Војислав Илић
Рођење: 20. април 1860. Београд, Кнежевина Србија Смрт: 2. фебруар 1894. Београд, Краљевина Србија

Војислав Илић (Београд, 20. април 1860 — Београд, 2. фебруар 1894), српски песник. Био је осамдесетих и деведестих година XIX века главни творац нове песничке школе и нове епохе у историји српског песништва. Његов начин певања назван војиславизмом био је школа кроз коју су прошли најистакнутији српски песници краја XIX и почетка XX века.

Војислав Илић је рођен 8/20. априла 1860. године у Београду од оца Јована Илића и мајке Смиљане.¹⁾ Његов отац Јован Илић био је српски песник и политичар, који је имао запажену улогу као секретар Светоандрејске скупштине. Његова браћа Драгутин Илић, Милутин Илић и Жарко Илић били су исто тако познати српски песници. Војислав је током детињства, па све до петнаесте године патио од осипа по глави и по ногама, па је некад и месецима морао да остане у кревету.²⁾ Најчешће је био ограничен на кретање по башти.³⁾ Због болести није могао да попут браће похађа угледну теразијску основну школу, него је био присиљен да иде у ближу озлоглашену палилулску трогодишњу основну школу.⁴⁾ Поред тога његов полазак у школу одлагали су до јесени 1868.⁵⁾ Често је бежао са часова, не само у основној школи, него и у гимназији.⁶⁾ Уписао се 1872. у Другу београдску четворогодишњу полугимназију, која је била близу његове куће.⁷⁾ Био је лош ђак и није завршио гимназију.⁸⁾ Два пута је понављао први разред и тек је 1876. завршио други разред гимназије.⁹⁾ Након тога збога рата је прекинуто школовање, а 1877/1878. похађао је трећи разред.¹⁰⁾ Четврти разред је безуспешно похађао годину или две, а онда је напустио школовање.¹¹⁾

За Војислава Илића школа је била донекле сметња. Он се образовао ваншколски читајући лектиру. Прве сатиричне стихове писао је 1871. против брата Драгутина и представио их својим укућанима.¹²⁾ Због стихова запуштао је школу, што никако нису одобравали отац и укућани. Ипак био је упоран, па је своју прву песму штампао 1876. године у „Фењеру”.¹³⁾ Те године објавио је и баладу Лепид, у којој је направио политичку алузију на Херцеговачки устанак.¹⁴⁾ Балада је била по узору на Конт, баладу Јована Јовановића Змаја.¹⁵⁾ Велики утицај на њега имао је и Ђура Јакшић, који је често посећивао њихову кућу.¹⁶⁾ Поред Змаја и Ђуре Јакшића стални гости њихове куће били су: Љуба Ненадовић, Матија Бан, Лаза Костић и Стеван Каћански.¹⁷⁾ У почетку је био на путу да прими спољашња обележја песништва Ђуре Јакшића и Змаја, али онда је учинио битан заокрет.¹⁸⁾

Јован Илић се није мешао у образовање својих синова све до њихове петнаесте године, а након тога би настојао да их заинтересира за различите области, па је водио са њима дуге занимљиве разговоре преносећи им своја знања из политике, филозофије, историје, митологије и највише из књижевности.¹⁹⁾ Политичко словенофилство преносио је синовима. Пошто је био политички разочаран њихов отац је налазио идеале у античкој историји и маварским калифатима.²⁰⁾ На Војислава Илића велики утицај имале су очеве приче о грчким филозофима и о златом Периклеовом добу.²¹⁾ Као песничке узоре отац им је истицао Шекспира, Макферсона, Бајрона, Томаса Мура, Гетеа, Шилера, Державина и Пушкина.²²⁾ Поред тога на располагању им је била богата очева библиотека.

