одредио.7) Међутим, дружећи се у Загребу са старијим друговима Рудолфом Валдецом и Робертом Франгеш-Михановићем и видевши како они моделују и тешу у камену, пожелео је да и сам ступи на вајарско одељење, што је и учинио, без очевог знања. После завршене школе, пошто отац није могао да му помогне, за даље школовање је тражио стипендију из фонда Гавре Адамовића из Сремских Карловаца. Захваљујући одличним квалификацијама за све време школовања, одобрена му је ванредна стипендија, али је морао да се школује у оквиру Аустроугарске, тако да се определио да студира8) Уметничко-обртну школу у Пешти,9) где се уписао 1892.10) Тамо је прве две године изучавао декоративно сликарство и вајарство. Прве године је учио код словачког вајара Матраја, а наредне 1893. прешао је на одељење за пластику код професора Лоранфија. Школске 1894/1895. године је успешно завршио школу, а његов ђачки рад Христос предаје кључеве Светом Петру је откупила управа града Пожуна за њихову цркву.11)
На крају је 1895.12) уписао Академију уметности у Минхену,13) где је учио у класи професора Сиријуса Еберлеа (нем. Syrius Eberle).14) У то време, у Минхену је више српских студената студирало сликарство, између осталих: Риста Вукановић, Милан Миловановић, Драгољуб Павловић, али је Симо Роксандић био једини вајар.15)
Фаза узлета
У Минхену је 1897. настало његово прво ремек-дело, скулптура Роба, позната и под називом Joie de vivre.16) Ово дело, које изражава протест против туђина и угњетавача Срба, га је ставило у прве редове уметника.
У то време је завршавао студије у Минхену. Престао је да добија стипендију, налазио се у тешкој материјалној ситуацији. Да би се издржавао бавио се поправком оштећених споменика у минхенском парку.17)
Још пред крај 1897. године у Михену се налазио у посети Ђорђе Крстић, који му је предложио да пређе да живи у Србију и обећао му посао наставника у Београду, што је он одушевљено прихватио, надајући се да ће у Београду моћи несметано да се бави уметношћу.18)
Године 1898. први пут је излагао своје радове у Београду, са Бетом и Ристом Вукановић.19) У Београду је Роб доживео велики успех.20) Тадашњи управник (чувар) Народног музеја, Михаило Валтровић је међу првима тумачио врлине његовог споменика и откупио га је за музеј.21) Музеј међутим није имао средстава да га излије у бронзи.22)
Инспирисан његовим делом, Андра Гавриловић је спевао песму Хоћу да живим.23) Роб је уништен 1915.24) за време аустроугарске окупције у Првом светском рату.25)
Прелазак у Србију
Роксандић је поднео молбу за посао министру просвете и црквених дела, а 14. децембра 1897. постао је државни чиновник,27) али уместо у Београду, у почетку је службовао по унутрашњости. Најпре је постављен за наставника цртања у Ужичкој реалци.28)29) У Србији су постојале само две реалке у којима је уведено моделовање у гипсу као обавезан предмет. Предавали су их Петар Убавкић у Београдској, а Роксандић у Ужичкој гимназији.30) Међутим, убрзо је Ужичка гимназија укинута и остао је без посла.31) Неколико месеци касније је постављен за наставника цртања у Крагујевцу. Тамо је радио од 1898. до 1907.32)
Поред редовних часова, радио је портрете многих виђенијих грађана оног доба: Душана Јанковића (1902), Војислава Илића (1903).33) У доба његовог школовања, у Загребу, Пешти и Минхену у уметности је преовладавао академизам, за којим је следио натурализам. Из ових центара, исти наговештаји су долазили и у Београд, а Роксандић је у Србију унео и осећај за пластику и форму,34) али је као и остали уметници тог доба, свој рад морао да прилагоди укусу публике.35)
Године 1899. израдио је споменик кнезу Милошу, који је свечано постављен у дворани Крагујевачке гимназије36) 17/30. децембра 1900.37) По његовом цртежу је израђена и ниша у којој је постављен споменик.38)
