Корисничке алатке

Алатке сајта


војислав_илић

Војислав Илић

Војислав
Илић
војислав_илић2.jpg
Рођење:
20. април 1860.
Београд,
Кнежевина Србија

Смрт:
2. фебруар 1894.
Београд,
Краљевина Србија

Војислав Илић (Београд, 20. април 1860 — Београд, 2. фебруар 1894), српски песник. Био је осамдесетих и деведестих година XIX века главни творац нове песничке школе и нове епохе у историји српског песништва. Његов начин певања назван војиславизмом био је школа кроз коју су прошли најистакнутији српски песници краја XIX и почетка XX века.

Неуспешно школовање

Војислав Илић је рођен 8/20. априла 1860. године у Београду од оца Јована Илића и мајке Смиљане.1) Његов отац Јован Илић био је српски песник и политичар, који је имао запажену улогу као секретар Светоандрејске скупштине. Његова браћа Драгутин Илић, Милутин Илић и Жарко Илић били су исто тако познати српски песници. Војислав је током детињства, па све до петнаесте године патио од осипа по глави и по ногама, па је некад и месецима морао да остане у кревету.2) Најчешће је био ограничен на кретање по башти.3) Због болести није могао да попут браће похађа угледну теразијску основну школу, него је био присиљен да иде у ближу озлоглашену палилулску трогодишњу основну школу.4) Поред тога његов полазак у школу одлагали су до јесени 1868.5) Често је бежао са часова, не само у основној школи, него и у гимназији.6) Уписао се 1872. у Другу београдску четворогодишњу полугимназију, која је била близу његове куће.7) Био је лош ђак и није завршио гимназију.8) Два пута је понављао први разред и тек је 1876. завршио други разред гимназије.9) Након тога збога рата је прекинуто школовање, а 1877/1878. похађао је трећи разред.10) Четврти разред је безуспешно похађао годину или две, а онда је напустио школовање.11)

Почетнички песнички покушаји

За Војислава Илића школа је била донекле сметња. Он се образовао ваншколски читајући лектиру. Прве сатиричне стихове писао је 1871. против брата Драгутина и представио их својим укућанима.12) Због стихова запуштао је школу, што никако нису одобравали отац и укућани. Ипак био је упоран, па је своју прву песму штампао 1876. године у „Фењеру”.13) Те године објавио је и баладу Лепид, у којој је направио политичку алузију на Херцеговачки устанак.14) Балада је била по узору на Конт, баладу Јована Јовановића Змаја.15) Велики утицај на њега имао је и Ђура Јакшић, који је често посећивао њихову кућу.16) Поред Змаја и Ђуре Јакшића стални гости њихове куће били су: Љуба Ненадовић, Матија Бан, Лаза Костић и Стеван Каћански.17) У почетку је био на путу да прими спољашња обележја песништва Ђуре Јакшића и Змаја, али онда је учинио битан заокрет.18)

Очев велики утицај

Јован Илић се није мешао у образовање својих синова све до њихове петнаесте године, а након тога би настојао да их заинтересира за различите области, па је водио са њима дуге занимљиве разговоре преносећи им своја знања из политике, филозофије, историје, митологије и највише из књижевности.19) Политичко словенофилство преносио је синовима. Пошто је био политички разочаран њихов отац је налазио идеале у античкој историји и маварским калифатима.20) На Војислава Илића велики утицај имале су очеве приче о грчким филозофима и о златом Периклеовом добу.21) Као песничке узоре отац им је истицао Шекспира, Макферсона, Бајрона, Томаса Мура, Гетеа, Шилера, Державина и Пушкина.22) Поред тога на располагању им је била богата очева библиотека.

