Садржај
Драга Љочић
Драга Љочић (Шабац, 28. фебруар 1855 — Београд, 5. новембар 1926), прва жена лекар у Србији. Бавила се хуманитарним радом, залагала за равноправност жена и учествовала у свим ратовима за слободу које је Србија водила 1876—1918.
Биографија
Рођена је као као пето и најмлађе дете богатог шабачког трговца Диме Љочића. Када је имала седам година отац је осиромашио, остао без имања и наставио да ради као слуга бавећи се пекарским занатом.1)
Школовање
Основну школу је завршила у Шапцу, а затим се преселила у Београд, код своје бивше учитељице Персиде Пинтеровић, која је прешла да ради као наставница Више женске школе. После тога, слушала је наставу на природно-математички одсек Велике школе, а затим је 1872. отишла у Цирих да као прва девојка из Србије студира медицину.2)
Српско-турски ратови
Студије је прекинула јуна 1876, када је почео Први српско-турски рат, вратила се у Србију да би радила као медицинска сестра. Лечила је рањенике у Београду и болници у Свилајнцу и за време борби у Шуматовцу. По завршетку Другог српско-турског рата имала је чин санитетског поручника. У фебруару 1978. вратила се поново у Цирих да би 1879. завршила студије и постала доктор медицине, бабичлука и очних болести. Тако је са 24 године када је постала прва жена лекар код Срба, касније такође прва од свих Југословенки.3)
Каријера
По завршетку студија вратила се у Србију, код брата Ђуре, у Господар Јевремовој улици, у Београду. Да би могла да се бави медицином, најпре се 26. фебруара 1879.4) обратила се Министарству унутрашњих дела и затражила дозволу за бављење лекарским позивом:5)
„Ја сам свршила медицински факултет на циришком Универзитету и положила докторат медицине, хирургије, бабичлука и очних болести што доказујем приложеном дипломом. На основу овога, молим господина министра унутрашњих дела да ми изволи дати дозволу да у Београду практикујем, а ако би требало још какав услов да испуним, молим господина министра само нека наредити изволи, и то ћу испунити.”
Министар је намеравао да јој одбије молбу без обзира што је те у то време у Србији било врло мало лекара, углавном странаца. На интервенцију начелника санитета др Владана Ђорђевића, министар је попустио, уз услов да претходно положи државни испит, што је и учинила врло лако, а затим постала члан Српског лекарског друштва.6)
Али посао у државној служби није могла да добије. На почетку своје радне каријере, док је радила приватно, 1880. године, бавила се и пословима око уређивања „Српског архива”, часописа за целокупно лекарство. После једног назеба се разболела, начета су јој плућа, па је исте године отишла у санаторијум на Крим. Вратила се у пролеће следеће године, да би наставила приватну праксу у Београду. Тек јула 1882. нови министар унутрашњих дела, Милутин Гарашанин, поставио ју је за лекарског помоћника у Општој државној болници, тада највећем лечилишту у Србији.7)
Породица
У јануару 1883. удала се за Аранђела Рашу Милошевића, новинара, једног од оснивача Радикалне странке и члана њеног Главног одбора и уједно постала прва жена у Србији која је после венчања задржала своје породично презиме.8) Као супруга политичког противника режима имала и великих проблема.9)
У октобру, по избијању Тимочке буне 1883. ухапшен је супруг Раша. Месец дана касније је родила ћерку, а брзо затим преки суд у Зајечару је осудио је Рашу Милошевића на смрт. Срећом, истог дана краљ Милан га је заједно са Пером Тодоровићем помиловао и послао на шест година робије у пожаревачком затвору. Драга је тада остала да се сама брине о беби и његовим старим родитељима, бавећи се истовремено и лекарском праксом.10)
За време Српско-турског рата 1885. године, Драга је радила као једини лекар чак у три београдске болнице: Општој државној, Инфективној и Болници за рањенике смештеној у Великој школи. Почетком 1886. године Раша се вратио кући, а крајем исте године родила се и њихова друга ћерка. Њих двоје укупно су имали четири ћерке Спомену, Радмилу Зору и Олгу.11)
У децембру 1886. министар Гарашанин је унапредио у лекара секунданта, тако да и даље није била изједначена у правима са својим колегама. У покушају да исправи неправду, у мају 1889. одлучно се обратила министру, а као резултет тога је отпуштена.12)
Запослила се у Управи монопола као хонорарни лекар. Заједно са Саром Карамарковић 1904. основала је „Материнско удружење”, установу која је имала задатак да смањи смртност одојчади и збрине напуштену и на улици остављену децу. Ово удружење је е године добило зграду у Студентској улици, у којој је отворен „Дом за нахочад”. Пет година је била председница овог хуманог удружења и лекар добровољац у Дому. Лечила је као волонтер и ученице Радничке школе која је постојала при београдском Женском удружењу. За новац је радила једино у Фабрици дувана и шибица, у којој је провела више од тридесет година.13)
Ратови
По избијању балканских ратова, радила је даноноћно у амбуланти за грађанство и сиротињу и у болници београдског добротвора Николе Спасића.14)
По избијању Првог светског рата 1914. породица се повукла у Ниш, где су Драга и њена ћерка радиле најпре у тамошњој болници. Касније се породица поделила, па су Раша и ћерка Радмила прешли преко Албаније, отишли на Крф и на Солунски фронт. А Драга се са остале три кћери пребацила у Лозану, одакле је организовала слање пакета заробљеницима у немачким и мађарским логорима.15)
После Првог светског рата
У земљу се вратила 1919. После рата учествовала је у формирању Женског лекарског друштва (1920) и била њена прва преседница. Учествовала је у прикупљању добровољних прилога за изградњу болнице на Топчидерском брду (1922—1929). Такође је учествовала у подизању Болнице „др Елза Инглис”, женске болнице на Дедињу, где су њене колеге, по завршетку изградње, у једној болесничкој соби поставиле мермерну плочу са њеним именом.16)
Знајући стране језике, пратила је достигнућа у европској медицини, а бавила се и превођењем с руског језика.17) С руског је превела књигу Гајење мале деце.18) Била је један од оснивача Кола српских сестара.19)
Умрла је 5. новембра 1926. године, у својој кући на Топчидеру и сахрањена је на Новом гробљу у Београду.20)
У Београду данас једна улица носи име др Драге Љочић.21)