Корисничке алатке

Алатке сајта


урош_предић

Урош Предић

Урош
Предић
урош_предић.jpg Урош Предић,
аутопортрет 1916.

Рођење:
7. децембар 1857.
Орловат,
Аустријско царство

Смрт:
11. фебруар 1953.
Београд, ФНРЈ

Познат као:
сликар

Урош Предић (Орловат, 25. новембар/7. децембар 1857 — Београд, 11. фебруар 1953), српски сликар академског реализма.

Биографија

Рођен је 25. новембра/7. децембра 1857. године у Орловату, у Банату,1) који је некада припадао Војној крајини.2) Био је најмлађи од петорице синова, свештеника Петра Предића, родом из Карловаца, чији су преци били добри војници и мајке Марије из свештеничке породице Илијевић, родом из Црепаје.3) Отац је био најученији човек у крају. Завршио је философију у Пожуну, говорио латински и немачки језик.4)

Школовање

Рано је показао склоност ка уметности и породица га је у томе подржала.5) Са осам година је морао да напусти родитељску кућу, ради школовања. Учио је три разреда6) у немачкој школи у Црепаји, коју је похађао заједно са четири године старијим Михајлом Пупином, а четврти у Панчеву. Затим је у периоду 1869—1876. похађао седмогодишњу панчевачку реалку на немачком језику, мада је у то време, у млађим разредима већ започела мађаризација.7) У школи га је већ тада приметио професор цртања и давао му за задатак да исправља цртеже својих другова. Већ у то време је цртао уљаним бојама.8)

По завршеном испиту зрелости, отац је имао намеру да га пошаље да студира технику. Ипак, захваљујући мајчином инсистирању, његовом слабом здрављу, али и познанству са сликарима Данијелом, као породичним пријатељем и Гучем, Чехом који је у то време сликао у Томашевцу, отац је дошао до закључка да сликарски посао није физички тежак, а доноси добру зараду, па му је дозволио да према сопственој жељи студира сликарство.9)

Уписао се 1876. на Бечку сликарску академију.10) У Бечу је често посећивао Белведер, о којем му је отац причао и где је волео да разледа радове старих и нових мајстора.11) После одлично завршене прве године студија, Матица српска му је 1877. доделила стипендију из задужбине Христифора Шифмана у износу од 300 форинти годишње, за наставак сликарских студија у Бечу.12)

Године 1879. за сликање уљем по мушком моделу добио је Гунделову награду. Од добијеног новца је посетио Минхен, где је пожелео да остане, али је због стипендије морао да се врати у Беч. Наредне школске 1879/80. добио је позив за одлсужење војног рока, што га је доста ометало у похађању наставе, тако да је престао да одлази на Академију.

На јесен 1880. умро му је отац, па је бригу о њему и о породици преузео најстарији брат Светозар, који је оца већ замењивао као капелан.13) Вратио се поново у Беч. Академију је завршио 1880. године, у класи професора Кристијана Грипенкерла.14) Пред крај године је за 14 дана наликао слику Аморети, која се сада налази у Народном музеју. Ова слика је на школској изложби била препоручена за прву награду, али је на крају награђен други ученик, са својом патриотском сликом Освајање Сарајева, на којој је приказао бечки пешадијски пук, како јуриша на град.15)

Годину дана после оца, умро му је од тифуса и брат Светозар. Због тога се вратио из Беча и једно време боравио код куће. Затим га је професор Грипенкерл 1882. запослио у свом приватном атељеу. Тада је насликао 9 муза, по професоровој композицији, а уз тај посао је добио још две поруџбине: да наслика Светог Ђорђа пешака за професора Милана Јовановића у Новом Саду и једно велико Распеће за Горњу цркву у Панчеву. Ова друга слика је због лоше манипулације била упропашћена.16)