Војислав Илић се око петнаесте године решио дугогодишње болести, па је отада могао да буде активан у јавном животу. Током 1876. у време првог српско-турског рата распуштене су школе, а у Србију је дошао генерал Черњајев и хиљаде руских добровољаца. Руски официри и Черњајев су веома често посећивали Илићеву кућу и на младог Војислава су оставили велики утисак.²³⁾ Почео је са Русима да учи руски језик и да се много више интересује за руску књижевност.²⁴⁾ До 1879. могао је без речника да чита руске књиге. Тај сусрет са Русима био је један од најважнијих за његову поетску оријентацију.²⁵⁾ Био је одушевљен руском књижевношћу и најпре са Пушкином, а онда и са Љермонтовом, Жуковским, Державином и другима. Након Санстефанског мира опало је одушевљење за Русе, али руска књижевност и језик ће му бити средство за упознавање других европских књижевности.²⁶⁾

Између 1877. и 1879. поред руске књижевности читао је немачке и енглеске песнике препеване на руском језику.²⁷⁾ У то време читао је Гетеа, Бајрона, Проктера и Кристофера Марлоа.²⁸⁾ Од 1880. много се интересује за немачку књижевност, а највише за немачку поезију, тако да је читао Гетеа, Клајста, Хајнеа, Шилера и друге.²⁹⁾ Гетеа је користио приликом припрема за писање спева Рибар.³⁰⁾ Пошто није завршио средњу школу није могао редовно да се упише на факултет. Могао је да се упише ванредно на Правни факултет Велике школе попут његова два старија брата Драгутина и Милутина.³¹⁾ Међутим Војислав Илић се није ни ванредно уписао, него је похађао предавања између 1881. и 1884, а онда је напустио факултет.³²⁾ На Великој школи учествовао је у студентском покрету око часописа „Побратимство”.³³⁾ Браћа Илић су објављивала своје песме у „Побратимству”, тако да је Драгутин објавио шест, Милутин једну, а Војислав две песме.³⁴⁾ Бунтовни Илићи су веома лоше стајали код власти, па је краљ Милан једном приликом рекао да не жели да види у државној служби ниједнога од Илића.³⁵⁾ Војислав Илић све до 1887. није могао да добије државни посао.³⁶⁾ Није се никад јасно и потпуно политички определио.³⁷⁾ Од око 1880. до 1885. био је најближе радикалима и тада се ангажовао у радикалној штампи.³⁸⁾ Објављивао је песме у „Самоуправи” и „Ћоси”. За време Бонтуове афере 1881. објавио је у „Самоуправи” Пере Тодоровића низ сатиричних стихова, у којима је Бонтууов уговор представио као предају земље.³⁹⁾ Током 1882. сарађивао је у радикалном хумористичком листу „Ћоса”. Због Тимочке буне неколико година радикална штампа је била паралисана, па се Војислав у радикалним листовима јавља тек 1887. године у „Одјеку”. Пошто након 1883. није могао да објављује политичке песме почео је да пише митолошке и историјске песме.⁴⁰⁾

Песничка кућа Илића била је осамдесетих година 19. века једини књижевни клуб у Београду. Илићи су 1883. основали Друштво за уметност, на чијем челу су били Јован, Драгутин и Војислав Илић и Стеван Каћански као председник.⁴¹⁾ На седницама друштва држали су предавања о књижевницима, рецитовали су стихове,певали, изводили позоришне игре, а било је и изложби слика.⁴²⁾ Војислав је био инспирисан сликама српских сликара Ђорђа Крстића, Стеве Тодоровића и посебно Уроша Предића.⁴³⁾ Под покровитељством Друштва за уметност излазио је од 1884. лист „Преодница”, у коме је Војислав Илић објавио неке од својих најбољих песама као што су: Зимско јутро, Бахус и Купидон, Јулија, Оргије, Под љупским небом.⁴⁴⁾ Илићи су осим тога сарађивали и у „Отаџбини”. Војислав Илић је највише песама објавио у „Отаџбини” и „Стражилову”.⁴⁵⁾ Као и његова старија браћа веома рано одмах након напуштања школе посећивао је кафане, поготово боемску кафану Дараданели.⁴⁶⁾ У кафанама се сретао са глумцима, који су ту учили улоге и одмарали се између проба.⁴⁷⁾ Илићи су писали и позоришна дела, а посебно његов брат Милутин Илић.⁴⁸⁾ Међутим у то време Милорад Поповић Шапчанин је као управник Народног позоришта бранио позориште од политички непожељних дела и обесхрабривао је њихове ауторе.⁴⁹⁾ Тако је 1882. одбио Војислављеву драму Радослав, који је онда спалио своје дело.⁵⁰⁾ У то време Бранислав Нушић је био код њих чест гост, а једно време и станар, али ни он није имао среће са Шапчанином.

