Пера Тодоровић
Петроније Пера Тодоровић1)
Рођење: 14. мај 1852. Водице, Кнежевина Србија Смрт: 7. новембар 1907. Београд, Краљевина Србија

Пера Тодоровић (Водице, 14. мај 1852 — Београд, 7. новембар 1907),²⁾ српски новинар и политичар. Један је од вођа и оснивача Народне радикалне странке са великим организаторским и говорничким способностима. Био је утицајан новинар, али његове новине су биле пример сензационалистичкога таблоиднога новинарства. Затворен је 1883. након Тимочке буне, а помилован је по споразуму са краљем Миланом. Као краљев човек покушао је да Радикалну странку усмери по краљевој жељи, али странка га је онда искључила из чланства.

Пера Тодоровић је рођен 2. маја/14. маја 1852. године у Водицама крај Смедеревске Паланке у Смедеревском округу,³⁾⁴⁾ од оца Јована и мајке Смиљане.⁵⁾ Отац му је био богати свињарски трговац.⁶⁾ Истеран је из београдске гимназије, јер се није хтео причестити.⁷⁾ Након тога отишао је у трговачку школу у Пешти, па у Цирих, где је учио педагогију.⁸⁾ У Цириху се упознао са руским револуционарима, укључујући и Бакуњина.⁹⁾ Био је у друштву руских нихилиста и посебно је био под утицајем идеја рускога револуционара Николаја Чернишевскога.¹⁰⁾ У Србију се вратио 1871. и био је један од првих присталица Светозара Марковића.¹¹⁾ Радио је као новинар у његовим листовима „Јавност”, „Глас Јавности” и „Старо Ослобођење”.¹²⁾ Као газдински син финансирао је многе Марковићеве листове. Уређивао је 1874. први социјалистички часопис „Рад”. Када је полиција угушила часопис „Рад” онда је Пера покренуо „Старо ослобођење”, којим је ширио радикализам углавном међу ђацима учитељске школе и радницима војне фабрике.¹³⁾

Радикали су у Крагујевцу 1876. након успешнога општинскога збора на коме је изгласано поверење њиховој општинској управи приредили манифестацију са црвеним барјаком на коме је била написана реч Самоуправа.¹⁴⁾ Црвену заставу је пре самога збора припремио Пера Тодоровић, да напакости полицији. Полиција га је као главнога приређивача афере ухапсила заједно са целим уредништвом „Старог Ослобођења”.¹⁵⁾ Био је оптужен за велеиздају, али пошто је настао Први српско-турски рат одложено му је суђење, а он је ступио у војску као добровољац.¹⁶⁾ Учествовао је у рату и добио је медаљу за храброст.¹⁷⁾ О свом учешћу у рату написао је мемоарски ратни Дневник једног добровољца, прву модерну књигу о рату.

Када се окончао Први српско-турски рат осуђен је због црвеног барјака на четири године затвора.¹⁸⁾ Међутим он је онда побегао у Угарску, па је у Новом Саду 1878. покренуо социјалистички часопис „Стражу”.¹⁹⁾ Својим чланцима копирао је стил чланака руских револуционара Чернишевскога и Писарева. Око часописа се окупљала српска социјалистичка емиграција, па су га власти онда протерале најпре из Новога Сада, а онда и из Беча.²⁰⁾ У Паризу је живео у беди, па се након проглашења амнестије при крају 1880. вратио у Србију.²¹⁾

Заједно са Николом Пашићем оснивач је Народне радикалне странке. Становао је заједно са Николом Пашићем и заједно су размењивали мисли.²²⁾ Уређивао је радикални лист „Самоуправу”.²³⁾ Писао је статут радикалне странке, а поред тога кренуо је да организује радикалну странку у народу.²⁴⁾ У јесен 1881. обишао је 42 места по Србији радећи на организацији странке.²⁵⁾ За разлику од Светозара Марковића Пера је преузео не идеје, него методе руских револуционара. Политика је за њега постала страст, а Тодоровић је касније писао да је радикализам показивао све знаке религиознога фанатизма.²⁶⁾ Био је пун таштине и волео је да се истиче и да прави галаму. Основао је и часопис „Рад”, који је пунио социјалистичким темама, па је збуњивао студенте јер је Народна радикална странка постала сељачка странка, а још увек се држао социјалистичких тема.²⁷⁾ У то време Народна радикална странка била је прва странка, која је кренула у агитацију по селима и насељима.²⁸⁾

Са супругом Даринком: практично, то му је био други брак.²⁹⁾

Као уредник „Самоуправе” створио је нову врсту новинарства.³⁰⁾ Уместо да попут других дотадашњих новина претреса идеје почео је да напада и ружи људе директно, а његове новине биле су пуне простаклука најниже врсте.³¹⁾ Спустио је на нижи ступањ не само речник и тон, него и морал. Држао се нихилистичкога начела да је према противнику све допуштено, па је обртао и подметао много више него иједан новинар пре њега.³²⁾ Највише се прочуо по својим нападима на кнеза Милана Обреновића.³³⁾ Дотада је због закона кнежева личност била неприкосновена, али он би му у новинама давао лажно име, па би на тако прерушенога нападао. Са неколико напада на кнеза прославио се више него радом око оснивања радикалне странке.³⁴⁾ У таквој врсти новинарскога посла био је неприкосновен. Захваљујући његовој организацији радикали су завладали сељацима, а захваљујући његовом новинарству владали су и јавним мнењем (1881—1883). На радикалној скупштини у августу 1882. показао је врхунац демагошке вештине.³⁵⁾