Године 1900. учествовао је на конкурсу за израду споменика за ослобођење Ниша, на коме је освојио обе нагреде. Међутим, до израде споменика никада није дошло, никада му није исплаћена награда, а скице његових радова су изгубљене.39)
Године 1902. учествовао је на конкурсу за израду Споменика изгинулим борцима у Врању.40) Споменик је подигао народ града Врања и срезова Пчињског, Пољаничког и Масуричког.41) За конкурс је израдио три пројекта, а одабран је српски народни вони пешак који најављује победу, са заставом у десној руци и пушком у левој, поред сломљеног турског топа, а под ногом му је сломљено копље турске заставе.42) Свечано је откривен испред локалног парламента и начелства 7/21. маја 1903. поводом двадесетпетогодишњице ослобођења Врања од Турака, а нешто пре Мајског преврата. Овај споменик од иловаче су порушили Бугари у Првом светском рату 1915. По ослобођењу, Врањанци су почели да сакупљају новац за нови споменик.43) Аутор је израдио нови бронзани споменик нешто већих димензија, по сећању и сачуваним фотографијама,44) који је свечано откривен на Видовдан 28. јуна 1929, у част палим борцима за ослобођење од Турака 1878, балканским ратовима и у Првом светком рату.45) Нови споменик су у Другом светском рату Бугари оборили са постамена 20. октобра 1941. и однели. Група Врањанаца је затим преко ноћи пребацила бисту иза зграде Пашиног конака код харемлука, где је остао да лежи прекривен дрвима. Поново је враћен на постамен 1946, али је остао оштећен, без леве руке и пушке.46)
Његов рад је и портрет Јована Николића Косовљанина, прва позната јавна скулптура у Јагодини, постављена у кругу Јагодинске пиваре 1904. Настала је под патронатом његовог сина Михаила Косовљанина, из једне од најбогатијих и најутицајнијих породица у Јагодини током друге половине 19. и прве половине 20. века. Након оштећења Јагодинске пиваре током повлачења аустроугарских трупа 1918. портрет је склоњен са свог првобитног места, и више није јавно излаган. Пивара је 1981. бисту поклонила Завичајном музеју Јагодине, а од 28. новембра 2001. она се налази у оквиру сталне поставке Завичајног музеја у Јагодини.47)
Заједно са Ђорђем Јовановићем, Петром Убавкићем, Урошем Предићем, Марком Муратом, Бетом Вукановићем, Ристом Вукановићем, Надеждом Петровић је био оснивач првог југословенског удружења уметника „Лада”.48) Друштво је названо по словенској богињи пролећа, а основано је 4. септембра 1904, уочи Прве југословенске уметничке изложбе у Београду и представља најстарије друштво уметника код нас.49) Осим што је учествовао у изложби, учестовао је у њеном припремању, као и у постављању уметничких дела српских аутора у просторијама Капетан Мишиног здања.50) Изложба је одржана од 5/18. септембра до 5/18. октобра 1904. На њој су учествовало више од стотину српских, хрватских, словеначких и бугарских уметника, са преко петсто радова.51) Престављала је важан културно-уметнички моменат. Организована је поводом прославе стогодишњице Првог српског устанка, као и крунисања краља Петра Првог,52) а у циљу културног зближавања Југословена.53) Боравак у Београду је била одлична прилика да колегама и пријатељима изложи свој случај, као и да укаже на своје намере.54) Пошто је те године израдио скулптуру Филипа Вишњића, она је на Првој југословенској изложби веома повољно оцењена. Фигура је затим стајала изложена у Другој мушкој гиманзији, а уништна је у Првом светском рату.55)
Године 1905. оженио се Љубом, ћерком Живане и Рафајла Михајловића, који су живели у Великом Градишту. Њихова породица се међу првима у Србији занимала за уметност.56)
Минхен и Рим
До великих промена у његовој каријери је дошло током једногодишњег неплаћеног одсуства са места наставника у Крагујевцу, када је боравио са женом, најпре у Минхену, затим у Риму 1906.57) У Минхену је са великим ентузијазмом започео да ради портрет своје жене.58) Међутим, није успео да се снађе, јер су у уметности настали нови правци, са којима се није слагао. Сецесија је тамо посебно узела маха. Из тог разлога је прешао у Рим и тада је поново добио вољу за рад.59)