Оженио се крадом од родитеља и браће новембра 1883. Тијаном Јакшић, ћерком Ђуре Јакшића.⁵¹⁾ Нису се усудили да станују у Илићевој кући, него су најпре били код рођака, а онда у Јакшићевој кући.⁵²⁾ Касније су прешли у Илића кућу.⁵³⁾ Јован Илић је био незадовољан женидбом, јер је знао да његов син нема средстава ни за себе, а камоли за породицу.⁵⁴⁾ Од тада је Војислава Илића све до краја живота пратила материјална оскудица. Његов отац Јован Илић након пензионисања 1882. почиње материјално да пропада и није био у стању да помогне сину.⁵⁵⁾ Војиславу су се родили ћерка и син, али крајем 1885. умрла су му оба детета.⁵⁶⁾ Његова жена Тијана умрла је крајем 1885. у осамнаестој години живота.⁵⁷⁾ Тијанина смрт оставила је на њега дубок траг, да је једно време помишљао на самоубиство.⁵⁸⁾ Отада се битно изменио и започео је са неуредним боемским животом, сталним путовањима и мењањем места и служби.⁵⁹⁾ Учествовао је у Српско-бугарском рату, али у војску је упућен тек када је рат био фактички завршен јануара или фебруара 1886.⁶⁰⁾ Често се писало да је он у рату учествовао као добровољац, што није тачно.⁶¹⁾ Један период био је заједно у војсци са Браниславом Нушићем.⁶²⁾ Од 1886. био је у вези са Милевом Јакшић, Тијанином млађом сестром.⁶³⁾ Један циклус песама објављен у „Стражилову” био је посвећен њој.⁶⁴⁾ Када се њихова веза разгласила претио му је Милевин брат, а онда су једно краће време провели заједно крајем 1886. у Војводини. Она је отишла на место учитељице у Варварину, а умрла је крајем 1889.

После раскида са Милевом Јакшић одао се боемском животу.⁶⁵⁾ Центар боемског живота Београда осамдесетих година XIX века био је позоришни трг са кафанама: „Дарданели”, „Коларац” и „Позоришна касина”.⁶⁶⁾ „Дарданели” су ипак били главно место окупљања боема, глумаца и књижевника. Омиљене кафане Војислава Илића биле су „Седам Шваба” и „Дарданели”.⁶⁷⁾ Велики број његових песама настао је по кафанама, а ту су га знали сачекивати и почетници да му прочитају своју песму.⁶⁸⁾ Када је уронио у неуредан боемски живот више се није политички суздржавао.⁶⁹⁾

Од јуна 1886. до абдикације краља Милана био је изузетно политички активан, па је у то време написао најпознатије политичке сатире против владе одговорне за пораз у Српско-бугарском рату.⁷⁰⁾ У песми Скупштинарима осудио је приближавање радикала династичким странкама.⁷¹⁾ Лист „Муња” био је 1886. забрањен због његове песме У лов, у којој је сатиром приказивао краља као ловца на зечеве, што је била алузија на одлуку владе Милутина Гарашанина, да полицијом спречава посланике да стигну на Нишку скупштину.⁷²⁾ У „Новом београдском дневнику” објавио је неколико оштрих политичких песама, па је лист неколико пута био забрањиван.⁷³⁾ Велики одјек имала је његова песма Маскенбал на Руднику објављена почетком 1887.⁷⁴⁾ Та песма била је пародија првог краљевог маскенбала, па је због песме био ухапшен и оптужен пред судом.⁷⁵⁾ Ослобођен је оптужбе тек након интервенције адвоката, породице и омладинских демонстрација.⁷⁶⁾ Морао је ипак 1888. да напусти Србију и оде у Солун.⁷⁷⁾ Међутим још док је био под оптужбом написао је низ нових политички провокативних и бунтовних песама усмерених углавном против краља Милана.⁷⁸⁾ Објавио је низ песама у либералној „Брки”. Након пада напредњачке владе Милутина Гарашанина једно време није се јављао са политичким песмама.⁷⁹⁾ Поново се јавио априла 1888. политичком песмом Из бележника, када је схватио да доласком радикала на власт остају нерешени стари проблеми са краљем.⁸⁰⁾

Поново је интензивно писао веома оштре песме од времена владе Николе Христића од 27. априла 1888. па све до абдикације краља Милана 7. марта 1889.⁸¹⁾ У то време његов брат Драгутин Илић морао је да бежи из земље због исмевања краља Милана и Христићеве владе. У тим временима Војислав је у својим песмама прорицао крај владавине краља Милана. Приликом расцепа међу радикалима око питања Устава из 1888. у песми Данијел подржао је радикале из народа Ранка Тајсића и Димитрија Катића.⁸²⁾ Тај период политичке активности завршио је песмом Краљ кочијаш, која се односила на краља Милана, који је након абдикације отишао у Румунију.⁸³⁾

