Жарко Илић (Београд, 9. фебруар 1863 — Београд, 21. август 1907), српски књижевник из песничке породице Илића.

Жарко Илић је рођен 28. јануара/9. фебруара 1863. године у Београду.¹⁾ Најмлађи је син Јована Илића, српскога песника и политичара, који је имао запажену улогу као секретар Светоандрејске скупштине. Жаркова старија браћа Милутин Илић Драгутин Илић и Војислав Илић били су српски песници. Са братом Војиславом Илићем похађао је палилулску трогодишњу основну школу.²⁾ Већ од првог дана почео је да бежи са часова.³⁾ Са братом је након тога похађао Другу београдску четворогодишњу полугимназију, која је била близу његове куће.⁴⁾ Због изостанака избачен је 1876. из трећег разреда гимназије.⁵⁾

Током 1876. у време Првог српско-турског рата распуштене су школе, а у Србију је дошао генерал Черњајев и хиљаде руских добровољаца. Руски официри и Черњајев су веома често посећивали Илићеву кућу и на младог Жарка су оставили велики утисак.⁶⁾ Почео је са Русима да као и његова браћа учи руски језик и да се много више интересује за руску књижевност.⁷⁾ Јован Илић се није мешао у образовање својих синова све до њихове петнаесте године, а након тога би настојао да их заинтересира за различите области, па је водио са њима дуге занимљиве разговоре преносећи им своја знања из политике, филозофије, историје, митологије и највише из књижевности.⁸⁾ Политичко словенофилство преносио је синовима.

Као песничке узоре отац им је истицао Шекспира, Макферсона, Бајрона, Томаса Мура, Гетеа, Шилера, Державина и Пушкина.⁹⁾ Поред тога на располагању им је била богата очева библиотека. Једно време жарко се школовао у руском семинару па касније никада није скидао значку семинара са ревера.¹⁰⁾

Бранислав Нушић је о њему писао као о обдареном и духовитом приповедачу.¹¹⁾ Прогласили су га за најдуховитијег Београђанина.¹²⁾ Често је инспирисао хумористе. Био је такав приповедач, да су Бранислав Нушић, Стеван Сремац и Радоје Домановић били запањени његовим причама, а касније су у својим делима знали да користе његове анегдоте.¹³⁾ У целини је 1896. превео Шекспирову трагикомедију Троило и Кресида служећи се руским текстом.¹⁴⁾ Објавио је 1886. у Јавору један превод од Тараса Шевченка.¹⁵⁾ Преводио је Баћушкова, Красова, Чехова и Војна мишева и жаба од Жуковскога.¹⁶⁾ Једно време био је писар управе вароши Београда, али са тога места отпуштен је 1. маја 1893.¹⁷⁾ Бранио је у Будућности брата Војсилава Илића од Гавриловићевих оптужби да се угледао на руске песнике.¹⁸⁾ Помагао је полуслепом Кости Арсенијевићу да 1896. напише своју последњу књигу. Као стари боем присуствовао је последњем сликању гостију код чувене боемске кафане Дараданела, пред његово рушење.¹⁹⁾

• Милорад Павић, Војислав Илић, његово време и дело, Замак културе, Врњачка Бања, 1972.
• Jелена Беоковић, Под грањем четири ораха, Политикин забавник 3035

Zarko Ilic