Коло српских сестара

Коло српских сестара, добротворно, патриотско и културно-просветно женско друштво, основано 1903. године у Београду.1) Основни циљ друштва је био да „помажу људе у невољи, без обзира на племе и веру“.2)

Историја

Након Мајског преврата и слома Илинданског устанка 1903. године, посебно у Београду, где се налазио велики број досељеника и избеглица из свих српских крајева, услед немоћи државе, кулминирала је жеља грађанства за самоорганизовањем и фор­ми­ра­њем раз­ли­чи­тих удру­же­ња у циљу стварања свести о националној припадности, пружању ма­те­ри­јал­не и ду­хов­не помоћи српског становништва под влашћу Отоманске империје.3)

Сликарка Надежда Петровић у договору са Делфом Иванић, супругом Ивана Иванића, тадашњег српског конзула у Скопљу, организовала је састанак са чланицама Бе­о­град­ског женског друштва, на ко­јем је из­нела иде­ју о осни­ва­њу од­бо­ра за по­моћ „по­ро­бље­ној бра­ћи у Ста­рој Ср­би­ји“.4)

Први састанак је одржан у кући породице Петровић, у лето 1903. године. На састанку су присуствовали: Надежда Петровић и њене две сестре, њени родитељи, Делва и Иван Иванић, Косара Цветковић, Марија Јелачић Павловић, Јулка Јањић. На другом састанку им се придружио и Бранислав Нушић.5) Име удружењу је дао Бранислав Нушић,6) који се у то време налазио у средишту друштвено-политичких збивања у Београду и Србији, као и на месту секретара Конзуларног одељења Министарства иностраних послова. До назива је дошао спајајући предлоге Ивана Иванића да се друштво назове „Друштво српских сестара“ или „Коло Српкиња“.7)

Велики митинг, односно оснивачка скупштина друштва је одржана на Велику Госпојину, 15/28. августа 1903,8) у ресторану Коларац, на Позоришном тргу у Београду. Митингу је присуствовало око 3.000 жена.9) Основни циљ друштва је био јачања националне свести везано за ослобођење, помоћ угроженима, без обзира на национално и верско опредељење. Друштво је имало око 50 оснивача. За прву председницу је изабрана Савка Суботић, супруга Јована Суботића, за потпредседницу Делфа Иванић, а за секретарицу Надежда Петровић.10)

Главни одбор друштва налазио се у Београду, а пододбори су били у свим већим местима у Краљевини Србији.11) У оквиру друштва активно су радиле и жене других вероисповести католкиње, муслиманке, странкиње већина удате за угледне Србе, а месни одбори су оснивани и ван Србије, у Босни и Херцеговини, Словенији у Славонији. Чланови друштва су биле углавном госпође и госпођице угледних породица, интелектуалаца, занатлија. Школоване у иностранству, напредних погледа.12)

У првим годинама рад друштва је био усмерен пре свега на судбину сународника ван Србије, у неослобођеним крајевима, где су их Отоманске и Аустроугарске власти обесправљивале и подвргавале денационализацији. Друштво је својом патриотско-хуманитарном мисијом настојало да ублажи њихов положај.13) Организовало је разне врсте добротворних акција, прављења колача за сирочад, добротворних приредби, али и организовање курсева за болничарке, описмењавање, ради побољшања положаја жена.14) Сакупљало је прилоге у новцу и стварима и помагало установе и појединце, организовало курсеве за болничарке, а за време ратова активно учествовало у оснивању и раду болница.15)

Од 1906. године друштво је издавало своје гласило, илустровани календар „Вардар“16) врсту народне читанке за четири вероисповести: православну, католичку, јеврејску и исламску. Први број су уредили Иван Иванић и Милојко Веселиновић, и издат је у 10.000 примерака, а затим је доштампано још 5.000. Уочи Балканских ратова тираж је достигао 40.000 примерака.17) Сви значајнији књижевници и уметници су ту објављивали своје радове.18) Последњи број гласила је изашао крајем 1940. за 1941. годину.19)

Друштво није имало своје просторије, а тек 1912. му је додељен просторија у Дому Друштва „Свети Сава“, где се чувао „Вардар“, док су се састанци одржавали у основној школи код Саборне цркве.20)

У условима окупације Србије 1915—1918. активност друштва је била прекинута на тлу Србије, а обновљена је по завршетку Првог светског рата, у новим знатно измењеним условима, проширујући организацију на све крајеве нове државе. После рата је постојао велики број ратних инвалида, ратне сирочади, самохраних мајки, тешко оболелих и на други начин унесрећених, а државна власт није била у стању, нити довољно спремна да све те проблеме решава.21) Друштво је основало свој инвалидски дом и у њему занатску школу, помагало ратну сирочад и удовице, а касније је радило на међусобном упознавању и зближавању народа, одржавању родољубља и националне свести.22)

У тадашњој Франкопањској улици, сада Ресавска, 1923. изграђен је Дом Кола српских средстава. Друштво је купило већ постојећу кућу, чији су станови преуређени за издавање, а од прикупљених средстава се издржавало друштво, док су у дворишту изграђене још две зграде. У једној се налазио интернат за питомице друштва, а у другој целокупна адмнистрација Кола српских сестара, уреднишво „Вардара“, а формирана је и свечана сала, која је тада у Београду постала друга сала по лепоти.23)

У периоду између два рата деловало је око 40 женских друштава, а бити чланица Кола, значило означавало је престиж. Чланице друштва, су као волонтерке учествовале у активностима тадашњих званичних служби и министарстава.24) До Другог светског рата је оформљено 146 месних одбора.

Током Другог светског рата чланице Кола су радиле „илегално“, у оквиру секције Црвеног крста за заштиту деце и младих, помажући избеглицама из НДХ, шаљући помоћ заробљеницима југословенске војске у немачким логорима, обилазећи, болесне заробљенике који су пуштани из немачких логора у Војну болницу. У Бајиној Башти, где се налазило једно од највећих прихватилишта за избеглице из Хрватске, бринуло се о деци, доводило лекаре и обезбеђивало лекове. Сарађивало је са Томом Максимовићем, комесаром за избеглице у Србији, за које су шиле одећу, сакупљале храну и лекове.25)

Године 1946. Делфа Иванић је ухапшена, а после тога пребачена у болницу, захваљујући Јаши Продановићу, док је друштву исто као и другим сличним организацијама, забрањен рад26) из идеолошких разлога, проглашавајући друштво ретроградним и буржоаским.27) Друштву су одузета покретна и непокретна имовина.28)

Литература

1) , 11) , 15) , 16) , 22)
Бранислав Миљковић, 1927, стр. 376
2) , 12) , 14) , 18) , 24) , 27)
Андријана Цветићанин, 3. 3. 2003.
3)
Јелена Савић, 2009, стр. 115
4) , 6) , 8) , 10) , 17) , 19) , 20) , 25) , 26) , 28)
Мила Викторовић, 22. 9. 2013.
5) , 23)
Јасмина Милановић, 5. 2. 2013.
7) , 9)
Јелена Савић, 2009, стр. 116
13) , 21)
Милча Мадић, 1992.
Штампање