Јован Скерлић
Јован Скерлић (око 1910)
Рођење: 20. август 1877. Београд, Кнежевина Србија Смрт: 15. мај 1914. Београд, Краљевина Србија Познат као: књижевни критичар

Јован Скерлић (Београд, 8/20. август 1877 — Београд, 2/15. мај 1914), српски историчар књижевности и књижевни критичар, доктор књижевности, професор универзитета на Великој школи и Универзитету у Београду.

Родио се 8/20. августа 1877. године у Београду, од мајке Персиде (1854—1894),¹⁾ рођене Мирковић, пореклом из Пивница, јужно од Пеште, чија породица вероватно води порекло из Далмације и од оца Милоша (1835—1904),²⁾ чија се породица, после сеобе крајем 18. века, доселила из околине Никшића у село Липовац, код Тополе.³⁾ Имао је сестре Јованку (1885—1907),⁴⁾ која је рано умрла и Јелену (1887—1960), која се 1910. године удала за Владимира Ћоровића.⁵⁾ Обе су се бавиле превођењем.

Основну школу и гимназију је завршио у Београду.⁶⁾ Када је био у седмом разреду основне школе, остао је баз мајке.⁷⁾ Године 1895. уписао се⁸⁾ на лингвистичко-литерарни одсек Филозофског факултета на Великoj школи.⁹⁾ Још током студија спријатељио се са професором Богданом Поповићем у коме је пронашао свој узор. Уз подршку тог професора и захваљујући његовом великом утицају, упознао се са теоријом књижевности и уметношћу њеног тумачења. Као студент је објавио свој први књижевни оглед о Отелу Вилијема Шекспира, а затим критику о делу Максим Црнојевић од Лазе Костића.¹⁰⁾ Дипломирао је 1899. француски језик и књижевност, као и теорију књижевности.¹¹⁾

Постављен је 1899. године за суплента у гимназији у Београду, али је 1900. отпуштен из политичких разлога, па је исте године поново примљен. Учио је затим у Лозани и Паризу (1899—1901).¹²⁾ У Лозани га је професор Ренар упућивао у методе проучавања европске и посебно француске књижевности, а као социјалиста, такође му је преносио своја сазнања о тадашњим токовима социјализма у Европи.¹³⁾ У Паризу је докторирао 1901. са тезом Јавно мњење у Француској према политичкој и социјалној поезији од 1830. до 1848. (франц. L' opinion publique en France d' après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).¹⁴⁾

После завршених студија у иностранству 1901. изабран је за доцента за француски језик и књижевност и теорију књижевности на Великој школи. Међутим, наредне године (1902) је отпуштен из Велике школе и постављен за суплента у Зајечару, због чега је дао оставку у државној служби. Убрзо је поново постављен за доцента на Великој школи.¹⁵⁾

Јован Скерлић са родитељима и сестрама

У Бечу се 1902. оженио са Швајцаркињом Кларом Бертом Шмидлин Скерлић (1880-1963).¹⁶⁾

После Мајског преврата добио је стипендију за студије у Минхену и Паризу,¹⁷⁾ где је провео школску 1903/04. годину. После тога, 1905. изабран је за ванредног професора теорије књижевности на Великој школи, а неколико месеци касније је потврђен за ванредног професора српске књижевности на Београдском универзитету¹⁸⁾ и на том месту је остао до смрти.

Почео је веома рано да пише и објављује своје књижевне радове, али је истовремено почео и са својим друштвеним делатностима.¹⁹⁾ Прва писана дела објавио је још као гимназијалац у различитим листовима.²⁰⁾ Најпре је писао сатиру, у стиху и у прози и објављивао је у тадашњим социјалистичким листовима „Шаљивчини”, „Геџи” и „Звезди”. Свој рад је највише развио у Српском књижевном гласнику, који је уређивао најпре заједно са Павлом Поповићем (1905—1907), а касније и сам (1907—1914). Залагао се за увођење латинице у Српском књижевном гласнику и за стварање јединствене југословенске књижевности. Написао је неколико приповедака из београдског живота, које је објавио у „Гласнику”, потписујући их под псеудонимом „Београђанин”.²¹⁾

Његово најзначајније научно и књижевно дело је историографија под насловом Историја новије српске књижевности (1914).²²⁾

