Добро дошли на Српску енциклопедију

Надежда Петровић

Надежда Петровић (Чачак, 12. октобар 1873 — Ваљево, 3. април 1915), најзначајнија српска сликарка с краја 19. и почетка 20. века, прва жена ратни фотограф, оснивач Кола српских сестара, болничарка добровољац у Балканским и у Првом светском рату.1)

Живот

Рођена је у Чачку 12. октобра 1873. године од оца Димитрија - Мите Петровића и мајке Милеве, рођене Зорић, сестричине Светозара Милетића.2) Мајка је била учитељица, наклоњена историји и поезији. На децу је пренела љубав према народним епским и лирским песмама. Отац је био ученик Стеве Тодоровић и професор цртања у гимназијама у Чачку и Краљеву.3) Аутор је „Финансија и установа обновљене Србије“ (1897),4) сакупљао је грађу о Првом и Другом српском устанку. У породици је било тринаесторо деце, која су расла у изузетно културној атмосфери, па су двоје постали великани српске модерне културе.5) Надеждин млађи брат је био књижевник Растко Петровић, песник, приповедач и путописац.6)

Непосредно пред почетак Српско-бугарског рата, са породицом се 1884. године преселила у Београд, код деде Максима Хаџи-Петровића, угледног трговца, у чијој кући7) се окупљала политичка и културна елита.8) Отац је у Београду 1885. године9) постао члан Радикалне странке, државни чиновник и народни посланик. А она је током школовања ушла у покрет Уједињене омладине српске.10) Прве часове цртања добила је од оца и ујака Светозара Зорића.11)12) Породица је ценила Надежду због урођене озбиљности, марљивости и пажње према укућанима.13)

Вишу женску школу, чија је у управитељка у то време била Катарина Миловук,14) завршила је у Београду 1891. Следеће, 1892. положила је стручни испит за наставницу цртања у средњим школама, и после тога добила је своје прво запослење да предаје слободноручно цртање у Вишој женској школи.15)16) Постала је ученица у приватном атељеу очевог пријатеља Ђорђа Крстића.17) Године 1896/97. похађала је Сликарску и цртачку школу код Кирила Кутљика, где је била прва ученица женског одељења.18) У тој школи је предавао и њен ујак Светозар Зорић.19)

Пошто је раскинула веридбу са судским официром, увређена инсистирањем његове мајке на великом миразу, одлучила је „да живи само за себе и своје родитеље“20) и од 1898. наставила је школовање у Минхену у приватној школи Словенца Антона Ажбеа,21) која је имала велики углед у Немачкој и држала одвојено женско одељење. На истој групи наставу је похађало 55 полазника. Због доброг напретка у раду, као привилегована је уместо у заједничком, добила да ради у атељеу професора Ажбеа, где је сликала самосталне радове, са слободним мотивима и новим колористичким изразом. У школи се са устаљених норми прешло на нове европске правце, који су у то време захватили немачко сликарство.22) Иствремено је посећивала све велике изложбе у Минхену, а често и оне у Бечу и Берлину.23)

Формално се уписала и у Државну школу за примењену уметност да би себи обезбедила већу државну стипендију.24) У Минхену је научила немачки, руски и француски језик.25)

За време школског распуста 1900. године је имала прву самосталну изложбу у Београду у сали Велике школе, где је изложила 37 слика.26) Изложба је изазвала бурне критике, које су само на први поглед изгледале упућене на сликарску уметност, а далеко више се бавиле полемиком о позицији жена у јавном животу. Од неких је добила епитет „луде плаве четке“, парафраза термина плаве чарапе, који је у Британији у 18. веку означавао књижевно удружење, већином жена из највиших друштвених слојева, које су имале приступ образовању и биле интелектуално остварене.27)

Године 1901. започела је рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену.28) Тада се преселила у баварско село Фелдвизе, у Иберзеу, где је упознала сеоски живот, људе и пределе.29)

Крајем децембра 1902. године се вратила у Србију. Мада је имала намеру да заврши и последњу, пету годину студија код Пјера Бонара и Клода Монеа, није јој се пружила прилика, пошто јој министар просвете није одобрио даље одсуство у иностранству. Неколико недеља касније је превремено пензионисан и њен отац, пошто је одбио понуду Александра Обреновића да, као одличан познавалац историје 19. века, напише биографију краљице Драге у којој би доказао племенито порекло њеног деде Николе Луњевице, трговца стоком.30)

По повратку су је дочекали бурни догађаји.31) Радила је као наставница цртања у Вишој женској школи и објављивала је ликовне критике, писала о догађајима из културе, политике и моде.

