Ђорђе Крстић
Рођење: 30. април 1851. Стара Кањижа, Аустријско царство Смрт: 30. октобар 1907. Београд, Србија Познат као: сликар

Ђорђе Крстић (Стара Кањижа, 30. април 1851 — Београд, 30. октобар 1907),¹⁾ српски сликар.

У Минхену је завршио Ликовну академију, на којој је под утицајем њемачког реализма сликао дјела попут Анатома и Утопљенице. По повратку у Србију двије године је путовао Србијом и сликао је пејсаже и историјске споменике. Радио је иконостасе, међу којима се истиче иконостас у Чуругу и Саборној цркви у Нишу. Иконостас у Нишу изазвао је бурну полемику, па га није довршио. Међу његовим пејсажима истиче се Бабакај. Сматра се једним од најзначајнијих представника реализма у српском сликарству. Својом борбом за национални стил, дао је јединствен печат српској умјетности посљедњих деценија XIX и прве деценије XX века.²⁾

Ђорђе Крстић је рођен 18. априла/30. априла 1851. године у Старој Кањижи.³⁾) Рано дјетињство провео је у Чуругу, у коме је завршио основну школу.⁴⁾ Након српске и мађарске основне школе отац га је хтио послати на обућарски занат. Млади Ђорђе је међутим 1865. побјегао у Сремске Карловце да настави школовање. Ту је завршио вишу њемачку основну школу и два разреда српске гимназије. Прекинуо је школовање и отишао код тетке у Београд, али тетка га је отерала, па је потражио склониште у Саборној цркви.⁵⁾ Један црквењак га је задржао и омогућио му да се издржава радећи по црквама, па је тако завршио још два разреда гимназије и два разреда богословије.⁶⁾

Још као гимназијалац израдио је слике Источно питање, Решење источног питања, Србија на Косову и Пут к ослобођењу Истока.⁷⁾ Поред тога нацртао је и Споменик кнеза Михаила и 10. август, слику, која је симболисала 10. август 1872, дан када је Милан Обреновић проглашен пунолетним.⁸⁾ Милану Обреновићу се свидела слика 10. август, па је поручио Крстићу да напише молбу за стипендију.⁹⁾ Због цртежа 10. август сам кнез Милан Обреновић га је позвао да замоли за стипендију. Добио је стипендију и 1873. отишао је у Минхен.¹⁰⁾ Кнез га је узео за свог питомца и наредио му да се не враћа ни распустом у Србију.

Тако је Крстић провео десет година 1873—1883. у Минхену. Учио је најпре у умјетничко-занатској школи професора Ото Зајца (нем. Otto Seitz), а када је Зајц постао професор на Умјетничкој академији онда се побринуо да и Крстића ту приме.¹¹⁾ Награђиван је на академији два пута медаљама.¹²⁾ Након дугогодишњега боравка на Умјетничкој академији обратио се 1881. године Народној скупштини Србије са планом културно-умјетничког развоја српске омладине.¹³⁾ Тражио је да се цртање уведе као обавезан предмет у свим школама и да се оснује катедра историје умјетности.¹⁴⁾ У Минхену се Крстићев рад може поделити на два периода. У првом периоду од 1873. до 1878. постепено је сазревао као сликар.¹⁵⁾ Из тога периода сачувано је неколико цртежа: Гуслар, Рањеник, На Косову, Херцеговка на стражи.¹⁶⁾ Други период је био од 1879. до 1883. и то је био најплоднији период целога његовога живота.¹⁷⁾ Из тог периода су слике: Анатом (1880), Портрет професора Кремера (1880), Утопљеница (1879), На извору (1882), Под јабуком (1883), Растанак (1883), Писци јеванђеља (1883) и Слепица (1883).¹⁸⁾ Његове слике Анатом и Утопљеница биле су награђена на минхенској академији.¹⁹⁾ Још 1880. за време боравка у Минхену тражио је да му се у Србији одвоје две собе за изложбу његових слика.²⁰⁾ Била је то након изложбе Стевана Тодоровића друга сликарска изложба у Београду.²¹⁾