Највише се бавио књижевном критиком, у којој се појавио са текстом о књизи Марка Цара Моје симпатије.²³⁾ Био је један од најутицајнијих књижевних критичара у Србији свог времена.²⁴⁾ Посебно је помагао младим књижевницима, које је својом критиком представљао у јавности.²⁵⁾ Коментарисао је свако новије значајније дело²⁶⁾ и писао о делима многих српских и хрватских писаца. Сва његова заоставштина у рукопису је сакупљена и објављена у девет књига критичких радова под називом Писци и књиге. Објављен је и његов оглед Догматичка и импресионистичка критика. Као резултат истраживања домаће књижевне прошлости настале су серије највећим делом књижевних расправа у „књижевним студијама” и „књижевним сликама”.²⁷⁾

Био је први секретар Српског књижевног друштва, основаног 1905. године у просторијама Српске књижевне задруге у Београду, када је за председника друштва изабран Симо Матавуљ.²⁸⁾

Осим књижевних дела, тражио је и добре преводе, вршио избор писаца и дела које треба превести, утицао на стварање новог нараштаја преводилаца, препоручивао их издавачима и установама као што су Народно позориште у Београду и „Српски књижевни гласник”²⁹⁾ и такође писао критике о преводима.³⁰⁾ Прву критичку оцену је објавио у „Дневном листу”, 1892. године³¹⁾ о преводу Михаило Добрић, под насловом Лепе туђинке.³²⁾ Највише критика је објавио у „Српском књижевном гласнику”. Мада није био узоран критичар преводилаштва, јер најчешће није упоређивао превод са оригиналом, својом критиком превода је бранио чистоте и лепоте српског језика и народних речи.³³⁾

За његову социјалистичку настројеност, најпре је био заслужан Васа Пелагић, који се зближио са његовим оцем и био редован гост у кући.³⁴⁾ Још као ђак, Скерлић је постао духовни вођа социјалистичке омладине и писао чланке на ту тему, у „Занатлијском гласнику” (1892), „Социјалдемократу” (1895). Када је оформљена самостална радничка странка, постао је њен члан.³⁵⁾ Као једном од најактивнијих сарадника, Светозар Милетић му је поверавао место уредника у „Радничким новинама” (1897). Због својих активности је био ухапшен, под сумњом да је умешан у покушај атентата на краља Милана.³⁶⁾ Такође је сарађивао са партијским органима: „Напред”, „Раднички лист”, часопис „Ново време” и обновљеним „Радничким новинама”, касније у лево оријентисаној фракцији је уређивао њихов „Дневни лист” (1904—1912), а истовремено је имао хронику у главном странчком гласнику „Одјеку”.³⁷⁾

Заједно са својим истомишљеницима, Костом Јовановићем, Љубомиром Јовчићем и Милорадом Поповићем је 1904. искључен из Српске социјалдемократске странке, због непоштовања партијске дисциплине³⁸⁾ и супротстављања марксистичком доктринарству. Мада је искључен из партије, до краја живота није променио социјалистичка уверења. У опсежној студији о Светозару Марковићу, Скерлић је 1910. писао о почецима социјализма у Србији и Светозару Марковићу, који је придобио многе људе и оставио бројне следбенике. Већина социјалиста је оформила Радикалну странку, која је ослањајући се на сељаштво, стекла велике заслуге у борби за парламентарни поредак у Србији. Мања група се бавила оснивањем радничких и занатских удружења и покретањем листова за пропагирање социјализма. Међутим, утицај Светозара Марковића је знатно ослабио, већ деведесетих година, и међу радикалима и међу социјалистима. Социјалисти су усвајали марксистичка схватања, према немачкој и руској литератури, а од припадника левог крила постојеће Радикалне странке, створена је грађанска странка под називом Самостална радикална странка, која је насупрот старим радикалима, тежила демократском реформизму,³⁹⁾ У тој странци се Скерлић поново политички активирао и постао њен главни идеолог.⁴⁰⁾ Године 1912. изабран је за народног посланика, као носилац листе Самосталних радикала у Крагујевачком округу.⁴¹⁾