Са Делфом Иванић је 15/28. августа 1903. основала хуманитарно друштво Коло српских сестара.32) На великом митингу жена тог дана, у свом говору који је трајао дуже од 90 минута,33) између осталог је рекла:34)

„Зар се смемо надати да ће нам просвећена Европа дати помоћ? Зар је њој стало до неколико милиона Срба? Отарасимо се старог немара растресимо ланце нехата, приберимо се…”

а у наставку говорила о турском зулуму.35) Друштво је настало као одговор на погроме над хришћанима у Старој Србији и Македонији након Илинданског устанка.

Изабрана је за прву секретарицу овог друштва,36) а краљ Петар је био био међу првим донаторима за пострадале.37) Крајем 1903. током месец дана као активисткиња је путовала по Македонији и Старој Србији и тамо делила хуманитарну помоћ коју је друштво сакупило. Са њима је под маском пратиоца ишао и Војислав Танкосић који је радио на стварању српске четничке организације. О путовању је као новинар извештавала за листове „Словенски југ“ и „Пијемонт“.38) Своје импресије са овог опасног путовања оставила у и драми „Војвода Мицко Поречки“, где је главни лик војвода Мицко Крстић. Драма није објављена за њеног живота.

После путовања, вратила се тешко болесна и повукла се на породично имање у Реснику и посветила се сликању.39)

Од 1904. године се ангажовала у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, на којој су први пут заједнички излагали сликари из Србије, Хрватске, Словеније и Бугарске.40) Ангажовала се и око оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот, 1905. године). Од 1904. године појавила се са првим својим ликовним критикама, у којима је представила дела Марка Мурата и многих других сликара41) и истицала југословенска идеју о уједињењу и заједничком излагању уметника са јужних простора Балкана, који је она назвала „Словенски југ“.42)

Године 1908. учествовала је у митингу против анексије Босне и Херцеговине Аустроугарској. Са балкона Народног позоришта одржала је говор на коме је између осталог рекла:43)

„Сестре и браћо, 1878. године Европа је Берлинским уговором забола нож у срце српства, двема најлепшим покрајинама, Босни и Херцеговини. Наместо да је још онда оставила народу слободно самоопредељење, она га је бацила у ново ропство…”

До 1912. године излагала је на многобројним изложбама: Изложба Ладе; Изложба југословенске колоније 1907; Изложба српског уметничког удружења 1908; Друга самостална изложба у Љубљани 1910; исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић; наредне 1911. године излагала је у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу.44)

Уз одобрење и стипендију Министарства просвете 1910. преселила се у Париз,45) где је одсела код Ивана Мештровића. Отац јој је умро априла 1911. када се вратила у Београд, а мајка је умрла на почетку Првог балканског рата 1912. Њихову смрт је тешко поднела.46)

Године 1912. отворила је сликарску школу и учествовала на Четвортој југословенској изложби.47)

У Балканским ратовима је учествовала као добровољна болничарка на фронту, а у часовима одмора се бавила сликањем.48) За време Првог балканског рата је прележала тифус и колеру, али се није предавала. Радила је као болничарка и у Другом балканском рату. У исто време су настале и њене слике високе уметничке вредности. По завршетку рата је одликована Орденом за храброст и Орденом Црвеног крста.49)

За време Првог светског рата је учествовала као добровољна болничарка Дунавске дивизије и са њом је учествовала у Бици на Мачковом камену. У својим писмима је описивала борбе, па и аустријску употребу думдум метака. После победа у Церској и Колубарској бици, 1915. искористила је затишје да посети породицу, која се тада склонила у Скопље. Мада је родбина наговарала да се не враћа на ратиште, вратила се у болницу у Ваљеву, у којој је владала епидемија пегавог тифуса, после Сувоборске битке. Крајем марта 1915. и сама се заразила. После недељу дана, умрла је у Ваљеву 3. априла 1915. године, од пегавог тифуса.50) Епидемија у Ваљеву је однела животе и лекарима Драгињи Бабић, Селимиру Ђорђевићу и другима.

Уметнички рад

Надежда Петровић је један од најзначајнијих наших уметника с почетка 20. века. Увела је српску уметност у токове савремене европске уметности. Њен дух је стремио модерном свету, а њена дела одишу експресијом, снагом и храброшћу, захваљујући могућности да се школује и посети ликовне центре Европе, али и сталном повратку традиционалној Србији. Њено сликарство највећим делом је ишло у корак са европским експресионизмом и понекад се приближавао, у то време неафирмисаној, апстракцији.

