Иван Мештровић (Врпоље, 15. август 1883 — Саут Бенд, Индијана, САД, 16. јануар 1962), хрватски и југославенски вајар и професор универзитета у САД (Syracuse и Université Notre-Dame) и културног института у Загребу. Један је од најзначајнијих вајара са јужнославенских простора.

Његова породица је поријеклом из села Отавице код Дрниша. Чувајући овце као дјечак, изрезивао је преслице, тиквице и штапове. Читати је научио од оца који је био столар и резбар. Као млад је читао српске народне пјесме из збирки Вука Ст. Караџића, и на њега су велики дојам оставили наши јунаци и дух народне пјесме, што му је била стална инспирација касније. Режући у дрвету и камену привукао је пажњу околине, па је послат прво на школовање у Загреб, гдје је одбијен. Потом завршава у Сплиту код клесарског мајстора, и послије доста перипетија долази у Беч код проф. Кенига, а затим прелази на бечку академију.

Рана су му дјела: Младић, Посљедњи пољубац, Мајчина брига итд. Почео је доста да чита и да са скулптурама покушава да рјешава филозофске проблеме: Timor Dei, Бунар живота, Врело живота.

Затим ради Зидање Скадра, први мотив из српских народних пјесама, који означава прелаз у другу фазу његовог рада. Из Беча прелази у Париз, и ради на својој концепцији Видовданског храма посвећеног „величању судбоносне косовске битке, величању јунака, који су тамо војевали и отаџбине, којој њихова јуначка дјела и њихова смрт искупитељица спремаху васкрсење”. Ту су настали испрва фрагменти: Каријатиде, Сфинга, Милош, Срђа и глава Маркова, споредни ликови Јунака, Рањеника, Бораца, Робова и Пастира, затим Удовице, Мајка, Сјећање и рељеф Косовке дјевојке. Касније је за своју визију Видовданског храма израдио и дрвени архитектонски модел.

Након двије године у Паризу и краћих путовања по Италији и Енглеској, дао је изложбу радова у Бечу 1910. Идуће године новоосновано Југословенско умјетничко друштво Медулић је у Загребу уредило изложбу Видовданских фрагмената и других радова под геслом: Нејуначком времену у пркос. Исте године излаже и у Риму и то у павиљону Краљевине Србије.

Током Првог свјетског рата је живио у Риму, Лондону, Женеви, Кану и у Паризу, радећи за ствар ослобођења јужних Славена. У самој Енглеској је 1915—1918. имао осам изложби које су привукле највећу пажњу. Током рата је створио читав низ нових радова: Домагојеви стријелци, Innocentia, Млади пастир, Весталка, Молитва, рељефи Плесачица, Мојсије, Мис Елси Инглис, Иван Крститељ, Салома, рељефи Навјештење, Богородица, Христ и Самарићанка, Христ и Магдалена, Молитва на маслинову брду, Полагање у гроб, Распети Христ. Већи дио тих дјела је изложен и у Загребу 1921.

По завршетку Првог свјетског рата враћа се у новоосновану Краљевину Југославију и упознаје другу љубав свог живота, Олгу Кестерчанек којом се и оженио. Имали су четворо дјеце: Марту, која је рођена у Бечу и Твртка, Марију и Мату, који су рођени у Загребу, гдје су се преселили 1922. Касније би зимске мјесеце проводили у својој палати у Загребу, а љетње у кући направљеној 30-их година у Сплиту. Постао је професор, а касније директор Културног института у Загребу.

Од 1920. до 1922. радио је гробну цркву породице Рачић у Цавтату. Затим ради и споменик Марку Марулићу у Сплиту, бискупу Штросмајеру и краљу Петру у Дубровнику. Године 1923. издао је мапу својих литографија. У периоду 1925—1926. био је у САД и тамо је приредио многе изложбе својих дјела, добивши и наруџбу за велики споменик Џ. Вашингтону. Излагао је даље још у многим градовима Европе и САД.

