Колубарска битка или Сувоборска битка, најзначајнија битка између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом светском рату.¹⁾ Вођена је од 16/29. новембра до 3/16. децембра 1914.²⁾

Врховни командант српске војске је био регент Александар I Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник. Уочи Колубарске битке, српска војска је била распоређена на фронту ширине 120 километара и имала је око 270.000 војника, 426 топоваа и 180 митраљеза.³⁾ У борбама су учествовали:

• Прва армија, под командом најпре Петра Бојовића, затим Живојин Мишић у чијем сасаставу су се налазиле:⁴⁾
  • Прва дунавска дивизија
  • Прва дринска дивизија
  • Друга дунавска дивизија
  • Друга моравска дивизија
• Друга армија, под командом војвода Степе Степановића, у чијем саставу су се налазиле:⁵⁾
  • Прва моравска дивизија генерала Илије Гојковића
  • Прва тимочка дивизија
  • Коњичка дивизија
• Трећа армија под командом генерала Павла Јуришића Штурма, у чији састав су се налазиле:⁶⁾
  • Комбинована прва дивизија
  • Друга дринска дивизија
  • Друга тимочка дивизија
• Ужичка војска, на челу са генералом Вукоманом Арачићем:⁷⁾
  • Друга шумадијска бригада
  • Ужичка бригада
  • Лимски одред
• Одбрана Београда под вођством генерала Михаила Живковића, у чији састав су улазили:⁸⁾
  • Обреновачки одред
  • трупе Трећег позива

Врховни заповедник аустроугарских оружаних снага био је надвојвода Фридрих Марија Албрехт Вилхелм, а начелних штаба Конрад Хецендорф.⁹⁾ Аустроугарска главна оперативна снага у Колубарској бици је била Балканска војска, распоређена на фронту дужине 200 килиометара.¹⁰⁾ На њеном челу се налазио генерал Оскар Поћорек¹¹⁾ са око 400.000 војника и 400 топова¹²⁾ Била је састављена од:¹³⁾

• Пете армије, под командом Либоријуса Франка, која је имала у свом саставу:
  • VIII корпус
  • Комбиновани корпус (од трупа повучених из Срема)
• Шесте армије под командом под командом Оскара Поћорека, које су у свом саставу имале:
  • XIII корпус
  • XV корпус
  • XVI корпус
• самосталне босанскохерцеговачке бригаде:
  • генерал-мајора Луке Шњарића
  • пуковника Едмунда Хаузера.¹⁴⁾

После Церске битке и Битке на Јадру, када је српска сјајно потукла и одбацила бројно јачу аустроугарску војску преко Дрине и Саве и после кратке офанзиве у Срему, српска војска је због оскудице у муницији морала да своју одбрану ограничи на одбрану граница код Дунава, Саве и Дрине.¹⁵⁾ Тежећи да се реваншира за катастрофалан и сраман пораз Аустроугарска је 6. септембра 1914. године започела своју нову Другу офанзиву. Већ 8. септембра командант аустроугарске Балканске војске, предузео је снажну офанзиву на Дрини, са Петом армијом против Друге српске армије, а са Шестом армијом против Треће српске армије.¹⁶⁾

После врло тешке двомесечне Битке на Дрини,¹⁷⁾ Аустроугарска је у октобру месецу отпочела још једну, офанзиву.¹⁸⁾ Спремила је потпуно нове трупе и нагомилала ратну технику.¹⁹⁾ Српска војска, бројно слабија и лошије снабдевена аритиљеријском муницијом,²⁰⁾ која је требала да стигне из Француске,²¹⁾ морала је постепено да се повлачи²²⁾ под снажном артиљеријском ватром, покушавајући да заустиви нерпијатеља само бомбама и бајонетима, уз огромне жртве. Са великом оскудицом у храни, обући, одећи и логорској опреми, велики број ратника борио се у дотрајалом сељачком оделу, многи полубоси или боси су ступали у борбу или прелазили велика растојања форсираним маршевима.²³⁾ Заједно са војском повлачио се и народ, а додатни терет су били лоши временски услови.²⁴⁾ У току одступања дошло је до дезорганизације, а неке српске јединице почеле су и да се осипају.²⁵⁾

