Васо Пелагић

Васо Пелагић (Пелагићево, 1838 — Пожаревац 6. фебруар 1899), српски просветни радник, политичар, револуционар и национални радник. Био је оснивач, управник и главни наставник бањалучке богословије, прве српске средње школе у Босни под турском управом.

Школовање

Васо Пелагић је рођен 1838. у Горњем Жабару (данас Пелагићево) у босанској Посавини.1) Потиче из сељачке породице средњег имовног стања.2) Његов бунтовни темпарамент испољавао се и у детињству.3) Као дечак је певао бунтовничке песме, па га је један Турчин ударио по глави, од чега му је цели живот остао биљег.4) Није потпуно јасно где је и када похађао основну школу, да ли је у Жабару или у Брчком.5) Школовао се после тога у Београду од 1851. до 1860.6) У Београду је до 1857. похађао гимназију, а онда је похађао богословију.7) Када је дошао из Босне издржавао се једним делом послужујући по туђим кућама, тако да је једно време послуживао и код Милана Милићевића.8)

Боравак у Русији

Након завршетка школовања запослио се 1860. као учитељ у српској основној школи у Брчком.9) У Брчком је одмах развио широку просветну активност, па је основао школски фонд, читаоницу, школски одбор и женску школу у Брчком.10) Био је учитељ у Брчком од 1860. до 1863.11) Турске власти су одмах приметиле његову активност, а када је у Србобрану објавио чланак о лошој управи турских чиновника позван је у Тузлу на одговорност.12) Да би избегао испитивања склонио се 1863. у Београд.13) Након Београда отишао је у Беч и онда у Москву.14)

Славенофилски одбор под водством Ивана Сергејевича Аксакова дао му је стипендију за слушање предавања на Московском универзитету и за упознавање са руском књижевношћу.15) Он у Москви није полагао испите, него је слушао оно што га занима из политичке економије, историје и медицине.16) Боравио је једно време и у Петрограду. У Москви се упознао са револуционарним идејама Чернишевског, Доброљубова и Писарева.17) Већ у то време почео је да презире црквене књиге.18) Из Русије се враћао преко Немачке, у којој је боравио три месеца.

Оснивач и управник богословије у Бањалуци

Вратио се 1866. у Босну. Одмах је започео широку просветну активност, па је српској влади предложио да потпомогне оснивање богословија у Призрену, Бања Луци и Мостару.19) Предложио је и да се помаже 58 основних школа у великим местима У Босни, Херцеговини и Старој Србији.20) Српска влада Илије Гарашанина прихватила је његов предлог и основала је одбор да се то спроведе.21)

Васа Пелагић је 1866. отишао у Босну са великим плановима о оснивању школа.22) Имао је проблема са српском владом, а посебно са Атанасијем Николићем, када је одбио да добије новац за богословије, а да истовремено буде повереник српске владе за та подручја.23) Ипак богословија у Бањалуци основана је 1866. и Васо Пелагић био је оснивач богословије, њен управитељ и главни наставник.24) Богословија је била једина српска средња школа за време турске управе у Босни.25)

Деломично ју је помагала и српска влада. Васо Пелагић је на богословији предавао 13 предмета. Раскинуо је са праксом учења напамет.26) У богословију је увео и гимнастику, са чим се никако није слагао тадашњи бањалучки прота.27) Неко време након доласка на богословију написао је 1867. Руковођу за српско-босанске, херцеговачке , старосрбијанске и македонске учитеље, школе и општине.28) У Бањалуци је отворио и српску читаоницу.29) Из Бањалуке одржавао је преко Стојана Угринића везе са Уједињеном омладином српском.30) Да би могао да остане на месту управника богословије унапређен је у архимандрита.

