Добро дошли на Српску енциклопедију

Ђока Влајковић

Ђока Влајковић или Ђорђе С. Влајковић (Београд, 15. март 1831 — Београд, 29. август 1883), српски пуковник и добротвор. Истакао се у Српском народном покрету 1848—1849, Кримском рату, бомбардовању Београда 1862. и за време Српско-турских ратова.

Српски народни покрет 1848—1849.

Ђорђе Влајковић је рођен према једном извору 3/15. марта 1831. према једном извору у Београду,1) а према другом у Аустроугарској.2)3)4) Син је Тодора Влајковића из Призрена.5) Остао је без оца 1839, а 1845. остао је и без мајке.6) У Београду је завршио основну школу и уписао се на Лицеј, али губитак родитеља омео га је у даљем школовању.7) Обратио се начелнику српске војске Кости Ранисављевићу, који га је уписао у војску.8) Послали су га 1845. у јункерску војну школу у Русији, али није познато да ли је похађао ту школу.9) Ступио је у аустријску војску, у којој је 1847. добио чин потпоручника.10) Током Српског народног покрета 1848—1849. придружио се као добровољац јединицама Стевана Книћанина.11) Јуначки се борио против Мађара и посебно се истакао при одбрани варадинског моста на Србобрану.12) Ту је добио своје прво одликовање-медаљу за храброст. На крају рата вратио се са добровољцима у Србију.13)

Кримски рат

Брзо након тога отишао је 1851. у Букурешт у руски штаб, где га је руски генерал Лидерс примио у војску по препоруци руског конзула.14) Са том јединицом отишао је у Русију и ту је даље изучавао војне вештине.15) Већ током 1854. имао је прилике да учествује у Кримском рату и да покаже своје војне вештине.16) Већ након прве битке унапређен је у официра, а онда је постао и капетан.17) Када је 1855. био рањен приликом одбране једне севастопољске батерије, велики кнез Константин је са себе скинуо крст и ставио га на Влаковића, одавајући му почаст због исказаног јунаштва.18) У рату је изгубио ногу до колена, па се дуго лечио у углавном у Одеси, а када је оздравио вратио се у војску.19) Када је завршио Кримски рат вратио се у Србију са чином капетана и са руском пензијом.20)

Чукур чесма

Сакати Ђока Влајковић живео је мирно у Београду и обрађивао је своју башту.21) Ипак био је познат властима да окупља не само друштво склоно нереду него и разне политичке агитаторе против кнеза Михаила.22) За време инцидента на Чукур чесми 15. јуна 1862.23) подстицао је народ да напада Турке и истакао се у организовању бећара, који су започели напад на џамију, у коју су се склонио одред Турака.24)25) Кнез Михаило је онда Ђоку Влајковића поставио за заповедника најважније стратешке тачке испред града.26) На том месту примио је 19. јуна 1862. делегацију панчевачких Срба, која му је уручила сабу као признање за јунаштво приликом одбране Београда од Турака.27) Био је једно време управник болнице.28) Поново је окупљао око себе опозицију кнезу Михаилу, па је постао члан Уједињене омладине српске и успоставио је везу са црногорским кнезом Николом.29) Посебно се залагао за рат са Турцима и ослобођење Косова, па је за време намесништва (1868—1872) био принуђен да поднесе оставку.30)31)

Српско-турски ратови

Ђока је и даље био активан члан омладинских ослободилачких организација и цело време је радио за ослобађање и уједињење српства.32) Сарађивао је и био пријатељ Светозара Милетића.33) Одмах након избијања Невесињске пушке 1875. организовао је добровољачке чете.34) У јулу 1875. у Београду је основан Главни одбор за помагање устанка под његовим водством.35) У то време имао је од српске владе одобрење за такву делатност.36) Бринуо се не само о слању добровољаца, него и оружја и муниције. Унапређен је маја 1876. у чин мајора, али након првога успешнога похода у Првом српско-турском рату и храбрости, коју је показао у Бјељини, Рачи и Малом Зворнику већ у августу 1876. унапређен је у чин потпуковника и награђен је Таковским крстом.37)38) Предводио је лево крило Дринске дивизије Ранка Алимпића и након тешког заузимања Раче продро је све до Бјељине.39) Постао је незадовољан и нестрпљив, јер у дринској војсци није било прилике за јуначке подвиге, па је желео да оде да ратује код Делиграда код генерала Черњајева.40) Отишао је 19. августа из дринске дивизије у Београд, где је успео да добије дозволу да га прекомандују у ибарску војску.41) Крајем 1876. унапређен је у пуковника. Учествовао је и у Другом српско-турском рату и организовао је и предводио добровољце као пуковник добровољачких јединица.42) Учествовао је у првим редовима у борбама за Пирот, Белу Паланку, Власотинце и друге градове.43)

Добротвор

Након завршетка рата био је пензионисан октобра 1879.44) Био је један од највећих српских добротвора. Цели свој иметак оставио је за просветне сврхе.45) Његов иметак је између два светска рата био процењен на 6 милиона динара, а радило се о плацевима на данашњем Тргу Николе Пашића и на Врачару.46) Умро је 17/29. августа 1883. у Београду.

Литература

1) , 6) , 8) , 11) , 12) , 14) , 15) , 16) , 17) , 18) , 19) , 20) , 21) , 23) , 28) , 31) , 32) , 33) , 34) , 36) , 38)
Српска зора, 1876, стр. 178
2)
„НА”, Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, том 4, стр. 1131
5) , 7) , 9) , 10) , 13) , 24) , 26) , 27) , 29) , 30) , 39) , 42) , 43)
СО
22)
К. Христић, 1937, стр. 181
25)
К. Христић, 1937, стр. 181, 185
35)
Милорад Екмечић, 1981, стр. 511
37) , 44) , 45) , 46)
НА
40) , 41)
М. Алимпић, 1892, стр. 610
Штампање