У нарочито тешкој ситуацији се налазила српска Прва армија, која се није опоравила још од великих губитака на Мачковом камену. Војници, на граници издржљивости, су се провлачили у нереду преко тешко проходних²⁶⁾ планинских предела завејаних снегом²⁷⁾ и истовремено се борили са XVI аустроугарским корпусом, који је покушавао да им пресече одступницу.²⁸⁾

На почетку Колубарске битке српска војска се налазила у веома неповољном положају. Аустроугарска војска је октобра месеца у Подрињу, на планини Борањи успела да пробије фронт и почела да потискује српску војску према Ваљеву. Врховна команда српске војске првобитно је намеравала да одржи своје положаје у околини Ваљева, како би зауставила даљи продор Аустроугасрске.²⁹⁾

Битка се одиграла на простору ограниченом рекама Западном и Великом Моравом, Дунавом, Савом и Дрином. У јужном делу, поростор је био потпуно планинског карактера, са стрмим и тешко пролазиним и слабо насељеним планинама.³⁰⁾

На заједничкој седници српске Врховне команде и владе одржане 8. новембра 1914. у Крагујевцу, Радомир Путник је реферисао о критичном стању српске војске која се повлачилана у свим правцима. Српска влада, која се тада из Ниша, први пут приближила фронту је почела да расправља о узалудности пружања отпора.³¹⁾ Једини оптимиста на саветовању је био генерал Живојин Мишић, главни српски стратег уз Радомира Путника.³²⁾

Српска Врховна команда је 8. новембра наредила опште повлачење своје три армије на десну обалу Колубаре, њену притоку - реку Љиг и на планину Сувобор. Надала се да ће набујале реке, мочварне обале³³⁾ и масиви Сувобора и Маљена,³⁴⁾ помоћи у заустављању продора и издала је директиву да се кота „Човка“ мора задржати по сваку, јер је планирала да са тих позиција крене у противнапад.³⁵⁾

Иза тих положаја, пролази главни пут од Лазаревца према Аранђеловцу и Тополи, у центру Шумадије. Команда је сматрала да је то место, на ушћу реке Љиг у Колубару, код Лајковца, најзначајнији положаји српске војске на Колубари, пошто су од тих полажаја подједнако удаљен Обреновац на десном српском крилу и Маљен на левом и да би у случају да Аустроугари заузму тај центар српске одбране, комплетно пали колубарски положаји.³⁶⁾

Прелаз преко набујале и разливене Колубаре су аустроугарске трупе започеле 5/18. новембра, уз велике тешкоће. У близини Лазаревца успело је да се пребаци само нешто пешадије, с неколико топова. Тамо их је дочекала Тимочка дивизија II позива пуковника Мирка Милосављевића и нанела им велике губитке. Неколико километара јужније, на Човки и Врачем брду, у атару села Ћелије, Моравска дивизија генерала Илије Гојковића трпела је јаку артиљеријску ватру. На том подручју су се развиле тешке борбе, које су трајале десетак дана.³⁷⁾ Враче брдо је 15 пута прелазило из руку једних у руке других.³⁸⁾ На њему је 7/20. новембра погинуо и Димитрије Туцовић³⁹⁾ и тамо је првобитно сахрањен.⁴⁰⁾

Упорном одбраном десне обале Колубаре и повремени преласком у противнапад српска војска је Аустроугарима нанела губитке, али је временом опремљеност и надмоћност у артиљерији почела да мења ток битке у корист аустроугарске војске, која је после тешких борби 12/25. новембра заузели Човку, а Моравска дивизија I позива због тога изгубила 4.000 људи. Путник је, међутим оклевао са доношењем коначне одлуке о повлачењу. Иницијативу за повлачење са колубарских положаја је преузео Живојин Мишић на челу Прве армије, која се налазила на тешко проходном терену Маљена и Сувобора. У ноћи између 21. и 22. новембра је повукао своју армију на гребен Сувобора. Падом Маљена 11/24. новембра било је угрожено лево крило српске Прве армије.⁴¹⁾

Прелаз преко срушеног моста на Колубари 1914.