Прогон у Малу Азију

Током 1869. дошло је до сукоба ђака богословије и турске ноћне страже јер ђаци ноћу нису носили обавезни фењер.31) Пелагић је тада бранио своје ђаке и критиковао је турску власт у Босни.32) Није прихватио сугестију паше да би могао да постане владика, само ако не настави са таквим ставом према властима.33) Због изјава на бањалучком суду везир је наредио да га спроведу у Сарајево.34) Грађани су му нудили дукате да поткупи везира, али Васа Пелагић је говорио да се за слободу и права народа не треба борити митом.35) Био је осам месеци интерниран у згради православне митрополије у Сарајеву.36) За то време предложио је да се у Сарајеву оснује лицеј, а радио је и на оснивању српске читаонице.37) У Сарајеву је био изведен пред Велики суд, у коме је било исламских и хришчанских чланова.38) Пред великим судом је веома храбро говорио, да су касније коментарисали да би многи за такве речи били обешени.39) Октобра 1869. Пелагић је одведен из Сарајева у Малу Азију.40)

Бег из Мале Азије

Једно краће време био је заточен у мрачној и влажној тамници у Троји, а након тога био је у Балукесеру и Бруси, да би на крају био прогнан у Кјутјај у Малој Азији.41) У Кјутјају је Васа Пелагић провео нешто више од годину дана.42) Преко српских и руских веза наговорени су неки хришћани из Кјутјаја да гаранују за њега, па је живео код цркве у Кјутјају.43) Из Кјутјаја је послао неколико чланака, који су штампани у Србији и Војводини.44) Написао је ту и Правила за одржање и побољшање тјелесног, умног и моралног здравља.45) За пола године научио је поприлично и турски. Дуже време се претварао да храмље и да има реуму у рукама и ногама.46)

Пошто је до најближега мора требало 5 до 6 дана хода турска власт је сматрала да за другу годину боравка не треба да тражи јемца за њега.47) Васа Пелагић се припремио за бег, а пре тога је јануара 1871. тражио од Филипа Христића, српскога заступника у Цариграду, да му заједно са руским послаником Игњатијевом исплати трошкове за бег.48) Поред тога на захтев Игњатијева добио је од Христића и лажни пасош.49) Фебруара 1871. Пелагић је побегао у оближњу шумицу, а онда се ноћу вратио у Кутјај, код пријатеља, код којих је 12 дана био сакривен у једној собици.50) Када се смирила турска потрага пријатељи су га као тобожњег упропаштеног трговца споредним путевима спровели до Брусе.51) Из Брусе је бродом отпловио до Одесе.52)

Председник скупштине Уједињене омладине српске

Вратио се у Србију у пролеће 1871, а српска влада га је одмах послала у један манастир.53) Од народа је био прихваћен као народни мученик. Те године објавио је у Београду дело Покушаји за народно и лично унапређење.54) Био је критички настројен и према српској влади, која му је онда 1872. укинула раније додељену помоћ. Током 1871. потписао је заједно са Светозаром Марковићем проглас једне социјалистичке групе. Учествовао је августа 1871. на последњој скупштини Уједињене омладине српске у Вршцу.55) Изабран је за председника скупштине.56) Његов избор за председника значило је давање моралне подршке борби српског народа у Босни, са Васом Пелагићем као најборбенијим представником.57) Скупштину је распустио представник мађарске владе, јер скупштина није пристала на захтев мађарске владе да председник буде Србин из Аустроугарске.58)

Уједињена омладина српска је свој рад онда пренела у Црну Гору, у коју је преко Трста септембра 1871. отпутовао Пелагић заједно са Лазом Костићем, Мишом Димитријевићем, Миланом Кујунџићем, Ђоком Влајковићем и Стојаном Угричићем.59) У Црној Гори су септембра 1871. основали Дружину за ослобођење и уједињење српско.60) Пелагић је након тога неколико месеци остао у Црној Гори.61) Био је једно време управитељ народних школа у Црној Гори.62) Објавио је у Црногорцу два чланка, у којима је развијао тезу о потреби револуционарне борбе за ослобођење српског народа.63) У Црној Гори је организовао омладинске одборе и растурао је преко поузданих људи омладинске књиге по Скадру, Подгорици, Беранама, Пећи, Фочи, Бијелом Пољу.64) У Цетињу је основао богословну дружину Црногорски борац.65) Пошто се изјашњавао за републику није био омиљен код кнеза Николе Петровића. Поред тога сматрао је да кнез Никола влада аутократски и народу ускраћује слободе.