Одушевљен Русима

Војислав Илић се око петнаесте године решио дугогодишње болести, па је отада могао да буде активан у јавном животу. Током 1876. у време првог српско-турског рата распуштене су школе, а у Србију је дошао генерал Черњајев и хиљаде руских добровољаца. Руски официри и Черњајев су веома често посећивали Илићеву кућу и на младог Војислава су оставили велики утисак.23) Почео је са Русима да учи руски језик и да се много више интересује за руску књижевност.24) До 1879. могао је без речника да чита руске књиге. Тај сусрет са Русима био је један од најважнијих за његову поетску оријентацију.25) Био је одушевљен руском књижевношћу и најпре са Пушкином, а онда и са Љермонтовом, Жуковским, Державином и другима. Након Санстефанског мира опало је одушевљење за Русе, али руска књижевност и језик ће му бити средство за упознавање других европских књижевности.26)

Бунтовни Илићи

Између 1877. и 1879. поред руске књижевности читао је немачке и енглеске песнике препеване на руском језику.27) У то време читао је Гетеа, Бајрона, Проктера и Кристофера Марлоа.28) Од 1880. много се интересује за немачку књижевност, а највише за немачку поезију, тако да је читао Гетеа, Клајста, Хајнеа, Шилера и друге.29) Гетеа је користио приликом припрема за писање спева Рибар.30) Пошто није завршио средњу школу није могао редовно да се упише на факултет. Могао је да се упише ванредно на Правни факултет Велике школе попут његова два старија брата Драгутина и Милутина.31) Међутим Војислав Илић се није ни ванредно уписао, него је похађао предавања између 1881. и 1884, а онда је напустио факултет.32) На Великој школи учествовао је у студентском покрету око часописа „Побратимство”.33) Браћа Илић су објављивала своје песме у „Побратимству”, тако да је Драгутин објавио шест, Милутин једну, а Војислав две песме.34) Бунтовни Илићи су веома лоше стајали код власти, па је краљ Милан једном приликом рекао да не жели да види у државној служби ниједнога од Илића.35) Војислав Илић све до 1887. није могао да добије државни посао.36) Није се никад јасно и потпуно политички определио.37) Од око 1880. до 1885. био је најближе радикалима и тада се ангажовао у радикалној штампи.38) Објављивао је песме у „Самоуправи” и „Ћоси”. За време Бонтуове афере 1881. објавио је у „Самоуправи” Пере Тодоровића низ сатиричних стихова, у којима је Бонтууов уговор представио као предају земље.39) Током 1882. сарађивао је у радикалном хумористичком листу „Ћоса”. Због Тимочке буне неколико година радикална штампа је била паралисана, па се Војислав у радикалним листовима јавља тек 1887. године у „Одјеку”. Пошто након 1883. није могао да објављује политичке песме почео је да пише митолошке и историјске песме.40)

Друштво за уметност и позориште

Песничка кућа Илића била је осамдесетих година 19. века једини књижевни клуб у Београду. Илићи су 1883. основали Друштво за уметност, на чијем челу су били Јован, Драгутин и Војислав Илић и Стеван Каћански као председник.41) На седницама друштва држали су предавања о књижевницима, рецитовали су стихове,певали, изводили позоришне игре, а било је и изложби слика.42) Војислав је био инспирисан сликама српских сликара Ђорђа Крстића, Стеве Тодоровића и посебно Уроша Предића.43) Под покровитељством Друштва за уметност излазио је од 1884. лист „Преодница”, у коме је Војислав Илић објавио неке од својих најбољих песама као што су: Зимско јутро, Бахус и Купидон, Јулија, Оргије, Под љупским небом.44) Илићи су осим тога сарађивали и у „Отаџбини”. Војислав Илић је највише песама објавио у „Отаџбини” и „Стражилову”.45) Као и његова старија браћа веома рано одмах након напуштања школе посећивао је кафане, поготово боемску кафану Дараданели.46) У кафанама се сретао са глумцима, који су ту учили улоге и одмарали се између проба.47) Илићи су писали и позоришна дела, а посебно његов брат Милутин Илић.48) Међутим у то време Милорад Поповић Шапчанин је као управник Народног позоришта бранио позориште од политички непожељних дела и обесхрабривао је њихове ауторе.49) Тако је 1882. одбио Војислављеву драму Радослав, који је онда спалио своје дело.50) У то време Бранислав Нушић је био код њих чест гост, а једно време и станар, али ни он није имао среће са Шапчанином.