На њеним најбољим радовима доминирају велике површине. Омиљене су јој ужарено црвене боје и њој комплементарна, зелена. На неким платнима у колористичком вртлогу се између осталих, истичу фовистичка љубичаста, плава и црна боја. Карактеришу је снажни потези четкице и широки и густи, пастуозни намази који понекад платно претварају у динамичну рељефасту површину. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије.

Фотографија

Фотографијом је почела да се бави још у време студија.51) У Минхену је 1912. године купила „Кодак” фотографски апарат, модел из 1898. године,52) који је употребљавала као пасионирани љубитељ фотографије усмеравајући објектив ка различитим ситуацијама, посебно ка интимном породичном окружењу, стварајући у складу са савременим тенденцијама пикторијализма.53) Фотографијом се бавила и током Балканских и Првог светског рата, као прва жена ратни фотограф.54)

У њену част

Њен гроб се налази на Новом гробљу у Београду.

У Чачку се од 1960. одржава сликарско бијенале под називом „Меморијал Надежде Петровић“. У Чачку се налази и бронзани споменик, дело Ивана Мештровића.55)

У Пионирском парку у Београду налази се споменик Надежди Петровић, рад вајарке Ангелине Гаталице56) поклон града Аранђеловца поводом IX скупа Несврстаних земаља 1989. године.

Дела

Историчари уметности њен сликарски рад деле на четири периода.57)

I Минхенски период (1898—1903)

Први минхенски период - учење у школи Антона Ажбеа, словеначког сликара (Баварац, копије старих мајстора)

Други минхенски период - рад у атељеу Јулијуса Екстера, једног од оснивача минхенске Сецесије: Баварац са шеширом, Воденица, Иберзе, Борова шума, Јелова шума, Акт с леђа

II Српски период (1903—1910)

Први српски период - после 1903. (Стабло у шуми, Ресник - више студија, Старо гробље, Жетва, Домаћин, Девојче из Сићева, Сићево - више студија, Гуслар, Калуђер)

Други српски период - после Италије 1907. (Дереглије на Сави, Жена са сунцобраном, Анђа, Старо београдско гробље)

III Париски период (1910—1912)

(Мост на Сени, Кеј на Сени, Краљевић Марко и Милош Обилић, Булоњска шума, Море, Плажа у Бретањи, Богородичина црква у Паризу)

IV Ратни период (1912—1915)

(Чаршија, Стари шедрван у Призрену, Призрен, Грачаница - неколико студија, Косовски божури - неколико студија, Душанов мост, Везиров мост, Рушевине, Ваљевска болница)

Галерија

Сродни чланци

Литература

Спољне везе

1) , 43) , 55) , 56)
М. Ђорђевић, 22. 12. 2013.
3) , 10) , 15)
Снежана Стаменковић, 26. 4. 2012.
4) , 9) , 18) , 45)
Снежана Стаменковић, 27. 4. 2012.
5)
Ксенија Светличевић, Надежда Петровић : (1873-1915) ; Растко Петровић : (1898-1949) : каталог изложбе, уредник Миро Вуксановић, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 1998, стр. 3
6) , 8) , 12) , 38) , 40) , 42)
Тања Јовановић, 10. 6. 2010.
7) , 21) , 25) , 51)
Раде Р. Бабић, 2008, стр. 783
11) , 13) , 14) , 17)
Војислава Латковић, 13. 10. 2006.
16) , 19) , 22) , 23)
Војислава Латковић, 14. 10. 2006.
20) , 27)
Снежана Стаменковић, 1. 5. 2012.
24)
Снежана Стаменковић, 28. 4. 2012.
26) , 31) , 33) , 44) , 47) , 48) , 57)
Раде Р. Бабић, 2008, стр. 784
29)
Војислава Латковић, 15. 10. 2006.
30)
Снежана Стаменковић, 29. 4. 2012.
32) , 34) , 36)
историјат
35) , 37)
Војислава Латковић, 16. 10. 2006.
39) , 49)
Јелена Исаковић, 15. 4. 2013.
41)
Б. Лијескић, 12. 11. 2011.
50)
Раде Р. Бабић, 2008, стр. 785
52)
М. Димитријевић, Надежда Петровић – фотограф и модел, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., Београд, 24. 3. 2013.
Штампање