Под сталним полицијским прогоном

Почетком 1872. напустио је Црну Гору и једно краће време је боравио у Задру и Венецији и онда је отишао у Србију, али пошто га је власт и јавно и тајно нападала и хтела да га оптужи напустио је Београд.66) Током 1872. настанио се у Новом Саду.67) Мађарска полиција га је средином 1872. протерала из Новог Сада, па је отишао у Чешку, где се задржао неколико месеци.68) У Чешкој је превео на српски Борба народа америчког за слободу и независност.69) У јесен 1872. вратио се у Војводину, али мађарска влада је издала налог да се свуда тражи.70) Дуго су га свуда ловили, али ухапсили су га тек у Вуковару.71)

Мађарске власти намервале су да га изруче Турцима. Пелагић је одведен у Винковце и требао је одатле да буде спроведен преко Саве и предан Турцима, али спасао га је Буде Будисављевић, који је служио у граничарској јединици, која је била надлежна за затвор у који је спроведен Пелагић.72) Буде Будисављевић је инсистирао да Пелагића прегледа доктор, па су га лажно прогласили болесним и послали у болницу, у којој је Будисављевић вршио надзор.73) У међувремену су више власти одустале од предаје. Задржан је у Винковцима до јануара 1873.74) Након тога спроведен је у Осијек, па онда у Птуј.75) Из Птуја је отишао на краће време у Трст, па онда у Грац. Тада је објавио да јавно одбацује своје архимандритско звање.76) Након тога настанио се у Дорнбаку крај Беча, а онда је јула 1873. отпутовао у Швајцарску, где је изучавао социјалистичку литературу.77) Српска полиција му октобра 1874. није дозволила да пређе у Београд, али када је крајем 1874. ипак дошао у Београд био је ухапшен и задржан у затвору око три месеца.78) Адам Богосављевић се јануара 1875. због Пелагићевога затварања обратио интерпелацијон Народној скупштини.79)

Босанскохерцеговачки устанак

Босанскохерцеговачки устанак избио је 1875. Васо Пелагић развио је значајну политичку активност за време устанка, па је па је присуствовао првој седници устаничког одбора у Старој Градишци.80) Као члан костајничког одбора за помагање устанка водио је бригу о устаничким четама на Козари, Грмечу, Рисовцу и Брезовачи.81) Одмах су он и Симо Библија дошли под удар аустрисјких власти, које су за њим расписале тјералицу.82) Био је међу онима, који су сазвали устаничку скупштину, која је одржана децембра 1875. у Јамници.83) На Јамничкој скупштини је одлучено да се продужи устанак и током зиме и да се Петар I Карађорђевић удаљи из реда устаника.84)

Најзначајнија одлука Јамничке скупштине било је образовање Провизорне владе и постављање Мирослава Хубмајера за команданта устаничке војске.85) Пелагић се за време устанка заузео за равноправност свих верских заједница и народности у Босни, за слободоуман устав, слободу штампе и општинску самоуправу.86) Противио се прогласу о присаједињењу Босне Србији, који је потписан 2. јула 1876.87) Васо Пелагић се противио Андрашијевом меморандуму о реформама у Босни, па су га средином 1876. ухапсиле аустроугарске власти и интернирале најпре у Загребу, а онда у Мишколцу.88) Маја 1877. мађарска полиција га је спровела до Београда.89) Задржао се у Београду једно време, а онда се опет вратио међу устанике.90) На устаничкој скупштини у Тишковцу марта 1878. изабран је као помоћник Васи Видовићу и Голубу Бабићу, који су требали да Берлинском конгресу предају меморандум устаника.91) Иако је изабран Пелагић није отишао на Берлински конгрес.92) Отишао је само Васо Видовић. Касније је 1879. написао Историју босанско-херцеговачке буне.93)

Протеривања и затварања

Након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине дошао је тек новембра 1879. у Босну и одмах је изазвао подозрење окупацијске управе.94) Био је извргнут полицијском терору, па је почетком 1880. напустио Босну. Објавио је 1880. Јавно писмо Гледстону, у коме је описао политичке прилике у Босни под окупацијом.95) После повратка из Босне Пелагић је у пролеће 1880. био затворен у Петроварадину и онда отпраћен у Петрињу, али успут је успео да побегне од пратилаца.96) У априлу 1881. ухапшен је у Београду због својих књига, па је протеран из Београда.97) Отишао је у Градиште, а Никола Пашић је у скупштини поднео интерпелације због Пелагићевог прогонства.98) Поново се вратио у Београд, али протеран је из Србије због говора на погребу једног радника.99) До 1888. живео је као емигрант у Влашкој и Подунавској Бугарској, а понекад у Турској, Грчкој и Македонији.100)