У то време је израдио скулптуру Рибар (односно Борба), која је први пут изложена 1907. године на LXXVII међународној изложби лепих уметности у Риму. Тада је побрала позитивне критике, а њеном реномеу су посебно допринеле похвале краљевског пара. Успех је затим потврђен и на Великој балканској изложби у Лондону исте године, на којој је Рибар доминираио изложбеним простором. Ова фигурална композиција је постала симбол младе српске државе. Пошто је до српске јавности стигла погрешна вест да је брод са уметнинама на путу до Лондона потонуо, израђен је дупликат од гипсаног модела, који је након треће изложбе „Ладе” у Загребу, 1908. године, откупила управа града Загреба и поставила на Гричу (сада Језуитски трг) у Горњем граду. Гипсани модел композиције је откупио Народни музеј у Београду, 1907. године.60) У страној и домаћој јавности било је доста коментара о овој скулптури, али према речима аутора (1940), Рибар је настао из потребе да се симболима прикаже победа човека над снагама природе.61) Јован Дучић је предлагао да се скулптура постави као водоскок на Теразијама, међутим фонтана је постављена на Калемегдану, највероватније 1908. године и најкасније до 1911, на место ранијег водоскока,62) у близини музичког павиљона, где су се између два рата сваке недеље одржавале музичке свечаности.63)
Београд
У Риму није могао дуго да остане, морао је да се врати у земљу. На предлог директор Миливоја Симића, који је и сам добио премештај. Прешао је да ради у Другој мушкој гимназији64) у Београду.65) Миливоје Симић му је у свему излазио у сусрет, па је имао више слободног времена за уметнички рад.66) Поред редовне дужности прадавао је и вајарство у београдско уметничко-занатској школи.67) У то време је израдио бисту Јосифа Маринковића (1909). Затим је уследила серија скулптура дечака, и биста по наруџбини Дечак са флаутом (1910), Изненађење или Дечак са корњачом (1910), биста Лазе Костића (1910), биста Михаила Валтровића (1910), Дечко који се ударио (1911), Очајање (1912), Кнез Иво од Семберије (1912). Израдио је и бисту Ристе Одавића (1914).68) са којим се упознао још при свом првом боравку у Београду и од тада са њим остао у срдачно пријатељским односима.69)
Учествовао је на Првој српској уметничкој сликарској и вајарској изложби 1910. године у Сомбору, коју је организовала Добротворна задруга Српкиња „Сомборкиња”, под високим покровитељством патријарха српског Лукијана. На изложби су учествовали најбољи уметници тог времена: Бета и Риста Вукановић, Марко Мурат, Урош Предић, Паја Јовановић, Стеван Алексић, Љубомир Ивановић, Ђорђе Јовановић и многи други.70)
Никада није организовао самосталне изложбе, јер за то није имао довољно средстава. Читав његов рад је остао повезан са „Ладом”. Учествовао је на Другој југословенској изложби „Ладе” 1906. у Софији, Трећој у Загребу 1908, Четвртој 1912. и Петој 1922. у Београду и Шестој 1927. у Новом Саду. Излагао је на свим изложбама сликарских и вајарских радова југословенских уметника до 1931. Осим изложбе у Риму (1906) и Велике балканске изложбе у Лондону (1907), учествовао је у изложбама у Риму 1911. и Барселони 1929.71)72)
Ратни период
Његов плодан период у раду прекинули су Балкански ратови и Први светски рат. Цео период од 1912. до 1919. провео је на ратној дужности, као обвезник чиновничког реда у војној пољској болници Шумадијске дивизије.73) Учествовао је у ословађању Старе Србије, прошао кроз Абланску голготу, био на Крфу, прошао кроз Солунски фронт. Такође је тешко оболео од маларије.74) Направио је скицу за споменик изгинулим ратницима на острву Видо 1916, али до израде споменика није дошло, због ратних прилика.75)
Послератни период