Када је Никола Христић именован 3. октобра 1883. за председника владе и министра унутрашњих послова са циљем да растера скупштину, у којој су радикали добили велику већину састао се радикалски главни одбор, на коме је Пера Тодоровић предлагао да се успостави партијски генералштаб, који би у случају државнога удара припремио буну.³⁶⁾ Његов предлог није прихваћен, али Тимочка буна је избила брзо након тога. За време Тимочке буне Никола Пашић је прешао границу са циљем да около преко Бугарске стигне у Тимочку крајину, а Тодоровић се није мицао из Београда.³⁷⁾ Када је влада сазнала за Пашићев прелазак позатварала је све чланове главнога одбора странке, укључујући и Перу Тодоровића.³⁸⁾ Од прекога суда у Зајечару био је осуђен на смрт, али био је помилован, па је смртна казна замењена казном затвора на десет година.³⁹⁾ Осуђен је због новинскога чланка, који је писао Никола Пашић, у којем је заобилазно подстицао народ да властима не предаје оружје.⁴⁰⁾

Пера Тодоровић

Пера Тодоровић је у затвору био доста сломљен. Разочарао се у народ јер се Тимочка буна није раширила по осталим крајевима Србије, а тешко је схватао да народ после тога слави краља Милана.⁴¹⁾ Поред тамнице претерано је користио морфиј због болести јетре, па је то могло да утиче на промену његовог карактера и да изгуби стид и пристојност.⁴²⁾ Након Српско-бугарскога рата и тешке ситуације након српскога пораза краљ Милан Обреновић понудио је њему и његовим затвореним друговима помиловање под условом да са напредњацима оформе владу.⁴³⁾ Одмах је пристао на краљев предлог, па су сви затворени радикали били помиловани 13. јануара 1886.⁴⁴⁾ Постао је потпуно краљев човек. По краљевој жељи сазвао је 18. фебруара 1886. скуп радикалних вођа у Нишу да би их наговорио на савез са напредњацима, али од 40 радикала само га је један подржао.⁴⁵⁾ Када су сазвани избори за 8. мај тада је сву своју демагошку вештину користио да наговори радикале на предизборни савез са напредњацима, али другови му нису више веровали да он стварно заступа радикале, па су чак потписали споразум са либералима.⁴⁶⁾

Пера Тодоровић се онда одвојио од радикала и радио је све удовољавајући жељама краља Милана.⁴⁷⁾ Основао је лист „Самоуправу”, у коме је нападао споразум радикала и либерала.⁴⁸⁾ Напредњачка влада га је поставила за комесара код Народне банке, па је постало јасно да је агент краља Милана и због тога га крајем 1886. искључују из радикалне странке.⁴⁹⁾ Либерално-радикална влада отпустила га је 1887. из државне службе под оптужбом да је водио неморалан живот.⁵⁰⁾ Тодоровић је онда покренуо лист „Радикал”, у коме је нападао владу либерала и радикала.⁵¹⁾ Када је Никола Христић средином 1888. постао председник владе примљен је поново у државну службу као начелник министарства народне привреде.⁵²⁾ Након абдикације краља Милана 1889. поново је изгубио државну службу и отада се бавио само новинарством.⁵³⁾

Године 1889. откупио је „Мале новине” и претворио их у први модерни дневник у Србији. Спустио им је цену на пет пара (одатле и назив петпарачки лист). Објављивао их је све до 1903.⁵⁴⁾ Новине су биле први пример јефтине информативне и сензационалне штампе у Србији (таблоида).⁵⁵⁾ За разлику од других листова, „Мале новине” нису почињале политичким уводницима, већ најновијим вестима. У њима је објављивао и друштвене скандале, па и наручене нападе на одређене личности. Такође, у тим новинама су могле да се прочитају временска прогноза, лутријски извештаји, вести с пијаце, црна хроника и вицеви.⁵⁶⁾

Током 1903. покренуо је лист „Огледало”.⁵⁷⁾ Прва свеска „Огледала”, са поднасловом Зраке из прошлости изашла је у октобру 1903, а друга и трећа свеска су биле судски забрањене због увреда владара, пошто је у њима објављен последњи разговор са краљем Александром Обреновићем, што се није допало Петру Карађорђевићу, који је на власт дошао исте године после Мајског преврата.⁵⁸⁾ Четврти број „Огледала” је продан у 15.000 примерака, што је био рекордан тираж за све листове.⁵⁹⁾ У „Огледалу” се бавио стањем у војсци и краљем Петром, па је морао да побегне у Земун, да би избегао суђење због увреде краља.⁶⁰⁾ Када је из Земуна наставио да штампа „Огледало”, српска влада је безуспешно тражила од Аустроугарске да га удаље из Земуна.⁶¹⁾

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 4, Београд, 1929, стр. 815
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 1, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 2, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 3, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 1, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 2, Београд, 1935.
• С. Јовановић, Политичке и правне расправе, књига 1, Београд, 1932.
• Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.

Pera Todorovic