Надежда Петровић (Чачак, 12. октобар 1873 — Ваљево, 3. април 1915), најзначајнија српска сликарка с краја 19. и почетка 20. века, прва жена ратни фотограф, оснивач Кола српских сестара, болничарка добровољац у балканским ратовима и у Првом светском рату.1)
Рођена је у Чачку 12. октобра 1873. године од оца Димитрија - Мите Петровића и мајке Милеве, рођене Зорић, сестричине Светозара Милетића.2) Мајка је била учитељица, наклоњена историји и поезији. На децу је пренела љубав према народним епским и лирским песмама. Отац је био ученик Стеве Тодоровић и професор цртања у гимназијама у Чачку и Краљеву.3) Аутор је „Финансија и установа обновљене Србије“ (1897),4) сакупљао је грађу о Првом и Другом српском устанку. У породици је било тринаесторо деце, која су расла у изузетно културној атмосфери, па су двоје постали великани српске модерне културе.5) Надеждин млађи брат је био књижевник Растко Петровић, песник, приповедач и путописац.6)
Непосредно пред почетак Српско-бугарског рата, са породицом се 1884. године преселила у Београд, код деде Максима Хаџи-Петровића, угледног трговца, у чијој кући7) се окупљала политичка и културна елита.8) Отац је у Београду 1885. године9) постао члан Радикалне странке, државни чиновник и народни посланик. А она је током школовања ушла у покрет Уједињене омладине српске.10) Прве часове цртања добила је од оца и ујака Светозара Зорића.11)12) Породица је ценила Надежду због урођене озбиљности, марљивости и пажње према укућанима.13)
Вишу женску школу, чија је у управитељка у то време била Катарина Миловук,14) завршила је у Београду 1891. Следеће, 1892. положила је стручни испит за наставницу цртања у средњим школама, и после тога добила је своје прво запослење да предаје слободноручно цртање у Вишој женској школи.15)16) Постала је ученица у приватном атељеу очевог пријатеља Ђорђа Крстића.17) Године 1896/97. похађала је Сликарску и цртачку школу код Кирила Кутљика, где је била прва ученица женског одељења.18) У тој школи је предавао и њен ујак Светозар Зорић.19)
Пошто је раскинула веридбу са судским официром, увређена инсистирањем његове мајке на великом миразу, одлучила је „да живи само за себе и своје родитеље“20) и од 1898. наставила је школовање у Минхену у приватној школи Словенца Антона Ажбеа,21) која је имала велики углед у Немачкој и држала одвојено женско одељење. На истој групи наставу је похађало 55 полазника. Због доброг напретка у раду, као привилегована је уместо у заједничком, добила да ради у атељеу професора Ажбеа, где је сликала самосталне радове, са слободним мотивима и новим колористичким изразом. У школи се са устаљених норми прешло на нове европске правце, који су у то време захватили немачко сликарство.22) Иствремено је посећивала све велике изложбе у Минхену, а често и оне у Бечу и Берлину.23)
Формално се уписала и у Државну школу за примењену уметност да би себи обезбедила већу државну стипендију.24) У Минхену је научила немачки, руски и француски језик.25)
За време школског распуста 1900. године је имала прву самосталну изложбу у Београду у сали Велике школе, где је изложила 37 слика.26) Изложба је изазвала бурне критике, које су само на први поглед изгледале упућене на сликарску уметност, а далеко више се бавиле полемиком о позицији жена у јавном животу. Од неких је добила епитет „луде плаве четке“, парафраза термина плаве чарапе, који је у Британији у 18. веку означавао књижевно удружење, већином жена из највиших друштвених слојева, које су имале приступ образовању и биле интелектуално остварене.27)
Године 1901. започела је рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену.28) Тада се преселила у баварско село Фелдвизе, у Иберзеу, где је упознала сеоски живот, људе и пределе.29)
Крајем децембра 1902. године се вратила у Србију. Мада је имала намеру да заврши и последњу, пету годину студија код Пјера Бонара и Клода Монеа, није јој се пружила прилика, пошто јој министар просвете није одобрио даље одсуство у иностранству. Неколико недеља касније је превремено пензионисан и њен отац, пошто је одбио понуду Александра Обреновића да, као одличан познавалац историје 19. века, напише биографију краљице Драге у којој би доказао племенито порекло њеног деде Николе Луњевице, трговца стоком.30)
По повратку су је дочекали бурни догађаји.31) Радила је као наставница цртања у Вишој женској школи и објављивала је ликовне критике, писала о догађајима из културе, политике и моде.
Са Делфом Иванић је 15/28. августа 1903. основала хуманитарно друштво Коло српских сестара.32) На великом митингу жена тог дана, у свом говору који је трајао дуже од 90 минута,33) између осталог је рекла:34)
„Зар се смемо надати да ће нам просвећена Европа дати помоћ? Зар је њој стало до неколико милиона Срба? Отарасимо се старог немара растресимо ланце нехата, приберимо се…”
а у наставку говорила о турском зулуму.35) Друштво је настало као одговор на погроме над хришћанима у Старој Србији и Македонији након Илинданског устанка.
Изабрана је за прву секретарицу овог друштва,36) а краљ Петар је био био међу првим донаторима за пострадале.37) Крајем 1903. током месец дана као активисткиња је путовала по Македонији и Старој Србији и тамо делила хуманитарну помоћ коју је друштво сакупило. Са њима је под маском пратиоца ишао и Војислав Танкосић који је радио на стварању српске четничке организације. О путовању је као новинар извештавала за листове „Словенски југ“ и „Пијемонт“.38) Своје импресије са овог опасног путовања оставила у и драми „Војвода Мицко Поречки“, где је главни лик војвода Мицко Крстић. Драма није објављена за њеног живота.