Док су јединице Друге и Треће армије на обалама Колубаре и Љига мање-више успешно одолевале аустроугарском притиску, на фронту Прве армије постајало је све теже. Управо у тренутку највеће кризе, у ноћи 1/14. новембра командант Прве армије генерал Петар Бојовић је рањен код Шапца и због тога је повучен са дужности.⁴²⁾ Радомир Путник је 2/15. новембра поставио генерала Живојина Мишића, свог дотадашњег помоћника у штабу, за команданта српске Прве армије,⁴³⁾ док је на његово место начелника Штаба постављен пуковник Живко Павловић.⁴⁴⁾ Живојин Мишић је преузео команду од болесног и рањеног Петра Бојовића, на мосту код Мионице, непосредно пред одлучујућу битку.⁴⁵⁾ Одмах по ступању на нову дужност, започео је разговоре са претпостављеним командантима да би се обавестио о стању у сопственим јединицама и код непријатељаа. Његова прва одлука је била да се комора, неборачки редови, санитет и избеглице одмах повуку дубље у позадину. Ова одлука је у току исте ноћи и следећег дана спроведена у дело.⁴⁶⁾

Због заморености људства, а нарочито због енергичног гоњења, српске снаге су се повукле 14—16. новембра иза Колубаре и Љига⁴⁷⁾ и на улаз у Овчарско-кабларску клисуру.⁴⁸⁾ Повлачење је започето преко Колубаре у ноћи између 14. и 15. новембра.⁴⁹⁾ Прелазак на десну обалу Колубаре требало је да се изведе тако да српска Друга армија остави на левој обали Моравску дивизију I позива, све док се Прва и Трећа српска армија не повуку на њену десну обалу. Међутим, супротно договору са генералом Штурмом, војвода Степа Степановић је повукао све своје јединице на десну обалу Колубаре и оставио Прву и Трећу српску армију да одступају у великом нереду и под врло тешким условима.⁵⁰⁾

Са војском је кренуло и целокупно становништво, које није смело да остане и сачека по други пут аустроугарску инвазију. Заплашен терором током првог аустроугарског упада у Србију, почетком августа 1914, када су починили несхватљиве злочине у многим селима Поцерине, Мачве, Јадра и осталих делова Подриња, народ је напустио своје домове, носећи само најнужније ствари и мало хране.⁵¹⁾ Многа села у северозападној Србији су остала празна.⁵²⁾ По блатњавим и изровани путевима,⁵³⁾ на раскрсницама и мостовима стварали су се готово неразрешиви чворови возова и стоке, коморе, артиљерије, избеглица.⁵⁴⁾

Ипак, Аустроугари који су такође били преморени, нису искористили тада прилику да ударе на одступајуће колоне,⁵⁵⁾ али наилазећи касније на опустела места, по свом доласку потпуно су опљачкали, порушили куће, поклали стоку, посекли воћке и починила масовна злодела над немоћнима, који су одлучили да ипак остану. С друге стране, много народа је такође помрло у бежанији.⁵⁶⁾

За српску војску, фронт од 200 километрара на Колубари је био предугачак.⁵⁷⁾ У дефанзивној фази битке од 16/29. новембра до 29/12. новембра су вођене жестоке борбе. Српска војска је одступила на линију: Варовница, Космај, Рудник, Горњи Милановац, Овчарско кабларска клисура.⁵⁸⁾ Њен план је био да се повлачи пред надмоћнијим непријатељем, на погодне положаје и да скраћивањем фронта концентрише своје снаге, те да у погодном тренутку крене у контраофанзиву.⁵⁹⁾