Сликар

Према упутсвима Грипенкерла и архитекте Ханзена израдио је затим 13 митолошких слика за фриз Горњег дома Бечког парламента.17) За тај посао је проучавао историјске податаке и морао да се подреди строгим захтевима стила, како би постигао да фигуре у скученом простору, без укочености садрже и реалистичке детаље. Пошто је професор Грипенкерл био задовољан његовим радом, предложио га је колегијуму за свог асистента, што је затим потврђено и у Министарству просвете,18) тако да је упоредо са послом у бечком Парламенту, током 1883—1885. радио као асистент Уметничке академије у Бечу,19) а своју стипендију уступио Паји Јовановићу, коју је овај користио врло кратко, пошто му је ускоро постала непотребна.20)

Убрзо су му понудили посао украшавања Саборне цркве у Панчеву, али пошто је већ био запослен и под утицајем студија тада имао мало разумевања за византијски стил, који је сматрао варварском дегенерацијом класичног грчког стила, а црквени животопис као нижу уметност, одлучио је да одбије понуду, не слутећи да ће му касније управо то постати један од главних послова.21)

Ипак, заморен наставничком службом у одељењу за антику, конвенционалним стилом и истовременим радом у парламенту, прихватио је сликарски посао за израду иконостаса у смедеревској цркви, по нацрту архитекта Драгише Милутиновића, посао који му је понудила смедеревска општина, јер му се понуда од хиљаду дуката унапред, а другу половину по завршеном послу, учинила повољна. Желео је да отпутује у Италију и да тамо део времена проведе на припреми за уговорени посао у цркви, а да остатак ради као слободан уметник. У исто време када је завршио посао за Парламент, отказао је и посао асистента на Академији у Бечу.22)

Беч је напустио 1885. Најпре је отишао у Орловат. Затим је 1886. отишао за Београд, где су му живела три брата. Код брата Стевана, који му је уступио гостинску собу, направио је свој атеље. Посветио се довршавању скица за иконостас, учењу италијанског језика, а успут је одрадио и неколико портрета. У међувремену је избио Српско-бугарски рат и смедеревска општина је потрошила новац, који је спремила за цркву, на негу рањеника и помоћ пострадалима у рату, тако да је посао у цркви отказан.23)

Вратио се поново у Орловат, где је израдио серију слика из живота сељака,24) а после тога се стално селио. Боравио у Београду, Новом Саду, Старом Бечеју, па поново у Орловату.25)

Године 1888. приредио је прву изложбу својих радова у Грађанској касини, где се сада налази задужбина Николе Спасића. Излобжа је организована у корист Друштва Светог Саве. Одзив публике је био велики и Друштво је успело да сакупи око 600 динара, мада су улазнице коштале свега 40 пара, док су ђаци имали бесплатан улаз.26)

Са школским другом Михајлом Пупином, везивало га је блиско пријатељство. Осим тога, Пупин је за куповину његових слика издвојио посебан фонд. На изложби у Паризу 1889. године Пупин је купио Херцеговачке бегунце,27) који су компоновани још 1878. под утицајем Невесињског устанка и слика Јарослава Чермака,28) као и Дете на мајчином гробу и поклонио их Народном музеју у Београду. Такође је помогао око куповине слике Софије Дели, жене Константина Данила,29) за коју Народни музеј није био у стању да издвоји средства.30)

Временом је постао црквени живописац. Године 1889. Српске црквена општина у Старом Бечеју га је позвла да ослика цркву. Како је већ имао припремљен део скица за цркву у Смедереву, а надајући се да ће упоредо моћи да настави да слика композиције из народног живота прихватио се посла. Поново је почео пручава Свето писмо и истручна дела о иконографији, ради оријентације, али због недовољног знања одступајући од наслеђене од старог српског средњевековни животописа, који је и даље потцењивао, без жеље да посети посети старе манастире.31)

Од 1909, па до смрти је живео и радио у Београду.32)