У патриотској поезији Војислава Илића уочавају се две групе песама, једне у којима је тематика ослобођењ од аустријске окупације и друга са тематиком ослобађања од турскога ропства.⁸⁴⁾ И за време аустрофилске политике Обреновића позивао је на ослобађање Балкана од аустријске окупације.⁸⁵⁾ У почетку је то радио посредно подсећајући на славне српске победе или словенске победе над Германима. Касније је отворено позивао на борбу за ослобођење Хрватске и Босне и Херцеговине од аустријског завојевача.⁸⁶⁾ У својим песмама упереним против турске окупације поред позива на ослобађање од турског ропства за разлику од других на један посебан начин сликао је идеју о распаду Турског царства осликавањем Турака забринутих за своју судбину.⁸⁷⁾ Покушао је да осети и разуме и њихове болове. Борбу против турске окупације није разумео као само српскуу борбу, него и као борбу Грка и Бугара и свих балканских словена против Турака.⁸⁸⁾

Друштво Светог Саве основано је августа 1886. са циљем да се врши национална пропаганда у Старој Србији и Македонији. Друштво се чувало да не нашкоди проаустријској политици краља Милана, па се није усуђивало да исту такву пропаганду врши у Босни и Херцеговини.⁸⁹⁾ Пошто је то друштво основала напредњачка влада са ограниченим циљевима јавност је оштро реаговала, па је власт онда покушавала да омладину привуче у Друштво. Међутим Бранислав Нушић, Војислав Илић и Коста Арсенијевић основали су Уједињену омладину по угледу на Друштво Светог Саве, па су на тај начин на превару добили од владе одобрење за удруживање омладине.⁹⁰⁾ Они нису приступили провладином Друштву, а имали су право на удруживање и на оснивање одбора по целој Србији. За разлику од Друштва Светог Саве ангажовали су се по питању ослобађања Босне и Херцеговине, што је Војислав Илић изнио у јавност.⁹¹⁾ Власти су онда Уједињеној омладини чиниле велике сметње.⁹²⁾ Поред Војислава и остали Илићи ангажовали су се у Уједињеној омладини.

Први пут добио је државну службу 24. новембра 1887. за време радикално-либералне владе.⁹³⁾ Био је коректор у Државној штампарији са платом од 2.000 динара.⁹⁴⁾ Добио је још једну додатну дужност у „Српским новинама”. Оженио се по други пут 1888. са Зорком Филиповић.⁹⁵⁾ У државној служби премештен је јануара 1889. за дијурнисту министарства иностраних дела, па је био упућен на службу у Солун.⁹⁶⁾ До тога премештаја дошло је на интервенцију краља Милана Обреновића.⁹⁷⁾ Иако је раније написао доста класицистичких песама, у самој Грчкој није написао ниједну.⁹⁸⁾ Тек након повратка из Грчке поново је писао класицистичке песме: Клеон и његов ученик, Коринтска хетера, Аргонаути на Лемносу, Данаја, Ниоба.⁹⁹⁾ У исто време писао је и песме римске тематике (Другу, Смрт Катонова, Мраморни убица…).¹⁰⁰⁾ Одмах након абдикације краља Милана 7. марта 1889. вратио се у Београд не чекајући разрешење.¹⁰¹⁾ У Београду се вратио на дужност коректора Државне штампарије.¹⁰²⁾ Надао се бољој будућности, па је неколико песама посветио надама у младог владара Александра Обреновића. У песми Косовски соколови испеваној 1889. позивао је соколове са Косова да буду снага новог краља и на тај начин је подсећао краља да Косово није ослобођено у време петстогодишњице Косовског боја.¹⁰³⁾

После 1889. био је разочаран радикалима, односно владајућој фракцији радикала на челу са Николом Пашићем.¹⁰⁴⁾ Почео је да пише своје песме пуне политичког револта против радикала.¹⁰⁵⁾ Када се бивши краљ Милан Обреновић 1891. вратио у Србију да од Николе Пашића извуче милион динара Војислав Илић је алузијама осудио Пашишћев поступак у песми Старо доба.¹⁰⁶⁾ Војислав је био на страни Ранка Тајсића, који је говорио против давања новца бившем краљу.¹⁰⁷⁾ Од 1889. Илић престаје да објављује у радикалним листовима. Власт га је често почела да позива на војне вежбе и да га држи под присмотром.¹⁰⁸⁾ У Државној штампарији су му повећали обим посла.¹⁰⁹⁾ Живео је доста лоше и покушавао је да пређе у Нови Сад или Црну Гору, али у томе није успео. Око 1891. скоро годину дана ништа није писао.