Трагедија

Оженио се крадом од родитеља и браће новембра 1883. Тијаном Јакшић, ћерком Ђуре Јакшића.51) Нису се усудили да станују у Илићевој кући, него су најпре били код рођака, а онда у Јакшићевој кући.52) Касније су прешли у Илића кућу.53) Јован Илић је био незадовољан женидбом, јер је знао да његов син нема средстава ни за себе, а камоли за породицу.54) Од тада је Војислава Илића све до краја живота пратила материјална оскудица. Његов отац Јован Илић након пензионисања 1882. почиње материјално да пропада и није био у стању да помогне сину.55) Војиславу су се родили ћерка и син, али крајем 1885. умрла су му оба детета.56) Његова жена Тијана умрла је крајем 1885. у осамнаестој години живота.57) Тијанина смрт оставила је на њега дубок траг, да је једно време помишљао на самоубиство.58) Отада се битно изменио и започео је са неуредним боемским животом, сталним путовањима и мењањем места и служби.59) Учествовао је у Српско-бугарском рату, али у војску је упућен тек када је рат био фактички завршен јануара или фебруара 1886.60) Често се писало да је он у рату учествовао као добровољац, што није тачно.61) Један период био је заједно у војсци са Браниславом Нушићем.62) Од 1886. био је у вези са Милевом Јакшић, Тијанином млађом сестром.63) Један циклус песама објављен у „Стражилову” био је посвећен њој.64) Када се њихова веза разгласила претио му је Милевин брат, а онда су једно краће време провели заједно крајем 1886. у Војводини. Она је отишла на место учитељице у Варварину, а умрла је крајем 1889.

Боем

После раскида са Милевом Јакшић одао се боемском животу.65) Центар боемског живота Београда осамдесетих година XIX века био је позоришни трг са кафанама: „Дарданели”, „Коларац” и „Позоришна касина”.66) „Дарданели” су ипак били главно место окупљања боема, глумаца и књижевника. Омиљене кафане Војислава Илића биле су „Седам Шваба” и „Дарданели”.67) Велики број његових песама настао је по кафанама, а ту су га знали сачекивати и почетници да му прочитају своју песму.68) Када је уронио у неуредан боемски живот више се није политички суздржавао.69)

Политичке песме

Од јуна 1886. до абдикације краља Милана био је изузетно политички активан, па је у то време написао најпознатије политичке сатире против владе одговорне за пораз у Српско-бугарском рату.70) У песми Скупштинарима осудио је приближавање радикала династичким странкама.71) Лист „Муња” био је 1886. забрањен због његове песме У лов, у којој је сатиром приказивао краља као ловца на зечеве, што је била алузија на одлуку владе Милутина Гарашанина, да полицијом спречава посланике да стигну на Нишку скупштину.72) У „Новом београдском дневнику” објавио је неколико оштрих политичких песама, па је лист неколико пута био забрањиван.73) Велики одјек имала је његова песма Маскенбал на Руднику објављена почетком 1887.74) Та песма била је пародија првог краљевог маскенбала, па је због песме био ухапшен и оптужен пред судом.75) Ослобођен је оптужбе тек након интервенције адвоката, породице и омладинских демонстрација.76) Морао је ипак 1888. да напусти Србију и оде у Солун.77) Међутим још док је био под оптужбом написао је низ нових политички провокативних и бунтовних песама усмерених углавном против краља Милана.78) Објавио је низ песама у либералној „Брки”. Након пада напредњачке владе Милутина Гарашанина једно време није се јављао са политичким песмама.79) Поново се јавио априла 1888. политичком песмом Из бележника, када је схватио да доласком радикала на власт остају нерешени стари проблеми са краљем.80)