Вероватно због патриотских идеја, највише се зближио и дружио са Богданом Дунђерским, на његовом велепоседничком имању.33) Упознали су се у Старом Бечеју док је Предић радио иконостас у старобечејској православној цркви. Од тренутка када је Богдан Дунђерски пожелео да сазида капелу на свом имању, није се посветио само изради иконостаса, већ је на себе преузео већину послова око њене изградње.34) Договорили су се да буду сахрањени у тој цркви, коју су заједно годинама припремали, али им се та жеља није остварила, највероватније због политичких притисака после Другог светског рата.35)

Био је један од оснивача уметничког удружења Лада, основаног поводом стогодишњице Првог српског устанка у Београду 1904. Своје слике је излагао углавном на изложбама које је организовало Министарство или на молбу млађих колега. Прву и за живота једину самосталну изложбу је одржао у Грађанској касини у Београду 1888.36)

На првом састанку ликовних уметника сликара и вајара у Београду одржаном 15. новембра 1919. године у сали Друге београдске гимназије, када је основано Удружење ликовних уметника, изабран је за председника док је сликар Бранко Поповић изабран за секретара, а Симеон Роксандић изабран за благајника. Тада је донесена одлука да се упути позив свим југословенским уметницима у земљи, те да се изврши општа организација.37)

И поред тога што му је било врло тешко да остави атеље, после једног савезничког бомбардовања 1944. на молбу своје породице је избегао у Орловат.38) Мада у позним годинама, ни за време Другог светског рата није одустајао од сликања. Радио је по два сата дневно, а зарађени новац је раздао родбини.39)

У три наврата је писао аутобиографију 1921, 1946. и 1949.40)

Дочекао је дубоку старост, умро је у 96. години (1953) у Београду, као најстарији сликар.41) На молбу житеља из родног места, још пре смрти одлучио је да буде сахрањен у Орловату, у гробници својих родитеља.42)

Академик

Био је дописни члан Српског ученог друштва од 30. јануара/11. фебруара 1884, почасни члан Српске краљевске академије од 15/27. новембра 1892. и дописник Академије уметности од 26. јануара/8. фебруара 1909. Постао је прави члан Академије уметности 3/16. фебруара 1910. Са приступном беседом: Изложба сликарских радова приређена за Свечани скуп Српске краљевске академије проглашен је академиком 7. марта 1920.43) Вршио је функцију секретара Академије уметности Српске краљевске академије од 7. марта 1921. до 7. марта 1922 и од 7. марта 1931. до 6. марта 1932. Редовни члан Српске академије наука (Одељења ликовне и музичке уметности) је био од 22. марта 1948.

Дела

Уметничку делатност је започео 1876. године, још као студент Бечке академије уметности. Током 77 година професионалног рада44) је остао веран правилима старих мајстора. Истрајао је на јасноћи композиције и показивао отпор према новим тежњама минхенске и париске школе. У његовом сликарском опусу највише су заступљени потрети у духу академског реализма. Настојећи да постигне што уверљивију сличност са ликом наручиоца и инсистирајући на препознатљивости, захваљујући тим портретитима је постао драгоцени хроничар свога времена45). За што прецизније и истинитије сликање разних сцена је користио и аутентичне предмете.46)