Из рата се вратио дубоко резигниран и утучен, многи његови радови су пропали у рату, али и поред тога, никада се није жалио и наставио је вредно да ради.76)
На првом састанку ликовних уметника сликара и вајара у Београду одржаном 15. новембра 1919. године у сали Друге београдске гимназије, када је основано Удружење ликовних уметника, изабран је за благајника, док је Урош Предић изабран за председника, а сликар Бранко Поповић за секретара. Тада је донесена одлука да се упути позив свим југословенским уметницима у земљи, те да се изврши општа организација.77)
Године 1921. премештен је из Друге мушке гимназије и постављен је за професора Уметничке школе, тада једине уметничке школе у Србији и једно време је обављао и дужност њеног директора.78)
Скулптура Дечак са разбијеним крчагом, на мермерном постаменту је откривена 1931. у спомен на догађај код Чукур чесме, од 15. јуна 1862. када је дечака Саву Петковића ударио турски војник, што је изазвало сукобе широм Београда. Новац за подизање споменика завештао је тада познати дуванџија Ванђел Тома. Модел за фигуру дечака је био тада тринаестогодишњи Властимир Кепа Петковић,79) касније телефониста и фудбалер БСК.80) Прва студија у барељефу је израђена 1921. Скица је прављена као слика, у којој многе фигуре изгледају укочено. Наредне 1922. поново је урадио дечака у истој пози, али без одеће.81)
На иницијативу Кола девојака, које су сакупиле 250.000 динара, од прилога грађана је израдио Споменик палим ратницима у Великом Градишту. Место је тада бројао свега 2.500 становника.82) Споменик висок седам метара са постољем и састоји се од војника у пуној ратној опреми, иза кога је девојка са ловорвим венцем.83) Пројекат је израдио 1924. године, споменик је направљен 1927,84) а свечано је откривен на Видовдан 28. јуна 1929. године.85)
Пензионисао се 1934. када му је било 60 година.86)
Пред крај животa је успео да о свом трошку изгради мали атеље на државном земљишту. Налазио се у дворишту Академије примењених уметности у улици Краља Петра.87) Последње године живота, радио је у свом атељеу. Бавио се израдом малих фигура и актова, немогућих покрета, фигура циркуских акробата,88) за себе, без намере да организује изложбе. Чекао је крај рата и правио планове за период после рата.89)
Умро је 12. јануара 1943. године у Београду.90) Сахрањен је скромно, по сопственој жељи без говора, уз присуство породице, пријатеља, млађих колега и ђака,91) на Новом гробљу у Београду.92)
Према тестаменту из 1939. његова жена Љуба је 1948. предала Народном одбору Града Београда део његових радова у гипсу.93)
Дела
Најуспелији радови су му портрети и актови младића. Израдио укупно 137 радова, биста, фигура и рељефа или пројеката. Неки од радова су уништени у време аустроугарске окупције у Првом светском рату, као на пример херма Филип Вишњић изложена у Другој мушкој гимназији (1904), Роб који се налазио у Народном музеју, споменик Милошу Великом у Крагујевачкој гимназији или нестали, као Изненађење (Дечко са корњачом) који је наручила Београдска општина још за време изложбе у Риму 1911.94)
- Исус предаје кључеве Светом Петру, рељеф, Будимпешта (1895)
- Рурик, први руски кнез, биста, Минхен (1896)
- Куен Хедервари, биста, Минхен (1896)
- Бета, вереница Ристе Вукановића, рељеф, Минхен (1896)
- „Ен фаце“, женска глава у рељефу, Минхен (1896)
- „Роб“, фигура, Минхен (1897)
- Краљ Александар I Обреновић, биста, Ужице (1898)
- Јован Шплихал, биста, Ужице (1898)
- Јован Дравић, рељеф, Ужице (1898)
- Танасије Савић, рељеф, Ужице (1898)
- Кнез Милош, фигура, Крагујевац, у дворани Крагујевачке гимназије (1899)95)
- Краљ Милан, рељеф на чесми код манастира Дивостина, Крагјевац (1902)
- Споменик изгинулим борцима 1877. у Врању, Крагујевац (1902)
- Душан Јанковић, биста, Крагујевац (1902)96)
- Војислав Илић, биста, Крагујевац (1903)97)
- Филип Вишњић, херма, Крагујевац (1904)
- „Моја жена“, биста, Минхен (1906)