Поново је интензивно писао веома оштре песме од времена владе Николе Христића од 27. априла 1888. па све до абдикације краља Милана 7. марта 1889.81) У то време његов брат Драгутин Илић морао је да бежи из земље због исмевања краља Милана и Христићеве владе. У тим временима Војислав је у својим песмама прорицао крај владавине краља Милана. Приликом расцепа међу радикалима око питања Устава из 1888. у песми Данијел подржао је радикале из народа Ранка Тајсића и Димитрија Катића.82) Тај период политичке активности завршио је песмом Краљ кочијаш, која се односила на краља Милана, који је након абдикације отишао у Румунију.83)

Патриотска поезија

У патриотској поезији Војислава Илића уочавају се две групе песама, једне у којима је тематика ослобођењ од аустријске окупације и друга са тематиком ослобађања од турскога ропства.84) И за време аустрофилске политике Обреновића позивао је на ослобађање Балкана од аустријске окупације.85) У почетку је то радио посредно подсећајући на славне српске победе или словенске победе над Германима. Касније је отворено позивао на борбу за ослобођење Хрватске и Босне и Херцеговине од аустријског завојевача.86) У својим песмама упереним против турске окупације поред позива на ослобађање од турског ропства за разлику од других на један посебан начин сликао је идеју о распаду Турског царства осликавањем Турака забринутих за своју судбину.87) Покушао је да осети и разуме и њихове болове. Борбу против турске окупације није разумео као само српскуу борбу, него и као борбу Грка и Бугара и свих балканских словена против Турака.88)

Уједињена омладина

Друштво Светог Саве основано је августа 1886. са циљем да се врши национална пропаганда у Старој Србији и Македонији. Друштво се чувало да не нашкоди проаустријској политици краља Милана, па се није усуђивало да исту такву пропаганду врши у Босни и Херцеговини.89) Пошто је то друштво основала напредњачка влада са ограниченим циљевима јавност је оштро реаговала, па је власт онда покушавала да омладину привуче у Друштво. Међутим Бранислав Нушић, Војислав Илић и Коста Арсенијевић основали су Уједињену омладину по угледу на Друштво Светог Саве, па су на тај начин на превару добили од владе одобрење за удруживање омладине.90) Они нису приступили провладином Друштву, а имали су право на удруживање и на оснивање одбора по целој Србији. За разлику од Друштва Светог Саве ангажовали су се по питању ослобађања Босне и Херцеговине, што је Војислав Илић изнио у јавност.91) Власти су онда Уједињеној омладини чиниле велике сметње.92) Поред Војислава и остали Илићи ангажовали су се у Уједињеној омладини.

Државна служба

Први пут добио је државну службу 24. новембра 1887. за време радикално-либералне владе.93) Био је коректор у Државној штампарији са платом од 2.000 динара.94) Добио је још једну додатну дужност у „Српским новинама”. Оженио се по други пут 1888. са Зорком Филиповић.95) У државној служби премештен је јануара 1889. за дијурнисту министарства иностраних дела, па је био упућен на службу у Солун.96) До тога премештаја дошло је на интервенцију краља Милана Обреновића.97) Иако је раније написао доста класицистичких песама, у самој Грчкој није написао ниједну.98) Тек након повратка из Грчке поново је писао класицистичке песме: Клеон и његов ученик, Коринтска хетера, Аргонаути на Лемносу, Данаја, Ниоба.99) У исто време писао је и песме римске тематике (Другу, Смрт Катонова, Мраморни убица…).100) Одмах након абдикације краља Милана 7. марта 1889. вратио се у Београд не чекајући разрешење.101) У Београду се вратио на дужност коректора Државне штампарије.102) Надао се бољој будућности, па је неколико песама посветио надама у младог владара Александра Обреновића. У песми Косовски соколови испеваној 1889. позивао је соколове са Косова да буду снага новог краља и на тај начин је подсећао краља да Косово није ослобођено у време петстогодишњице Косовског боја.103)

Сукоб са радикалима

После 1889. био је разочаран радикалима, односно владајућој фракцији радикала на челу са Николом Пашићем.104) Почео је да пише своје песме пуне политичког револта против радикала.105) Када се бивши краљ Милан Обреновић 1891. вратио у Србију да од Николе Пашића извуче милион динара Војислав Илић је алузијама осудио Пашишћев поступак у песми Старо доба.106) Војислав је био на страни Ранка Тајсића, који је говорио против давања новца бившем краљу.107) Од 1889. Илић престаје да објављује у радикалним листовима. Власт га је често почела да позива на војне вежбе и да га држи под присмотром.108) У Државној штампарији су му повећали обим посла.109) Живео је доста лоше и покушавао је да пређе у Нови Сад или Црну Гору, али у томе није успео. Око 1891. скоро годину дана ништа није писао.