После путовања, вратила се тешко болесна и повукла се на породично имање у Реснику и посветила се сликању.39)
Од 1904. године се ангажовала у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, на којој су први пут заједнички излагали сликари из Србије, Хрватске, Словеније и Бугарске.40) Ангажовала се и око оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот, 1905. године). Од 1904. године појавила се са првим својим ликовним критикама, у којима је представила дела Марка Мурата и многих других сликара41) и истицала југословенска идеју о уједињењу и заједничком излагању уметника са јужних простора Балкана, који је она назвала „Словенски југ“.42)
Године 1908. учествовала је у митингу против анексије Босне и Херцеговине Аустроугарској. Са балкона Народног позоришта одржала је говор на коме је између осталог рекла:43)
„Сестре и браћо, 1878. године Европа је Берлинским уговором забола нож у срце српства, двема најлепшим покрајинама, Босни и Херцеговини. Наместо да је још онда оставила народу слободно самоопредељење, она га је бацила у ново ропство…”
До 1912. излагала је на многобројним изложбама: Изложба Ладе; Изложба југословенске колоније 1907; Изложба српског уметничког удружења 1908; Друга самостална изложба у Љубљани 1910; исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић; наредне 1911. године излагала је у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу.44)
Уз одобрење и стипендију Министарства просвете 1910. преселила се у Париз,45) где је одсела код Ивана Мештровића. Отац јој је умро априла 1911. када се вратила у Београд, а мајка је умрла на почетку Првог балканског рата 1912. Њихову смрт је тешко поднела.46)
Године 1912. отворила је сликарску школу и учествовала на Четвортој југословенској изложби.47)
У балканским ратовима је учествовала као добровољна болничарка на фронту, а у часовима одмора се бавила сликањем.48) За време Првог балканског рата је прележала тифус и колеру, али се није предавала. Радила је као болничарка и у Другом балканском рату. У исто време су настале и њене слике високе уметничке вредности. По завршетку рата је одликована Орденом за храброст и Орденом Црвеног крста.49)
За време Првог светског рата је учествовала као добровољна болничарка Дунавске дивизије и са њом је учествовала у Бици на Мачковом камену. У својим писмима је описивала борбе, па и аустријску употребу думдум метака. После победа у Церској и Колубарској бици, 1915. искористила је затишје да посети породицу, која се тада склонила у Скопље. Мада је родбина наговарала да се не враћа на ратиште, вратила се у болницу у Ваљеву, у којој је владала епидемија пегавог тифуса, после Сувоборске битке. Крајем марта 1915. и сама се заразила. После недељу дана, умрла је у Ваљеву 3. априла 1915. године, од пегавог тифуса.50) Епидемија у Ваљеву је однела животе и лекарима Драгињи Бабић, Селимиру Ђорђевићу и другима.
Надежда Петровић је један од најзначајнијих наших уметника с почетка 20. века. Увела је српску уметност у токове савремене европске уметности. Њен дух је стремио модерном свету, а њена дела одишу експресијом, снагом и храброшћу, захваљујући могућности да се школује и посети ликовне центре Европе, али и сталном повратку традиционалној Србији. Њено сликарство највећим делом је ишло у корак са европским експресионизмом и понекад се приближавао, у то време неафирмисаној, апстракцији.
На њеним најбољим радовима доминирају велике површине. Омиљене су јој ужарено црвене боје и њој комплементарна, зелена. На неким платнима у колористичком вртлогу се између осталих, истичу фовистичка љубичаста, плава и црна боја. Карактеришу је снажни потези четкице и широки и густи, пастуозни намази који понекад платно претварају у динамичну рељефасту површину. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије.
Фотографијом је почела да се бави још у време студија.51) У Минхену је 1912. године купила „Кодак” фотографски апарат, модел из 1898. године,52) који је употребљавала као пасионирани љубитељ фотографије усмеравајући објектив ка различитим ситуацијама, посебно ка интимном породичном окружењу, стварајући у складу са савременим тенденцијама пикторијализма.53) Фотографијом се бавила и током Балканских и Првог светског рата, као прва жена ратни фотограф.54)
Њен гроб се налази на Новом гробљу у Београду.
У Чачку се од 1960. одржава сликарско бијенале под називом „Меморијал Надежде Петровић“. У Чачку се налази и бронзани споменик, дело Ивана Мештровића.55)
У Пионирском парку у Београду налази се споменик Надежди Петровић, рад вајарке Ангелине Гаталице56) поклон града Аранђеловца поводом IX скупа Несврстаних земаља 1989. године.
Историчари уметности њен сликарски рад деле на четири периода.57)
Први минхенски период - учење у школи Антона Ажбеа, словеначког сликара (Баварац, копије старих мајстора)
Други минхенски период - рад у атељеу Јулијуса Екстера, једног од оснивача минхенске Сецесије: Баварац са шеширом, Воденица, Иберзе, Борова шума, Јелова шума, Акт с леђа
Први српски период - после 1903. (Стабло у шуми, Ресник - више студија, Старо гробље, Жетва, Домаћин, Девојче из Сићева, Сићево - више студија, Гуслар, Калуђер)
Други српски период - после Италије 1907. (Дереглије на Сави, Жена са сунцобраном, Анђа, Старо београдско гробље)
(Мост на Сени, Кеј на Сени, Краљевић Марко и Милош Обилић, Булоњска шума, Море, Плажа у Бретањи, Богородичина црква у Паризу)
(Чаршија, Стари шедрван у Призрену, Призрен, Грачаница - неколико студија, Косовски божури - неколико студија, Душанов мост, Везиров мост, Рушевине, Ваљевска болница)
Nadezda Petrovic