Катарина Миловук
Портрет у студију Милана Јовановића (1895)
Рођење: 27. август 1844. Нови Сад, Аустријско царство Смрт: 27. септембар 1913. Београд, Краљевина Србија Позната као: прва управитељка Више женске школе и оснивачица Кола српских сестара

Катарина Ђорђевић Миловук, рођена као Екатерина Ђорђевић, надимак Миловуковица (Нови Сад, 15/27. август 1844 — Београд, 14/27. септембар 1913), прва управитељка Више женске школе, борац за права жена.

Рођена је као Екатарина Ђорђевић, 15/27. августа 1844. године у Новом Саду,¹⁾ од мајке Јелисавете и оца Јована, аустријског поручника,²⁾ кога су звали Јоца Шваба, због војвођанског порекла.³⁾ Још док је била сасвим мала, породица се преселила у Београд, где је њен отац добио официрску службу, борећи се против Турака.⁴⁾ Током Катарининог детињства отац је ратовао у Мађарској, командовао руским батаљоном у Кримском рату и био два пута рањен.⁵⁾

Школовала се у Русији,⁶⁾ где је завршила николајевски курс у гимназији у Николајеву (1861)⁷⁾ и положила велики државни испит на универзитету у Одеси, стекавши знања из руског, француског, немачког и енглеског језика, као и музичко образовање.⁸⁾ Након бомбардовања 1862. њен отац је постављен за команданта одбране града.⁹⁾ Вратила из Русије у Београд, док су се још увек осећале последице последице бомбардовања, а Турци се налазили у Тврђави. Београд су напустили, тек 1867.¹⁰⁾

У својој деветнаестој години је постала оснивач и управник Више женске школе у Београду (1863). За школу је написала три уџбеника: Педагогику, Методику и Историју¹¹⁾ и више приручника.¹²⁾

Виша женска школа је представљала јединствену институцију у новоствореној српској држави.¹³⁾ Најпре се уселила у кућу у близини Државног савета, изнад Вазнесенске цркве, а 1882, уз њену упорност и у саму зграду Државног савета.¹⁴⁾ Прве наставнице у школи, све до 1880. могле су да буду само учитељице тадашњих основних школа, а све генерације наставница је карактерисао велики ентузијазам да се самообразују и усаврше.¹⁵⁾ Међу ученицама Више женске школе биле су краљица Драга Машин, глумица Милка Гргурова, балерина и новинарка Мага Магазиновић, сликарка Надежда Петровић и прва школована лекарка у Србији Драга Љочић.¹⁶⁾

Школа је у току ратова прекидала рад и њена зграда се претварала у болницу, магацин за санитетски материјал, сиротиште за ратну сирочад, уместо наставе су одржани болничарске курсеви, а наставнице су се непосредно ангажовале у збрињавању рањеника.¹⁷⁾

Три године по доласку из Русије (1865) удала се за Милана Миловука, оснивача и првог хоровођу Београдског певачког друштва. Нису имали деце. После његове смрти, потпуно се посветила педагошком и хуманитарном раду.¹⁸⁾

Године 1875. основала је „Женско друштво” у Београду, прво женско удружење у Србији, које се затим са својим подружинама ширило по целој земљи, а дуго је била и његова председница.¹⁹⁾ Године 1879. основала је часопис друштва „Домаћица”, који је до 1941. био водећи женски часопис у Србији.²⁰⁾ Основала је Раденичку школу 1879, затим „Пазар”, организацију за продају народне женске радиности (1882), која је радила у Срему, чијим се радом осим материјалне добити за друштво, потпомогло подизање саме радиности и рекламирали производи ван земље.²¹⁾ Такође је основала Друштво ученица (1884) и прво Женско музикално друштво (1889).²²⁾

По одласку у пензију, 1893. године, када је на место управитељке Више женске школе наследила Персида Пинтеровић,²³⁾ посветила се преводилачком раду. Превела је са немачког роман Доле оружје издате 1899. у две књиге,²⁴⁾ од баронице Берте фон Сутнер (нем. Bertha von Suttner), касније добитнице Нобелове награде за мир (1905). Исто дело је преведено на енглески, италијански, француски, шпански, чак пет година после српског издања.²⁵⁾

Нешто пре 1900. поднела је молбу председнику Београдске општине да је уведу у бирачки списак, а нешто касније, исту молбу је поднела и Сенату, да се свим женама које издржавају породицу призна право гласа. Суочавала се са великим предрасудама, неповерењем, оспоравањима.²⁶⁾

Уз Надежду Петровић и Делфу Иванић једна је од оснивачица Кола српских сестара (1903). После њеног говора у Коларцу, мобилисано је 3.000 жена за хуманитарни рад, који је подразумевао медицинску обуку у болницама и одлазак на фронтове у окупираној Србији.²⁷⁾

После пензионисања, током три године до 1907.²⁸⁾ радила је као управитељица Српске више девојачке школе и пансионата у Солуну, али незадовољна реформом којом је школа претворена у радничку се вратила у Београд.²⁹⁾

За време балканских ратова је организовала чувалиште „Света Јелана” за чување деце из сиромашних радничких породица.³⁰⁾ У јулу 1913. учествовала је на Конгресу Интернационалне алијансе за женско право гласа у Будимпешти.³¹⁾

Умрла је 14/27. септембра 1913. године у Београду.³²⁾ Сахрану је организовало Женско друштво, али није имало довољно средстава да јој подигне споменик.³³⁾ Није познато где се налази њено гробно место.³⁴⁾

Добитник је следећих одликовања:³⁵⁾

• Орден Друштва српског Црвеног крста (1877)
• Медаља књегиње Наталије за ревносну службу (1878),
• Медаља краљице Наталије (1886)
• Орден Светог Саве III реда.

Написала је уџбенике:³⁶⁾

• Педагогика (1866)
• Методика (1866)³⁷⁾
• Историја света у кратком прегледу за женскиње (1871).

• Радош Љушић, Љубодраг Димић, Историја за осми разред основне школе, Феска, Београд, 2010.
• Катарина Миловук, Методика, Државна штампарија, Београд, 1866.
• Мирјана Цвекић, Велики ходник за паметнице, Политикин Забавник, број 3243, 4. 4. 2014.
• Марија Дедић, „Коловођа“ српских сестара Катарина Миловук, Вечерње Новости, 31. 7. 2014.
• Љубица Ћоровић, Век и по од оснивања Више женске школе у Београду, број 3, уредник Биљана Дојчиновић, 2013, ИССН 2217-7809
• Адријана Захаријевић, Катарина Лончаревић, Кратки историјски преглед важних датума за феминизам у Србији и свету, Неко је рекао феминизам? Како је феминизам утицао на жене XXI века, Heinrich Boell Foundation, Београд, 2014.
• Свенка Савић, Промоција књига уз историје женског покрета, АЦИМСИ Универзитет у Новом Саду, Нови Сад, 2013.
• Латинка Перовић, Између анархије и аутократије - Српско друштво на прелазима векова (XIX-XXI), Огледи, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Београд, 2006, стр. 8, ИСБН 86-7208-131-5
• Белешке - Читуља, Политика, број 3475, уредник Владислав Рибникар, 15. 9. 1913.
• Нена А. Васојевић, Прве српске учитељице, Узданица, број 1, уредник Тиодор Р. Росић, Факултет педагошких наука Универзитета у Крагујевцу, Јагодина, 2014, стр. 159–175
• Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стеф. Караџића, Биографско-библиографска грађа, свеска 6, М, уредник Властоје Д. Алексијевић

Katarina Milovuk