Турну Северин

војислав_илић.jpg

Искористио је прву прилику за одлазак из Србије, а то је било место учитеља српске мањинске школе у Турну-Северину.110) Отишао је 7. јануара 1892. у Турну-Северин без породице.111) Ту је исто тако био несретан околином и положајем и још више се одао пићу.112) Његов брат је ту раније боравио, па су због његове политичке активности румунске власти сумњале у Војислава, што му је још више отежавало положај.113) У то време настала је његова Елегија на развалинама куле Северове, која осликава мрачно расположење и самоћу.114) Постао је осетљив на боје и звукове.115) У Турн-Северину окренуо се младој генерацији српске поезије, највише Алекси Шантићу, који се први интересовао за Илића као песнички узор.116)

Стојан Рибарац и Војислав Илић

Након пада владе Николе Пашића 22. августа 1892. вратио се паробродом у Србију.117) У то време настала је његова песма Вече на броду.118) Нови министра унутрашњих послова Стојан Рибарац поставио га је за писара прве почетне класе у свом министарству.119) Рибарац је познавао Илиће и изузетно је поштовао песништво Војислава Илића.120) Иако Војислав није био употребљив као чиновник Рибарац га је привидно држао као писара, па је у канцеларији могао да пише стихове.121) Убрзо је стигло унапређење, па је 1. новембра 1892. постављен за шефа 4. класе одсека за продају дувана у управи Монопола дувана и соли.122) Био је јако немаран према материјалним стваримаи имао је јако велике дугове.123) Када је Бранислав Нушић постављен за конзула у српском конзулату у Приштини, позвао је Илића да са њим оде у Приштину.124) Постављен је 8. јуна 1893. за писара 1. класе конзулата у Приштини.125) У Приштини је написао Муратово тубе, Службено из Приштине, а посебно се ту истиче његов највећи спев Амор на селу.126)

Болест и смрт

Он је често био болестан, па је нпр. 1886. писао да одавно побољева и да га много боле груди.127) Од плућних болести (туберколоза) умрли су његова мајка, брат Милутин, прва жена и ћерка.128) Илићеве сестре поумирале су као деце, а и Јакшићи су сви подлегли од исте болести.129) Током 1893. Војислав Илић је био тешко болестан и јако лоше је изгледао.130) Позван је средином 1893. на војну вежбу, на којој је навукао назеб, од кога се више није опоравио.131) Био је доста дуго на војним вежбама, а назеб је навукао на јесењим кишама живећи под шатором.132) Са војне вежбе пуштен је 1. новембра 1893.133) На путу за Приштину морао је да проведе пет дана у карантину на турско-српској граници.134) У карантину се није ложило, а вода се мрзла преко ноћи. Одмах након доласка у Приштину од болести више није могао да устане, а имао је и халуцинације.135) Нушић је омогућио да га пребаце на лечење у Скопље.136) Када му се стање још више погоршало пребацили су га јануара 1894. у Београд.137) Умро је од туберколозе 21. јанура/2. фебруара 1894. године у Београду.138)