У Минхену је завршио академске студије, а по повратку у Србију краљ Милан му је наложио да путује Србијом и неослобођеним крајевима и да слика народни живот, историјске споменике и пејзаже за кнежеву галерију. На путовању је провео скоро двије године, а на изложби 1884. поред слика из минхенског периода изложио је и слике са пута по Србији.²²⁾ Биле су то скице славних историјских мјеста и пејзажи српских градова.²³⁾ Од радова насталих на том путу истичу се: Пејзаж са Косова поља, Из околине Чачка, Из Лесковца, Студеница, Жича, итд. Вјероватно и изванредна мртва природа Аласка врата спада у тај период.²⁴⁾ Почео је да ради и иконостасе, најприје у Старом Аџибеговцу, па у Лозовику.²⁵⁾ Међутим приликом израде иконостаса за нишку Саборну цркву почео је да нарушава стари прописани распоред на православним иконостасима.²⁶⁾ Поред Богородице и Христа у реду престоних икона покушао је да стави и Смрт кнеза Лазара и Свети Сава благосиља Српчад, а радио је и друге преступе, па је усљедила критика, јер је историјско-религиозним темама намјенио ранг престоних икона.²⁷⁾ Међутим онда се 1886. умјешао Крстићев пријатељ Михаило Валтровић, који је похвалио његове слике у нишкој цркви.²⁸⁾ Развила се око тога жива дискусија, која је трајала пуне двије године, а окончала се Крстићевим повлачењем са израде иконостаса у Нишу.²⁹⁾ Једно време је путовао Италијом. Године 1888. ушао је у државну службу као наставник цртања у реалци. Године 1890. постаје стални, а 1898. виши учитељ цртања у другој београдској гимназији. Године 1899. прелази у вишу женску школу, 1900. у гимназију краља Александра, 1902. у Вукову гимназију и 1905. у богословију. И као наставник је био одличан и оригиналан. Увео је сликање у природи са ђацима због чега је дошао у сукоб са Стеваном Тодоровићем.

Обретење главе кнеза Лазара

Од 1890. почео је да се разбољева, а и рад у школи ометао га је у сликању.³⁰⁾ Иако је био болестан радио је на слици Свети Сава благосиља Српчад. Поново је био болестан 1893, па је морао да иде на одмор у Опатију (Абацију).³¹⁾ Након тога до 1897. радио је на иконостасу цркве у Чуругу, што је био његов најбољи иконостас. На сугестију француског сликара Леона Бона радио је на композицији Пад Сталаћа.³²⁾ Ипак иако је та слика била спремана за Свјетску изложбу 1900. спада у његове слабије радове.³³⁾ Под утицајем народне пјесме насликао је 1905. изванредно Обретање главе кнеза Лазара.³⁴⁾ Његов барокно-драматични пејсаж Бабакај (1906) изгледа да је био инспирисан песмом Војислава Илића из 1892.³⁵⁾ Разболио се фебруара 1907. од тешке астме, катара и запаљења бубрега.³⁶⁾ Умро је 30. октобра 1907.³⁷⁾

Значајни радови су му 3 иконостаса, у Аџибеговцу, Чуругу и Нишу, историјска композиција Пад Сталаћа, Растанак српског војника, Руђер Бошковић, Утопљеница, две Гружанке, Обретење кнез Лазареве главе, Анатом, Пиљари код Х. Булија, Св. Марко у цркви Св. Марка у Београду итд. Уз то је израдио већи број портрета: трговца Перовића, краља Милана, В. Суботића итд. Од пејзажа и икона је урадио Арханђел Михаил за М. Валтровића, Св. Ђорђе за своју породицу, икону за осми пук, Триптихон и друге.

Почетком 20. вијека је оцјењиван за једног од најбољих јужнославенских умјетника. Нарочито се истицао његов сликарски темперамент и стваралачка машта, посебно у модерним живописима. Његов стил је био синтеза разних утицаја: минхенске школе, Ота Зајца и Габријела Макса, Ежена Делакроа, романтизма, Гистава Курбеа, натурализма и других. Карактерно је био доста својеглав и пристран, те тако није хтио да у Београду посјећује никакве изложбе, већ се приклањао властитим концепцијама.

Редовни је члан Српског ученог друштва (Одбора уметничког) од јануара 1884. Почасни је члан Српске краљевске академије од новембра 1892.

• Дејан Медаковић, Српски сликари XVIII-XX века: ликови и дела, Београд, Просвета (1994)
• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 2 (В. Петровић).
• Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 5.
• Enciklopedija likovnih umjetnosti, Zagreb, 1959–1966. 3.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Djordje Krstic