Добро дошли на Српску енциклопедију

Драгутин Илић

Драгутин Илић или Драгутин Илијћ (Београд, 2/14. фебруар 1858 — Београд, 1. март 1926), српски књижевник, драматург, новинар и политичар. Рођен је у песничкој фамилији као син песника Јована Илића и брат Војислава Илића. Истакао се бројним драмским делима и песмама. Због политичке активности и убеђења два пута је морао да емигрира из Србије.

Песничка породица Илића

Драгутин Илијћ је рођен 2/14. фебруара 1858. у Београду.1)2) Његов отац Јован Илић био је српски песник и политичар, који је имао запажену улогу као секретар Светоандрејске скупштине. Драгутинов брат Војислав Илић био је познати српски песник. Пошто је рођен у песничкој породици имао је прилике да одмалена много чита.3)

Рано се упознао са Вуковом збирком народних песама и са делима истакнутих српских књижевника.4) Нешто касније почео је да на руском чита дела великих руских књижевника. У кући Илића нарочито су поштовали Симу Милутиновича Сарајлију и Ђуру Јакшића.5) Кућа Јована Илића представљала је место окупљања многих српских књижевника и песника, па су Драгутин и његова браћа имала прилике да их упознају.6) Још као дечаци Драгитин и Војислав Илић почели су да пишу стихове.7) Драгутин Илић се првом песмом јавља 1876. у Јавору, али тек од 1880. његове песме се појављују по свим књижевним листовима, а нарочито у Отаџбини.8) Те године објавио је поред мноштва других две познате песме На вршидби и Песма косачева.

Успешан драмски писац

Уписао се на Велику школу на студиј права.9) Ту је био у групи омладинаца, која ће 1881. покренути часопис Побратимство.10) У тој групи поред браће Илића био је Владимир Јовановић, Никола Ћорић и млађи Бранислав Нушић.11) За ту групу драма је била врхунац поетског стварања, а од целе групе у то време једино је Драгутин успео са својом првом драмом Вукашин (1880), која се од 1881. успешно играла у Београду.12) За ту драму добио је награду Матице српске и стекао репутацију драмског песника.13) Поред Вукашина између 1881. и 1890 објавио је још пет драма. Јаквинту је завршио 1882. и након тога се са успехом приказивала у позоришту.14) Након тога написао је Прибислав и Божана (1887),романтичну драму из живота Балтичких Словена. Његова трагикомедија После милион година представљала је први покушај филозофске драме.15)

Оштар критичар власти

Ступио је 1881. у државну службу запосливши се у Врању као судски писар.16) Није подносио одлазак у забачено Врање, па је дао оставку на службу и вратио се 1882. у Београд.17) У Врању је ступио у ближи додир са патријархално-источњачким животом и са нашим народом на југу, па је почео да пише песме са неким особинама јуних наречја.18) У Београду се запослио као писар Трговачког суда и на том месту се задржао до маја 1888.19) Након Тимочке буне био је у јесен 1883. деловођа преког суда у Зајечару, а све то га је тешко погодило.20) Одмах после тога придружио се опозицији режиму краља Милана Обреновића. Посебно се противио непопуларној аустрофилској спољној политици и отворено је тражио да се води политика ослобађања поробљеног српског народа.21) Објављивао је политичке чланке у Самоуправи, Одјеку и Београдском дневнику.22) Оштром сатиром против напредњачке владе и краља Милана истакао се његов чланак Каравштац, који је 8. и 10. маја 1888. објављен у Београдском дневнику.23) Да би избегао хапшење због тога чланка отишао је 12. маја 1888. из Србије.24) Склонио се у Турну Северин у Румунији, где је једно време радио као келнер, а онда је у Загребу једно време радио у Србобрану.25)

Организатор отпора протеривању краљице

У Србију се вратио након проглашене опште амнестије 1889.26) Међутим по повратку није више могао да се запосли у државној служби. Био је сарадник Велике Србије од Стевана Каћанскога.27) Када је умро Стеван Каћански одржао је на његовом спроводу 17. маја 1890. ватрени говор против Аустроугарске.28) Одмах након тога основао је патриотско-агитационо друштво Лига Велике Србије, које је требало да врши националну пропаганду и залаже се за ослобађање поробљеног српског народа у Босни и Херцеговини, Старој Србији и Македонији.29)30) Кратко време након тога био је постављен за кмета палилулског кварта у Београду.31)