У Београду је 1889. штампано његово дело Народна права или Наше неодложне потребе, посвећено борцима у Тимочкој буни.101) То дело било је 1890. јавно спаљено на Славији.102) Због тога и још једнога дела изведен је 1890. пред суд у Београду.103) То суђење изазвало је серију протеста по градовима Србије, а Пелагићу је порасла популарност. Поново је децембра 1890. протеран из Србије.104) Петар Максимовић је јануара 1891. упутио интерпелацију због протеривања Васе Пелагића из Србије.105) Скупштина је већином гласова изгласала да се Пелагићу дозвољава да се врати у Србију.106) Васо Пелагић се онда вратио у Србију и наставио је да пише књиге и чланке. Власти су конфисковале и спалиле око 6.000 примерака његове брошуре Гробари Србије.107)

На иницијативу митрополита Михаила влада Јована Авакумовића прогласила га је душевно болесним и 12. марта 1893. га спровела у лудницу.108) Око 3.000 омладинаца и другог народа ослободило је Пелагића након три недеље боравка у лудници.109) Током 1895. митрополит Михаило рашчинио га је у Саборној цркви. И даље је пркосио властима. Осуђен је августа 1896. због дела Ко је преступник и бунтовник и ко руши ред и мир, имање и морал, вјеру и фантазију.110) Након неколико месеци затвора пуштен је на слободу.111) Био је кратко време на слободи и онда је поново завршио у пожаревачком затвору.112) Од зиме 1898. разболео се у затвору и отада више није устајао. Умро је 25. јануара/6. фебруара 1899. у затвору у Пожаревцу.113)

Литература

  • Ристо Бесаровић, Васо Пелагић, Свјетлост, Сарајево, 1951.
  • Васа Чубриловић, Босански устанак 1875—1878, Балканолошки институт САНУ, Београд, 1996.
  • Милорад Екмечић, Српски народ у Турској од средине 19. века до 1878, Историја српског народа књига 5 том 1, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 449—526
  • Братислав Теиновић, Српски устанак у Босни 1875—1878, Музеј Републике Српске, Бања Лука, 2006.
  • Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848—1871), Српска краљевска академија, Београд, 1906.
1) , 2)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 10
3) , 4) , 5)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 12
6) , 7) , 8)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 14
9)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 18
10)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 19
11) , 12) , 13)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 20
14) , 15) , 16)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 22
17) , 18)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 23
19) , 20) , 21)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 25
22)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 26
23)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 28
24)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 31
25)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 37
26)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 32
27)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 41
28)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 38
29) , 30)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 40
31)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 42
32) , 33) , 34) , 35)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 43
36) , 37)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 47
38)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 48
39)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 49
40)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 52
41)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 52—53
42) , 43) , 44)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 53
45) , 46) , 47) , 50)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 54
48) , 52)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 55
49)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 56
51)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 54—55
53)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 58
54)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 59
55)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 65
56) , 57)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 66
58)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 67
59) , 60)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 68
61) , 62)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 69
63) , 64)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 70
65)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 71
66)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 74
67)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 75
68) , 69)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 76
70)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 77
71)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 78
72) , 73)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 81
74)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 82
75)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 83
76)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 85
77)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 88
78)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 94
79)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 95
80) , 81) , 82)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 100
83)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 100—101
84)
Васа Чубриловић, 1996, стр. 129
85)
Б.Теиновић, 2006, стр. 24
86)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 101
87)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 105
88) , 89) , 90) , 91) , 92)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 108
93)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 110
94)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 121—122
95)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 124
96)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 130—131
97) , 98) , 99)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 131
100)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 133
101) , 102) , 103)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 134
104) , 105)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 136
106)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 137
107) , 108)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 138
109)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 139
110)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 143
111) , 112)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 144
113)
Р. Бесаровић, 1951, стр. 145
Штампање