  • портрети: први портрет Студија старца је направио 1878. као студент у класи професора Карла Вурцингера.47) Међу најпознатијима су портрети председника Стојана Новаковића (1920), Јована Жујовића (1921), Симе Лозанића (1922), Јована Цвијића (1923), Ђорђа Вајферта (1927) Слободана Јовановића (1930), Богдана Гавриловића (1935) и Александра Белића (1940), затим портрети Константина Данила (1898), Лазе Костића (1910), Стевана и његове жене Мице Мокрањац (1913),48) Ксеније Атанасијевић (1917), Бране Петронијевића (1911), Краљ Петар I Карађорђевић (1928), Михаила Петровића Аласа (1943) и многе друге. Направио је два аутопортрета 1916. и 1949. и уцртао свој лик, заједно са осталим члановима фамилије на славској икони Светог Николе
  • иконографија: иконостас бечејске православне цркве и иконостас у капели бечејског велепоседника Богдана Дунђерског, рад који је лично сматрао својим врхунцем,49) осликао је иконостас у цркви у родном Орловату (1927), као посвету родитељима, такође је израдио олтарски простор Његошеве срушене капеле на Ловћену50)
  • жанр сцена, од којих су најпознатији: Весела браћа (1887) као критика „распусног” живота, пијанчења и бадависања, која је најпре је репродукована у календару „Орао”, а захваљујући великом интересовању, штампане су годину дана касније и олеографске репродукције,51), Сироче (1888), дводелна слика Девојка на Студенцу илустрација истоимене песме Бранка Радичевића, први део слике, који приказује момка и девојку и разбијени крчаг, насликао је 1918. године, а други део где девојка ишчекује момка 1936. Уоквирене су заједничким рамом, за који је сам аутор дао нацрт.52)
  • историјске композиције: Херцеговачки бегунци (1889), Свети Сава благосиља српчад (1921), Кнез Лазар се одриче земаљског живота (1900). Једна од његових најпознатијих слика је Косовка девојка насликана у Београду према иконографском моделу сликара Ферда Кикереца из 1879, са мотивом бојног поља после Косовске битке. Инспирисан првом болничарком из националног мита, скицу је започео још 1914. године, пред Први светски рат, а рад је завршио 1919. Била је намењена Колу српских сестара за израду разгледница са патриотском поруком, које су продаване у хуманитарне сврхе. Слика је рађена за олеографску репродукцију, за Адама Чакловића из Загреба.53)
  • пределе је сликао ређе. Први пејзаж Врба на Тамишу је направио 1880. године, још као студент, дуго је чувао код себе, али су је против његове воље продали за време Другог светског рата и никада му није враћена.54)
  • један акт: Жена са зеленим велом (1917) непозната млада жена, из његовог завичаја, коју је примио у свој дом за време Првог светског рата, не тражећи за то никакву противуслугу. Предложила му је да је овековечи на платну. Ова слика му је била једна од најдражих и до краја живота ју је чувао у свом атељеу.55)

Атеље Уроша Предића

Кућа у којој је се налазио атеље, у коме је Урош Предић провео 44 године (1909—1953) и где су настала његова највреднија сликарска остварења је била породична кућа његовог брата Јосифа Предића. Саграђена је 1908. године по пројекту архитекте Николе Несторовића, као једноспратни објекат издужене основе, слободних бочних фасада. Улична фасада је у духу сецесије, са присутном традицијом академизма. Атеље, заједно са уметничком заоставштином, спада у посебне споменике културе од 1987.56)

Литература

Вањске везе

1) , 2) , 3) , 4) , 6) , 7) , 8) , 9) , 11) , 13) , 15) , 16) , 18) , 20) , 21) , 22) , 23) , 26) , 28) , 31) , 36) , 40)
Дарко Гарић, 2002.
5) , 10) , 14) , 17) , 19) , 24) , 25) , 27) , 30) , 32) , 33) , 38) , 39) , 41) , 46) , 49) , 50) , 51)
Саво Поповић, 2013.
12) , 54)
Ксенија Шуловић, 2007.
29) , 55)
Петар Петровић, 2011.
34) , 35) , 42)
Весна Димитријевић, 2005.
37)
Наталија Церовић, 2014.
43)
Српска краљевска академија Год. 28 (1914–1919) 99, 203–204
44) , 56)
Каталог, Атеље Уроша Предића
45)
Галерија Матице српске, Академизам
47)
Ксенија Шуловић, 2007, стр. 3
48)
Божидар Станчић, 1956, стр. 591, 592
52)
РТС, Једна слика једна прича
53)
Музеј Града Београда, Косовка девојка
урош_предић.txt · Последњи пут мењано: 2023/09/17 00:02