Литература


Vojislav Ilic

1)
М. Павић, 1972, стр. 8
2) , 3)
М. Павић, 1972, стр. 9
4) , 5)
М. Павић, 1972, стр. 10
6)
М. Павић, 1972, стр. 11
7)
М. Павић, 1972, стр. 12
8) , 9)
М. Павић, 1972, стр. 14
10) , 11)
М. Павић, 1972, стр. 15
12)
М. Павић, 1972, стр. 16
13) , 14)
М. Павић, 1972, стр. 17
15)
М. Павић, 1972, стр. 18
16) , 17) , 18)
М. Павић, 1972, стр. 19
19)
М. Павић, 1972, стр. 20
20) , 21)
М. Павић, 1972, стр. 21
22)
М. Павић, 1972, стр. 22
23) , 24)
М. Павић, 1972, стр. 24
25) , 26)
М. Павић, 1972, стр. 25
27) , 28) , 29)
М. Павић, 1972, стр. 26
30)
М. Павић, 1972, стр. 27
31) , 32) , 33)
М. Павић, 1972, стр. 31
34)
М. Павић, 1972, стр. 32
35) , 36) , 55)
М. Павић, 1972, стр. 34
37) , 38)
М. Павић, 1972, стр. 35
39)
М. Павић, 1972, стр. 36
40)
М. Павић, 1972, стр. 38
41)
М. Павић, 1972, стр. 40, 41
42)
М. Павић, 1972, стр. 41
43) , 44)
М. Павић, 1972, стр. 42
45) , 47)
М. Павић, 1972, стр. 43
46)
М. Павић, 1972, стр. 43, 44
48) , 49)
М. Павић, 1972, стр. 44
50)
М. Павић, 1972, стр. 44, 45
51) , 52) , 54)
М. Павић, 1972, стр. 51
53) , 64)
М. Павић, 1972, стр. 59
56) , 57)
М. Павић, 1972, стр. 55
58) , 59)
М. Павић, 1972, стр. 56
60) , 62)
М. Павић, 1972, стр. 57
61)
М. Павић, 1972, стр. 56, 57
63)
М. Павић, 1972, стр. 58
65) , 66)
М. Павић, 1972, стр. 65
67) , 68)
М. Павић, 1972, стр. 66
69)
М. Павић, 1972, стр. 68
70)
М. Павић, 1972, стр. 69
71) , 72)
М. Павић, 1972, стр. 70
73) , 74)
М. Павић, 1972, стр. 71
75)
М. Павић, 1972, стр. 72, 73
76)
М. Павић, 1972, стр. 72
77) , 78)
М. Павић, 1972, стр. 74
79)
М. Павић, 1972, стр. 76
80) , 81)
М. Павић, 1972, стр. 77
82)
М. Павић, 1972, стр. 78
83)
М. Павић, 1972, стр. 79
84) , 85)
М. Павић, 1972, стр. 94
86)
М. Павић, 1972, стр. 94, 95
87)
М. Павић, 1972, стр. 96
88)
М. Павић, 1972, стр. 97
89) , 90)
М. Павић, 1972, стр. 86
91)
М. Павић, 1972, стр. 88
92)
М. Павић, 1972, стр. 87
93)
М. Павић, 1972, стр. 112
94) , 96)
М. Павић, 1972, стр. 114
95)
М. Павић, 1972, стр. 113
97)
М. Павић, 1972, стр. 115
98) , 99) , 100) , 101) , 102)
М. Павић, 1972, стр. 117
103)
М. Павић, 1972, стр. 127
104)
М. Павић, 1972, стр. 128
105)
М. Павић, 1972, стр. 129
106)
М. Павић, 1972, стр. 130
107) , 108)
М. Павић, 1972, стр. 131
109)
М. Павић, 1972, стр. 132
110) , 111)
М. Павић, 1972, стр. 133
112) , 114)
М. Павић, 1972, стр. 134
113)
М. Павић, 1972, стр. 135
115)
М. Павић, 1972, стр. 136
116)
М. Павић, 1972, стр. 139, 140
117) , 118) , 119) , 120)
М. Павић, 1972, стр. 142
121) , 122)
М. Павић, 1972, стр. 143
123) , 124) , 125)
М. Павић, 1972, стр. 145
126)
М. Павић, 1972, стр. 146
127) , 128) , 129) , 130)
М. Павић, 1972, стр. 147
131) , 132) , 133) , 134)
М. Павић, 1972, стр. 148
135) , 136) , 137) , 138)
М. Павић, 1972, стр. 149
војислав_илић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/05 12:47