- „Рибар“ или „Борба“, фигура, Рим (1906) на Келемгдану у Београду и на Језуитском тргу у Загребу
- Краљ Петар, биста, Рим (1906)
- Чеда Михаиловић, рељеф, Београд (1909)
- Јосиф Маринковић, биста, Београд (1909)
- Мали флаутиста, фигура, Београд (1909)
- Р. Михаиловић, биста у камену, Београд, Хипотекарна банка (1909)
- Лаза Костић, биста, Сомбор (1910)
- Никола Спасић, биста, Сомбор (1910)
- „Дечко и корњача“ или „Изненађење“, фигура, Београд (1910)
- „Дечак позледио ногу“, бронзана фигура, Београд у власништву Министарства просвете (1911)
- женске фигуре на гробу Симе Матавуља на Новом Гробљу (1910)100)
- Кнез Иво од Семберије, Београд (1912)
- Очајање, фигура, Београд (1912)
- Александар Глишић, рељеф, Београд (1914)
- Риста Одавић, биста, на гробу, Београд (1914)
- Лацковић адвокат, биста, Београд (1914)
- Михаило Валтровић, биста, Београд (1914)
- Ана Маринковић, мермерна биста у Народномм музеју, Београд (1920)
- „У очајању“, фигура, Београд (1920)
- Вук Караџић, фигура, Београд (1920)
- Краљ Петар са брадом, рељеф, Београд (1920)
- Косара Цветковић, биста у бронзи на Новом гробљу, Београд (1920)
- „Дечко седећа“, фигура, (1920)
- Краљ Петар, рељеф у Народном музеју, Београд (1920)
- Аутопортет, биста (1921), на Малом Калемегдану у Београду постављена 1965.101)
- Сима Андрејевић Игуманов, биста, Београд (1921)
- „Дечко стојећи са каменом у руци“ , фигура у бронзи, Београд (1921)
- Дечко повредио стопало, фигура у Народном музеју, Београд (1922)
- Рањени лав, фигура, Београд (1923)
- Бета Вукановић, биста, Београд (1923)
- Богдан Поповић, биста, Београд (1923)
- Љубиша Глишић, биста, Београд (1923)
- „Дечак који игра кликере“, биста од бронзе, Београд (1923)102)
- Тихомир Ђорђевић, биста од бронзе, у Министарству просвете, Београд (1923)
- Милован Плазина, рељеф у бронзи на гробљу, Београд (1924)
- Новак Ковачевић, рељеф у бронзи на гробљу, Београд (1924)
- Коста Маринковић, биста, Београд (1924)
- Лазар Генчић, биста, Београд (1924)
- Пољопривреда, група, Београд (1925)
- Са мандолином, фигура у бронзи, Београд (1925)
- Михаило Стојанчевић, биста, Београд (1925)
- Голуб Јањић, рељеф у бронзи, Београд (1925)
- „Лав у покрету на скок“, у бронзи, Београд (1926)
- „Борба лава са тигром“, у бронзи, Београд (1927)
- „Младић у трчећем ставу“, фигура, Београд (1927)
- Споменик изгинулим борцима Велико Градиште, Београд (1927)
- Мирослава Томановић, рељеф у бронзи, Београд (1928)
- Седећа фигура Вука Караџића у малом, Београд (1928)
- Војвода Радомир Путник, биста на гробљу, Београд (1928)
- Споменик изгинулим борцима Врања, фигура, Београд (1929)
- Мира Тргојевић Јовановић, биста, Београд (1929)
- „У мислима“, фигура, Београд (1929)
- Сима Карановић, биста у парку у Војној болници, Београд (1929)
- Мика Марковић, фигура, Београд (1929)
- „Боксер“, фигура, Београд (1929)
- „Играчица“, фигура у бронзи у Народном музеју, Београд (1929)
- „Младост“, фигура у бронзи, Београд (1930)
- „Победа“, група лав и човек у бронзи на Калемегдану у Зоолошком врту, Београд (1931. откривен 1940)103)
- „Дечак са крчагом“, на Чукур чесми (1922) споменик постављен у Добрачиној улици (1931)
- „Нада“, седећа фигура у бронзи, Београд (1931)
- Тодор Швракић, рељеф у бронзи на гробљу у Сарајеву, Београд (1932)
- „Седећи лав“, фигура, Београд (1933)
- „Двоглави орао“, фигура, Београд (1933)
- „Двоглави орао са венцем“, фигура, Београд (1933)
- „Лежећи лав“, фигура, Београд (1933)
- Мијо Роксандић, биста, Београд (1933)
- женска фигура, фигура, Београд (1933)
- „Играчица“, фигура у бронзи, Београд (1933)
- Виктор Крстић, рељеф у мермеру, на гробљу, Београд (1934)
- женска фигура у екстази, фигура, Београд (1935)
- женска фигура у очекивању, фигура, Београд (1935)
- женска фигура у шетњи, фигура, Београд (1936)
- Јован Цвијић, биста, Београд (1936)
- женска фигура седећа, фигура, Београд (1937)
- Едлијана Чернички, фигура, Београд (1937)
