Добро дошли на Српску енциклопедију

Делфа Иванић

Делфа Иванић (Подгорица, 6. март 1881 — Београд, 14. август 1972), оснивач Кола српских сестара, болничарка, новинарка, родољуб.

Биографија

Потиче из угледне породице, од мајке Цвије, рођене Вукасовић, из Стоца1) и оца Ивана Мусића војводе из Босанско-херцеговачког устанака, који је после окупације пребегао у Подгорицу.2) Убрзо по њеном рођењу, породица се преселила у Србију. Најпре су се населили у Аранђеловцу.3)

Рано је остала без оба родитеља. После селидбе за Београд је умрла мајка (1886), а две године касније и отац, па је бригу о њој преузео Михајло Богићевић, дугогодишњи председник београдске општине и једно време министар грађевина.4)

Основну (1887—1891) и Вишу женску школу (1891—1897) је завршила у Београду, а потом је студирала хемију у Женеви (1898—1899).5) Наредне године је прекинула студије због смрти њеног поочима Михајла Богићевића, и одмах добила посао учитељице6) у Српској женској гимназији у Скопљу7)8) (1900). Тамо је упознала Ивана Иванића, књижевника, у то време српског вицеконзула,9) за кога се удала 1901. године. Са супругом је живела најпре Скопљу (1901—1903), где је била очевидац страдања српског живља у поробљеним крајевима Старе Србије и Македоније,10) затим у Цариграду и Београду (1904—1905).11)

Са Надеждом Петровић је основала Коло српских сестара, на оснивачкој скупштини у Коларцу, где се окупило око 3.000 жена, са циљем да се помогне Србима ван Србије.12) Учествовала је у прикупљању прилога и дељењу помоћи, држала предавања, писала чланке за новоосновани годишњи календар друштва, под називом „Вардар“.13)

Са супругом је у Цариграду, уређивала „Цариградски гласник“, једино гласило на српском језику за два милиона Срба на територији Османског царства.14) У Цариграду је постала чланица међународног књижевног и научног друштва (1905).15) По повратку у земљу, инсистирала је на отварању болнице Кола српских сестара. Од 1906. године друштво је организовало тромесечне курсеве у Првој хируршкој болници Војислава Суботића.16)

Са супругом је живела у Будимпешти (1905—1906) и поново у Београду (1906—1912).17) Са Леди Пеџет основала је IV резервну болницу за рањенике у Београду почетком 1912.18) Пошто је супруг премештен за начелника округа у Драчу, тамо је такође оформила болницу за најтеже болеснике и а бринући се о њима добила тифус. Супруг је одвео на лечење на Крф, где их је дочекао Други балкански рат. Са њим је 1913. отишла на ратиште у Албанију и у Љешу, где је било много рањеника и где су харале епидемије је брзо организовала болнице. Још увек недовољно опорављена вратила се у Београд, где је отворена Савамалска болница. Од напорног рада се поново разболела.19)

Почетком рата 1914. с леди Пеџет је формирала болницу у Скопљу из које се 1915. последња повукла с војском и народом, до албанске обале.20) Боравила је у Солуну, затим Лондону, где је формирала Српско потпорно удружење (ен. Serbian Relief Fund) (1915) за смештај 500 српских ђака у Оксфорду и Бирмингему21) (1915), потом у Француској, у Ници и Паризу (1916—1917) стално у хуманитарној служби Кола српских сестара.22) Организовала је српске жене у Паризу, Женеви и Ници, прикупљала средства, анимирала француску владу да шаље пакете са храном.23) Из Нице је прешла у Рим (1918), а по завршетку рата боравила у Трсту и Ријеци (1919).24)

Одликована је орденом Мис Флоранс Најтингејл (1919), Орденом Светог Саве II реда и Ратном медаљом Црвеног крста.25)

Тек по окончању рата је са супругом, коме је здравље такође било нарушено, отишла на бањско лечење у Немачку.26) У Београд се вратила за стално 1919.27) Убрзо по окончању рата, супруг је умро, а она се потпуно посветила хуманитарном раду у Колу српских сестара и пружању помоћи ратницима и њиховим породицама.28)

Бавила се књижевним и преводилачким радом. Преводила је с француског, писала биографије заслужиних српских жена и хуманитарно-публицистичке и феминистичке чланке. Сарађивала је у листовима, часописима и повременим публикацијама: „Зора“ (1901), „Босанска вила“ (1905), „Домаћица“ (1906, 1908), „Бранково коло“ (1906), календар „Вардар“ (1906—1941), календар „Голуб“ (1907), „Женски свет“ (1908, 1929), „Жена“ (1912), „Веда“, из Нове Горице (1925—1926).29) Била је члан Књижевног одбора (1921), који је уређивао часопис „Женски покрет“, гласило неполитичке организација „Женски покрет - друштво за просвећивање жене и заштиту њених права“30) (1920—1924). Била је члан редакције „Алманаха Јадранске страже“ (1925).31) и редовни члан новинарског одељења главне управе Интернационалног женског савеза у Лондону (1911).32)

Била је председница српског (1911—1914) и југословенског (1923—1925) Народног женског савеза.33)

Постала је председник Кола српских сестара 1940. године. Коло је 1942. одлучно одбило позив немачких власти на сарадњу.34) Немци су је хапсили, саслушавали и малтретирали,35) али су је пустили из затвора због лошег здравља. Гестапо је поново ухапсио фебруара 1944, као припадницу Равногорског покрета у Београду.36)

По завршетку Другог светског рата се обратила новим властима, с молбом о помиловању Драже Михајловића:37)

„Поклањање главе великом противнику, када је он потпуно побеђен и савладан, необично миротворно би деловало на српски народ.”38)

Нудила је да буда стрељана уместо њега.39) Одмах је ухапшена, а Дом Кола је одузет и додељен друштву „Иво Лола Рибар“. После изласка из затвора, потпуно се повукла из јавног живота.40)

Своје успомене је издиктирала на наговор Федора Никића. Комплетна сећања су сачувана у САНУ и тек су недавно објављена.41)

Умрла је заборављена, 14. августа 1972. у Београду. Сахрањена је на београдском Новом гробљу.42)

Литература

1) , 5) , 9) , 11) , 15) , 17) , 21) , 22) , 24) , 25) , 27) , 29) , 31) , 32) , 33) , 35)
Одабране биографије, Ђорђе Перић
2) , 7)
Душан Поповић, 1927, стр. 79
3) , 4) , 6) , 8) , 10) , 13) , 37) , 40)
Маја Савић Секулић, 2012.
12) , 14) , 16) , 18) , 19) , 26) , 28) , 36)
Б. Субашић, 16. 3. 2014.
20) , 23) , 34) , 38) , 39) , 41) , 42)
Б. Субашић, 9. 2. 2014.
30)
Надежда Радовић, 2013.
Штампање