Добро дошли на Српску енциклопедију

Милорад Поповић Шапчанин

Милорад Поповић Шапчанин (Шабац, 19. јул 1841 — Београд, 14/26. фебруар 1895), српски књижевник. Био је управник Народног позоришта у Београду од 1880. до 1893, а од 1893. био је администратор краљеве Цивилне листе и крунских добара.

Живот и рад

Милорад Поповић Шапчанин рођен је 7/19. јула 1841. у Шапцу.1)2) Током 1848. његовог оца је кнез Александар Карађорђевић због политичких разлога протерао у Срем.3) Милорад је у Иригу завршио основну и немачку школу, а гимназију је завршио у Новом Саду и Сремским Карловцима.4) Милорадов отац вратио се у Србију након повратка династије Обреновић 1859. и у Шапцу је био постављен за окружног начелника.5) Када је Милораду умро отац морао је да води бригу о породици, па је једно време прекинуо школовање. Завршио је 1864. богословију и вратио се у Шабац.6) Једно време је путовао по Француској, Немачкој и Аустрији и упознавао је европска позоришта. У Шапцу се запослио као писар конзисторије код владике Гаврила, а истовремено је у шабачкој гимназији предавао географију и цртање.7) У Шапцу се задржао две године. Током 1866. запослио се најпре као писар, а онда као секретар Министарства просвете. Био је 1871. члан и секретар иницијативног радног Позоришног одбора.8) Заједно са Јованом Бошковићем и Филипом Христићем постао је 1876. члан Књижевно-уметничког одбора.9) Током 1877. постављен је за привременог управника Народног позоришта, али оставку на то место поднео је након шест месеци.10) Стални управник Народног позоришта био је од 1. марта 1880. до 1893.11) Од 1893. до смрти био је администратор краљеве цивилне листе и крунских добара.

Почео је да пише испрва пјесме, а касније је наставио и са драмама и приповјеткама. Осим тога је радио и на стручној педагошкој књижевности пишући чланке, рецепције и уџбенике. Од пјесама су изашле лирске збирке „Песме“ (1863. и 1866) и „Жубори и Вихори“, и епски спјевови „Невеста Љутице Богдана“ (1886), „Монах“ (1887), и припјев по Еподару Краљево Звоно. За позориште је написао: „Милош у Латинима“ (1886), историјске драме: „Богумили“ (1889), „Душан Силни“ (1890), „Задуџбина“ (1891) по народној пјесми „Зидање Раванице“. Сви ти комади су приказивани у Народном позоришту. Нису приказани ни штампани „Трнова круна“ и „Хипатија“.

Прву приповјетку „Рањеник“ је објавио у „Даници“ 1862. За живота је издао 6 свезака а након смрти су штампане његове „Последње приповетке“. Написао је 26 краћих и 2 веће новеле, „Сањало“ и „Хасан-ага“, затим један дужи путопис: „С Дрине на Нишаву 1877-1878“. Године 1883. објавио је своја „Јавна предавања“, а 1888. чланке „Позориште и драма“.

Као пјесник спада у српске романтичаре другог реда. Лирика му није оригинална, дубока и особена, али је писана са складношћу и вјештином. За његове спјевове се може рећи исто. Већина приповједака се не уздиже изнад сентименталног новинарског приказа, са изузетком „Сањала“, који је једна од најбољих српских новела тога периода. Она је умјерено реалистичка и изузетно добар историјски документ тадашњег омладинског покрета. Шапчанинове драме су некада биле јако запажене, али су касније углавном пале у заборав.

Академик

Редовни је члан Српског ученог друштва (Одсека за науке моралне, језикословне и литерарне) од почетка 1868. Секретар је Одбора уметничког СУД 1889, 1890, 1891. Почасни је члан Српске краљевске академије од новембра 1892.

Литература

Спољне везе

2) , 3) , 4) , 5) , 6) , 7) , 8)
В. Петровић стр. 5
9) , 10) , 11)
В. Петровић стр. 6
Штампање