Иван Мештровић (Врпоље, 15. август 1883 — Саут Бенд, Индијана, САД, 16. јануар 1962), хрватски и југославенски вајар и професор универзитета у САД (Syracuse и Université Notre-Dame) и културног института у Загребу. Један је од најзначајнијих вајара са јужнославенских простора.
Његова породица је поријеклом из села Отавице код Дрниша. Чувајући овце као дјечак, изрезивао је преслице, тиквице и штапове. Читати је научио од оца који је био столар и резбар. Као млад је читао српске народне пјесме из збирки Вука Ст. Караџића, и на њега су велики дојам оставили наши јунаци и дух народне пјесме, што му је била стална инспирација касније. Режући у дрвету и камену привукао је пажњу околине, па је послат прво на школовање у Загреб, гдје је одбијен. Потом завршава у Сплиту код клесарског мајстора, и послије доста перипетија долази у Беч код проф. Кенига, а затим прелази на бечку академију.
Рана су му дјела: Младић, Посљедњи пољубац, Мајчина брига итд. Почео је доста да чита и да са скулптурама покушава да рјешава филозофске проблеме: Timor Dei, Бунар живота, Врело живота.
Затим ради Зидање Скадра, први мотив из српских народних пјесама, који означава прелаз у другу фазу његовог рада. Из Беча прелази у Париз, и ради на својој концепцији Видовданског храма посвећеног „величању судбоносне косовске битке, величању јунака, који су тамо војевали и отаџбине, којој њихова јуначка дјела и њихова смрт искупитељица спремаху васкрсење“. Ту су настали испрва фрагменти: Каријатиде, Сфинга, Милош, Срђа и глава Маркова, споредни ликови Јунака, Рањеника, Бораца, Робова и Пастира, затим Удовице, Мајка, Сјећање и рељеф Косовке дјевојке. Касније је за своју визију Видовданског храма израдио и дрвени архитектонски модел.
Након двије године у Паризу и краћих путовања по Италији и Енглеској, дао је изложбу радова у Бечу 1910. Идуће године новоосновано Југословенско умјетничко друштво Медулић је у Загребу уредило изложбу Видовданских фрагмената и других радова под геслом: Нејуначком времену у пркос. Исте године излаже и у Риму и то у павиљону Краљевине Србије.
Током Првог свјетског рата је живио у Риму, Лондону, Женеви, Кану и у Паризу, радећи за ствар ослобођења јужних Славена. У самој Енглеској је 1915—1918. имао осам изложби које су привукле највећу пажњу. Током рата је створио читав низ нових радова: Домагојеви стријелци, Innocentia, Млади пастир, Весталка, Молитва, рељефи Плесачица, Мојсије, Мис Елси Инглис, Иван Крститељ, Салома, рељефи Навјештење, Богородица, Христ и Самарићанка, Христ и Магдалена, Молитва на маслинову брду, Полагање у гроб, Распети Христ. Већи дио тих дјела је изложен и у Загребу 1921.
По завршетку Првог свјетског рата враћа се у новоосновану Краљевину Југославију и упознаје другу љубав свог живота, Олгу Кестерчанек којом се и оженио. Имали су четворо дјеце: Марту, која је рођена у Бечу и Твртка, Марију и Мату, који су рођени у Загребу, гдје су се преселили 1922. Касније би зимске мјесеце проводили у својој палати у Загребу, а љетње у кући направљеној 30-их година у Сплиту. Постао је професор, а касније директор Културног института у Загребу.
Од 1920. до 1922. радио је гробну цркву породице Рачић у Цавтату. Затим ради и споменик Марку Марулићу у Сплиту, бискупу Штросмајеру и краљу Петру у Дубровнику. Године 1923. издао је мапу својих литографија. У периоду 1925-1926. био је у САД и тамо је приредио многе изложбе својих дјела, добивши и наруџбу за велики споменик Џ. Вашингтону. Излагао је даље још у многим градовима Европе и САД.
Због његовог става према Италији, када је осудио италијански иредентизам према Далмацији, и Немачкој, када је одбио Хитлеров позив да посјети Берлин, усташе су га на кратко затвориле током Другог светског рата. Уз помоћ Ватикана, пребацио се у Венецију и Рим, а доцније у Швајцарску. Цијела његова породица није успјела да се извуче пред налетима рата – његова прва жена Ружа Клајн умрла је 1942. заједно са својом јеврејском породицом у Холокаусту. Касније, брата Петра затвориле су комунистичке власти.
Титова Југославија је позвала Мештровића да се врати, али је он одбио да живи у комунистичкој земљи. Године 1946, Универзитет у Сиракузи понудио му је мјесто професора и он се преселио у Сједињене Америчке Државе. Још 1945. добио је америчко држављанство, а десет година касније постаје професор на Универзитету Нотр Дам.
Пре него што је умро, Мештровић се на кратко вратио у Југославију посљедњи пут да би посјетио Алојзија Степинца, католичког кардинала који је сарађивао са усташама, и Јосипа Броза Тита.
На захтјев југословенских културних посленика, послао је 59 статуа из Сједињених Држава у Југославију (укључујући и споменик Петра Петровића Његоша), а 1952. додатних 400 скулптура и различитих цртежа.
Смрт Мештровићеве дјеце као да је утицала и на његову. Његова кћерка Марта, која се доселила у Канаду, умрла је у 24. години 1949; његов син Твртко, који је остао у Загребу, умро је 1961. године. Мештровић је направио четири глинене скулптуре, да би обиљежио смрт своје деце, Марте и Твртка. Неколико мјесеци доцније, Иван Мештровић је умро у својој 79. години у граду Саут Бенд, у држави Индијани (САД). Његови посмртни остаци су пребачени у Отавице.
Са стварањем прве Југославије, његов рад се преоријентише на музичке инструменте и капеле. Себе је практично оријентисао на религиозне мотиве, прављене нарочито од дрвета, под утицајима византијске и готске архитектуре. Најпознатија дјела из тог периода су Распеће и Madonna; касније је био више импресиониран Микеланђелом Буонаротијем, када је правио велики број камених рељефа и портрета.
У његова најпознатија дјела се убрајају:
Галерије са његовим дјелима:
Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од фебруара 1912. Прави је члан (Академије уметности) од 18. фебруара 1924. Редовни је члан Српске академије наука (Одељења ликовне и музичке уметности) од 22. марта 1948. Инострани је члан (Одељења ликовне и музичке уметности) од 31. јула 1960. Приступну беседу није одржао.