Био је следбеник француске традиције у радничком покрету, која се заснивала на већој трпељивости према идејним разликама, залагању за питања слободе и демократије и већој осетљивости за питања друштвене правде, као и на сарадњи свих снага спремних да пруже отпор повлашћеним класама. Скерлић се залагао за социјални реформизам, истичући да је највећи промашај старих радикала то што су заборавили на економски програм и материјалне интересе широких народних слојева. После балканских ратова 1912. и 1913. сматрао је да Србија мора да се посвети свом унутрашњем уређењу и напретку. Заједно са Јашом Продановићем и Костом Јовановићем је заступао потребу за успостављањем социјалне правде, бранио Закон о радњама и остваривање радничких права заснованих на том закону, залагао се за пореске реформе, у којима би се повећала разлика у обавезама за богате и сиромашне, увело више реда у државној управи, обавезно и бесплатно школовање, ревидирао Устав, увођењем општег права гласа, постигла већа аутономија округа и срезова и спровела реформа војске, укидањем кажњавања за војнике, али и увела једнака војна обавеза за село и град.⁴²⁾

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије (Академије философских наука) 3. фебруара 1910.⁴³⁾

Неколико дана пошто се вратио са предавања, које је одржао у Прагу, поводом прославе стогодишњице Његоша, изненада се разболео. Добио је јаке болове у стомаку, и позлило му је. Пошто на основу симптома лекари нису могли да поставе тачну дијагнозу, састао се конзилијум лекара, који је одлучио да га оперишу. Приликом операције је установљено да му је панкреас потпуно уништен, због чега је констатовано да неће моћи да му помогну, те да следи неизбежна и брза смрт.⁴⁴⁾ Умро је три дана касније 15. маја 1914. године, у 37. години живота.⁴⁵⁾ Сахрањен је уз све почасти, следећег дана на Новом гробљу у Београду.⁴⁶⁾⁴⁷⁾

Његова жена Клара и ћерка Љиљана, пребегле су у Француску, непосредно после његове смрти, односно на почетку Првог светског рата.⁴⁸⁾ За време рата, знајући за његов политички рад, Аустријанци су детаљно претресли њихов стан у Београду, при чему су један део његових докумената, рукописа, писама и личне библиотеке уништили или однели.

Подигнута је његова биста 1967. године на Калемегдану, рад вајара Градимира Алексића. По њему су назване улице у Београду, Нишу, Новом Саду, Крагујевцу и у још неколико градова у Србији.⁴⁹⁾

• „Поглед на данашњу француску књижевност“ (1902)
• „Уништење естетике и демократизација уметности“ (1903)
• „Јаков Игњатовић, књижевна студија“ (1904)
• „Омладина и њена књижевност“ (1906)
• „Изучавање о националном и књижевном романтизму код Срба“ (1906)
• „Војислав Ј. Илић, књижевна студија“ (1907)
• „Француски романтичари и српска народна поезија“ (1908)
• „Српска њижевност у 18. веку“ (1909)
• „Светозар Марковић, његов живот, рад и идеје“ (1909)
• „Историјски преглед српске штампе“ (1911)
• „Историја нове српске књижевности“, скраћено издање (1912)
• „Данашњи српскохрваски национализам“ (1913)
• „Историја нове српске књижевности“, илустровано издање (1914)

• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 276-277
• Вељко Петровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 3, Н-Р, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1929, стр. 123-125
• Даница Филиповић, Никола Марковић, Јован Скерлић - Архивска збирка Јована Скерлића у Универзитетској библиотеци, уредник Богољуб Мазић, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд, 2007.
• Јован Скерлић, Политика, број 3700, уредник Владислав Рибникар, 2. 5. 1914.
• Јован Скерлић, Политика, број 3699, уредник Владислав Рибникар, 1. 5. 1914.
• Миле Милосављевић, Српски великани - Јован Скерлић (15), Глас јавности, 4. 6. 1999.
• Танјуг, Столеће од одласка Јована Скерлића, Вечерње новости онлајн, 12. 5. 2014.
• Драгана Матовић, Молили за хонорар, Вечерње новости онлајн, 17. 2. 2007.
• Миодраг Николић, Јован Скерлић (1877-1914), Република, број 352-353, уредник Небојша Попов, Београд, 2005.
• Маргерита Арнаутовић, Јован Скерлић као бодрилац преводилаца и критичар преводилаштва, Прилози за књизевност, језик, историју и фолклор, број 78, Филолошки факултет, Београд, 2012, стр. 199-206, ИССН 0350-6673
• Српска краљевска академија Год. 23 (1910) 469–475 и 26 (1914) 264–266.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Jovan Skerlic