Због његовог става према Италији, када је осудио италијански иредентизам према Далмацији, и Немачкој, када је одбио Хитлеров позив да посјети Берлин, усташе су га на кратко затвориле током Другог светског рата. Уз помоћ Ватикана, пребацио се у Венецију и Рим, а доцније у Швајцарску. Цијела његова породица није успјела да се извуче пред налетима рата – његова прва жена Ружа Клајн умрла је 1942. заједно са својом јеврејском породицом у Холокаусту. Касније, брата Петра затвориле су комунистичке власти.

Титова Југославија је позвала Мештровића да се врати, али је он одбио да живи у комунистичкој земљи. Године 1946. Универзитет у Сиракузи понудио му је мјесто професора и он се преселио у Сједињене Америчке Државе. Још 1945. добио је америчко држављанство, а десет година касније постаје професор на Универзитету Нотр Дам.

Пре него што је умро, Мештровић се на кратко вратио у Југославију посљедњи пут да би посјетио Алојзија Степинца, католичког кардинала који је сарађивао са усташама, и Јосипа Броза Тита.

На захтјев југословенских културних посленика, послао је 59 статуа из Сједињених Држава у Југославију (укључујући и споменик Петра Петровића Његоша), а 1952. додатних 400 скулптура и различитих цртежа.

Смрт Мештровићеве дјеце као да је утицала и на његову. Његова кћерка Марта, која се доселила у Канаду, умрла је у 24. години 1949; његов син Твртко, који је остао у Загребу, умро је 1961. године. Мештровић је направио четири глинене скулптуре, да би обиљежио смрт своје деце, Марте и Твртка. Неколико мјесеци доцније, Иван Мештровић је умро у својој 79. години у граду Саут Бенд, у држави Индијани (САД). Његови посмртни остаци су пребачени у Отавице.

Са стварањем прве Југославије, његов рад се преоријентише на музичке инструменте и капеле. Себе је практично оријентисао на религиозне мотиве, прављене нарочито од дрвета, под утицајима византијске и готске архитектуре. Најпознатија дјела из тог периода су Распеће и Madonna; касније је био више импресиониран Микеланђелом Буонаротијем, када је правио велики број камених рељефа и портрета.

„Косовским осветницима” (рељеф из 1912—1913)

У његова најпознатија дјела се убрајају:

• Гргур Нински у Сплиту
• Јосип Јурај Штросмајер у Загребу
• Захвалност Француској у Београду на Калемегдану
• Незнани јунак на Авали код Београда
• Светозар Милетић у Новом Саду
• Никола Тесла две идентичне статуе једна у Београду а друга на Нијагари
• Повијест Хрвата оригинал је у башти Белог двора а копија испред Загребачког универзитета
• Његошев музолеј на Ловћену
• Зденац живота у Загребу
• Надежда Петровић у Чачку, испред Гимназије

Галерије са његовим дјелима:

• Мештровићева галерија у Сплиту, отворена после његове донације 1950, која укључује 86 статуа, 17 цртежа и осам бронзаних статуа на отвореном, 28 рељефа у дрвету.
• Меморијална галерија „Иван Мештровић” направљена 1973. Врпољу, његовом родном месту, са 35 радова у бронзи и камену.
• Народни музеј у Београду, који посједује споменике као што су: Милош Обилић, Косовка девојка, Краљевић Марко, Срђа Злопоглеђа, Удовица
• Народни музеј у Крушевцу има у својој сталној поставци горе споменуту макету Видовданског храма која је у музеју од 1971.

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од фебруара 1912. Прави је члан (Академије уметности) од 18. фебруара 1924. Редовни је члан Српске академије наука (Одељења ликовне и музичке уметности) од 22. марта 1948. Инострани је члан (Одељења ликовне и музичке уметности) од 31. јула 1960. Приступну беседу није одржао.

• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 2 (А. Шнајдер). Дио живота до 1926. у чланку.
• Enciklopedija likovnih umjetnosti, Zagreb, 1959–1966. 3
• Лексикон писаца Југославије, Нови Сад 4, 316–318

• Краћа биографија на сајту САНУ
• Мештровић
• Мештровић
• Мештровић

Ivan Mestrovic