- Алма Никлин, биста, Београд (1937)
- Милица Јанковић, рељеф, Београд (1937)
- Краљ Александар I Ујединитељ, у бронзи за Невесиње, Београд (1938)
- „Женска фигура, фигура“, Београд (1938)
- „Седећа мушка фигура - гимнастика“, фигура, Београд (1938)
- „Женска стојећа фигура - гимнастика“, фигура, Београд (1938)
- „Женска дубећи после купања - гимнастика“, фигура, Београд (1938)
- „Женска после купања“, фигура, Београд (1938)
- „Индијска гимнастика“, фигура, Београд (1939)
- „Кућна гимнастика мушкарца“, фигура, Београд (1939)
- „Кућна гимнастика женска“, фигура, Београд (1939)
- Милица Јанковић, биста, Београд (1940)
- „Кућна гимнастика мушкарца“, фигура, Београд (1940)
- „Женска акробаткиња“, фигура, Београд (1940)
- „Женска акробаткиња на једној нози“, фигура, Београд (1940)
- „У заносу“, женска фигура, Београд (1940)
Пројекти
- Споменик вођи Карађорђу (1912)
- Споменик изгинулим на острву Виду (1916)
- Чукур чесма, рељеф (1920)
- Споменик краљу Петру (1924)
- Пољопривреда, модел за камен (1925)
- Споменик у Руми (1928)
- Два пројекта за изгинуле борце Зајечара (1928)
- Споменик палим Шумадинцима, Београд (1930)
- Споменик палим Прокупља, Београд (1930)
- Споменик палима Шапца, Београд (1930)
- Споменик генералу Ковачевићу, Штип (1931)
- Споменик у Скопљу (1934)
- Споменик у Нишу (1934)
Галерија
Литература
- Симо Роксандић, Нова искра, број 1, уредник Р. Ј. Одавић, Парна радикална штампарија, Београд, 1904.
- Вељко Петровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 3, Н-С, уредник Станоје Станојевић, Библиографски завод д.д., Загреб, 1928.
- Водич кроз Ново гробље, уредник Милан Брдар, ЈКП Погребне услуге, 2004.
- Ана Вушовић, Лопови однели две скулптуре вредне 100.000 евра, Блиц онлајн, Рингиер Аксел Спрингер д.о.о., 17. 1. 2011.
- Изложба друштва уметника „Лада“, Данас, Дан Граф д.о.о., 27. 9. 2005.
- Јован Дучић, Листак Оцјене и прикази: Сима Роксандић, Босанска Вила, број 20, Сарајево, 20. 7. 1908.
- Јеврејско гробље, Мекабијада
- Игор Борозан, Обнова антике и архајски модернизам: Фонтана Рибар (Борба) Симеона Роксандића, Београдско наслеђе, број 15, Завод за заштиту споменика културе града Београда, 2014.
- Бранкица Опачић, Формирање женског покрета, Сомборске новинe, број 3063, уредник Љубица Зелић, 8. 3. 2013, ИССН 0038-1276
- Спомен-биста Симеона Роксандића, Београдска тврђава
- Бранислав Цветковић, Српска скуптура новијег доба и јавни споменици у Јагодини, Корени, број 6, Историјски архив Јагодине, 2008.
- Зора Симић-Миловановић, Симеон Роксандић (1874-1943), Годишњак, број IX, X, Музеј града Београда, 1963.
- Зоран Николић, Београдске приче: „Рибар“ спојио Калемегдан и Грич, Вечерње новости онлајн, Компанија Новости, 9. 11 2013.
- Д. Буквић, „Дечак са крчагом” ускоро на свом постаменту, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., Београд, 14. 4. 2011.
- Наталија Церовић, Оснивање и почетак рада, Удружење ликовних уметника Србије, 2014.
- Ђ: Н., Откривање споменика палим ратницима у Великом Градишту, Политика, број 7597, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, Београд, 29. 6. 1929.
- Чика Мита у три историјска живота, Данас, Дан граф, д.о.о., 15. 2. 2008.
- Н., Свечано откривање споменика палим ратницима у Врању, Политика, број 7597, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, Београд, 29. 6. 1929.
- Драгутин Тошић, Десет писама Симеона Роксандића, Годишњак, број XLIII, Музеј града Београда, 1996.
- Драгутин Тошић, Прва југословенска изложба (Извештај Изложбеног одбора), Годишњак, број XXIX, Музеј града Београда, 1982.
- Врањски споменик изгинулим борцима за ослобођење, Нова Искра, број 1, уредник Риста Одавић, Београд, 1904, стр. 9
- Никола Гиљен, Јелена Мандић, Чукур чесма и убије дечак Саво Петковић - споменик и симбол отпора турским поробљивачима, Башта Балкана, 31. 8. 2012.
Simo Roksandic