Када је влада протеривала 1891. краљицу Наталију био је један од главих покретача и организатора отпора против протеривања краљице.32) Због свега тога дошло је до великога и крвавога обрачуна полиције и демонстраната.33) За време судског процеса не само да није порицао учешће у демонстрацијама, него је отворено изјављивао да је он све покренуо.34) Када се судски процес током 1892. примицао доношењу пресуде побегао је из Србије.35) Највише је боравио у Сремској Каменици, све до аболиције после 13. априла 1893.36)

Разнолика активност

Вратио се у Србију, али од 1895. до 1900. боравио је највише у иностранству.37) Од 1896. до 1897. боравио је у Сремским Карловцима. Највише је сарађивао и слао песме у Бранково Коло, затим у Босанску Вилу, Зору, Наду, Летопис Матице Српске.38) Поред мноштва лирских песама објавио је комедију Лихварку, затим чаробну игру Женидба Милоша Обилића и спев Отац Гедеон.39) Објавио је најбољу поетску приповетку Светле слике и историјске приповетке Хаџи Рувима и Хаџи-Ђеру.40) Прешао је 1898. у Нови Сад, где је уређивао Заставу.41)42) У Застави је жестоко писао против власти у Србији, па је тиме онемогућио свој повратак.43) Боравио је 1898. у Загребу, затим на лечењу у Херцег-Новом, одакле је прешао у Црну Гору, у којој је боравио годину дана.44) У Црној Гори је највише боравио у Улцињу.45) У Србију се вратио у јулу 1900, али већ на пролеће 1901. отишао је у Букурешт, где је по споразуму са руским пријатељима старообрјацима покренуо и две године издавао лист Православниј Восток на руском и француском.46)47) Задатак листа је био да информише Русе о грешкама њихове пробугарске политике на Балкану, али када је лист забрањен у Русији Драгутин се 1902. вратио у Србију.48)49) Након Мајског преврата у Србији 1903. постао је библиотекар (квестор) Народне скупштине.50)51) Написао је 1903. драмску визију Женик Слободе и трагедију Незнани гост.52) У то време написао је свој најбољи роман Хаџи-Дишу.53) Песме је највише објављивао и даље у Бранковом Колу. Јован Скерлић га није лично трпио, па га није уврстио у своју Историју српске књижевности, тако да је то деломично утицало на његово повлачење из јавности.54)55)

Период ратова

Народној поезији се вратио током Балканских ратова, па је 1913. издао Освећено Косово, збирку песама о ослобађању Косова 1912.56) Написао је 1913. мали епос Смрт краља Владимира.57) За време Првог светског рата покренуо је у Нишу Велику Србију. Крајем новембра 1914. отишао је у Русију да пропагира српску националну ствар.58) После 1915. боравио је највише у Одеси, где је прикупљао и организовао југословенске добровољце за поход у Добруџи.59) Након Фебруарске револуције 1917. преко Архангељска, Северног мора и Енглеске стигао је у Француску, у којој је остао до јуна 1919, а онда се вратио у Београд.60)

Литература

1) , 3) , 4)
Братство XXV, 1931, стр. 106
2)
„НА”, Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, том 2, стр. 12-13
5) , 6)
Братство XXV, 1931, стр. 107
7) , 8) , 9) , 10) , 11)
Братство XXV, 1931, стр. 108
12) , 13) , 16) , 17) , 18) , 19) , 20)
Братство XXV, 1931, стр. 109
14) , 15)
Братство XXV, 1931, стр. 110
21) , 22) , 23) , 24) , 25) , 26)
Братство XXV, 1931, стр. 111
27) , 28) , 30) , 32) , 33) , 34) , 35) , 36)
Братство XXV, 1931, стр. 112
29) , 31) , 42) , 47) , 49) , 50)
НА
37) , 38) , 39) , 40) , 41)
Братство XXV, 1931, стр. 113
43) , 44) , 45) , 46) , 48) , 51) , 52) , 53)
Братство XXV, 1931, стр. 114
54) , 56) , 57) , 58) , 59) , 60)
Братство XXV, 1931, стр. 115
Штампање