Искористио је прву прилику за одлазак из Србије, а то је било место учитеља српске мањинске школе у Турну-Северину.¹¹⁰⁾ Отишао је 7. јануара 1892. у Турну-Северин без породице.¹¹¹⁾ Ту је исто тако био несретан околином и положајем и још више се одао пићу.¹¹²⁾ Његов брат је ту раније боравио, па су због његове политичке активности румунске власти сумњале у Војислава, што му је још више отежавало положај.¹¹³⁾ У то време настала је његова Елегија на развалинама куле Северове, која осликава мрачно расположење и самоћу.¹¹⁴⁾ Постао је осетљив на боје и звукове.¹¹⁵⁾ У Турн-Северину окренуо се младој генерацији српске поезије, највише Алекси Шантићу, који се први интересовао за Илића као песнички узор.¹¹⁶⁾

Након пада владе Николе Пашића 22. августа 1892. вратио се паробродом у Србију.¹¹⁷⁾ У то време настала је његова песма Вече на броду.¹¹⁸⁾ Нови министра унутрашњих послова Стојан Рибарац поставио га је за писара прве почетне класе у свом министарству.¹¹⁹⁾ Рибарац је познавао Илиће и изузетно је поштовао песништво Војислава Илића.¹²⁰⁾ Иако Војислав није био употребљив као чиновник Рибарац га је привидно држао као писара, па је у канцеларији могао да пише стихове.¹²¹⁾ Убрзо је стигло унапређење, па је 1. новембра 1892. постављен за шефа 4. класе одсека за продају дувана у управи Монопола дувана и соли.¹²²⁾ Био је јако немаран према материјалним стваримаи имао је јако велике дугове.¹²³⁾ Када је Бранислав Нушић постављен за конзула у српском конзулату у Приштини, позвао је Илића да са њим оде у Приштину.¹²⁴⁾ Постављен је 8. јуна 1893. за писара 1. класе конзулата у Приштини.¹²⁵⁾ У Приштини је написао Муратово тубе, Службено из Приштине, а посебно се ту истиче његов највећи спев Амор на селу.¹²⁶⁾

Он је често био болестан, па је нпр. 1886. писао да одавно побољева и да га много боле груди.¹²⁷⁾ Од плућних болести (туберколоза) умрли су његова мајка, брат Милутин, прва жена и ћерка.¹²⁸⁾ Илићеве сестре поумирале су као деце, а и Јакшићи су сви подлегли од исте болести.¹²⁹⁾ Током 1893. Војислав Илић је био тешко болестан и јако лоше је изгледао.¹³⁰⁾ Позван је средином 1893. на војну вежбу, на којој је навукао назеб, од кога се више није опоравио.¹³¹⁾ Био је доста дуго на војним вежбама, а назеб је навукао на јесењим кишама живећи под шатором.¹³²⁾ Са војне вежбе пуштен је 1. новембра 1893.¹³³⁾ На путу за Приштину морао је да проведе пет дана у карантину на турско-српској граници.¹³⁴⁾ У карантину се није ложило, а вода се мрзла преко ноћи. Одмах након доласка у Приштину од болести више није могао да устане, а имао је и халуцинације.¹³⁵⁾ Нушић је омогућио да га пребаце на лечење у Скопље.¹³⁶⁾ Када му се стање још више погоршало пребацили су га јануара 1894. у Београд.¹³⁷⁾ Умро је од туберколозе 21. јанура/2. фебруара 1894. године у Београду.¹³⁸⁾

• Милорад Павић, Војислав Илић, његово време и дело, Замак културе, Врњачка Бања, 1972.
• Jелена Беоковић, Под грањем четири ораха, Политикин забавник 3035
• Јован Илић, Нова искра, број 4, уредник Риста Ј. Одавић, Парна радикална штампарија, Београд, 1901, стр. 97
• Просветни гласник (1923) 502-509
• Просветни гласник (1923) 578-582

Vojislav Ilic