Српска војска је 3/16. новембра запосела нове положаје за одбрану дуж линије: десна обала Колубаре – десна обала Љига – северне падине Сувобора – Маљен. Хладно време, путеви који су се налазили у лошем стању и набујалост Колубаре и Љига,⁶⁰⁾ су готово сасвим онемугућили снабдевање, довели опадање елена,⁶¹⁾ и успорили напредовање аустроугарске војске, што је помогло Врховној команди српске војске да стабилизује фронт и поврати поколебани морал војника.⁶²⁾

Аустроугарска војске је нападала. Њихове трупе 3/15. новембре заузеле Ваљево.⁶³⁾ После пада Ваљева, Поћорек је главнини VI армије (XV и XVI корпусу) дао краћи одмор, а V армији је наложиo да започне припреме за форсирање Колубаре.⁶⁴⁾ 16. новембра ушли су Пожегу.⁶⁵⁾ Широким фронтом непријатељске трупе су избиле на западну обалу Колубаре и Љига, када су српске батерије остале без муниције.⁶⁶⁾

Повлачење српске војске са Колубаре, се уклапало у Поћорекове намере да заузме Београд. Сматрајући да је српска војска у потпуном растројству. Крајем новембра, раширио је свој фронт од Смедерева, Београда, Горњег Милановца до Чачка, док су на Сувобору остале су само две дивизије XVI корпуса.⁶⁷⁾ Највећу пажњу је посветио Београду, да би одатле обезбедио снабдевање Балканске војске.⁶⁸⁾ Мада је Поћорек је после заузимања Ваљева, имао намеру да овлада пругом Ваљево–Обреновац и висовима на десној обали Колубаре и Љига, очекујући да ће тамо наићи само на заштитне делове српске војске и да се њена главнина повлачи према Крагујевцу. Осигуравање железнице требало је да Балканској војсци омогући дотур неопходних намирница и ратног материјала из Срема, пошто се све више осећао недостатак уредног снабдевања, које је до тада, са великим тешкоћама вршено раскаљаним колским путевима из Босне. Међутим када су се докопали жељене пруге, српски инжењерци су је на више места минирали тако да је било потребно више недеља да се пруга некако оспособи.⁶⁹⁾

Дана 14/29. новембра је напуштено Ужице.⁷⁰⁾ Ушавши у град аустроугарска војска је тражила општинским властима да се закуну на верност аустроугарском цару. Покупили су слике чланова династије Карађорђевић и уништили их, затим су обили све радње, односили храну коју су у њима налазили, пљачкали напуштене куће.⁷¹⁾

Српске положаје на Колубари су 16/29. новембра 1914. године фронтално напале аустроугарски VIII, XIII и Комбиновани корпус. Међутим, приликом преласка на десну обалу Колубаре, Аустроугари су наишли на жесток отпор српске војске, па је Поћорек 18. новембра/1. децембра у борбу увео XV и XVI корпус, који су се претходно задржали у Ваљеву ради одмора.⁷²⁾

Дана 16/29. новембра⁷³⁾ српска војска је напустила Београд⁷⁴⁾ и повукла се на Варовницу и Космај.⁷⁵⁾ Мада је Београд већ био напуштен и без војске, ауастроугарска војска га је заузела 19. новебра/2. децембра, тек трећег дана, са великим одушевљењем.⁷⁶⁾ Први аустругарски војник који је ушао у Београд је био поручник Леополд Хирт, родом из Вуковара. Његово име је слављено у целој Аустроугарској. Истог дана из Пеште и Беча су организовани возови за грађане монархије, који су желели да уживо виде српски слом.⁷⁷⁾ Наредног дана 20. новембра/3. децембра на белом коњу у Београд је ушао генерал Либоријус Франк и изведена је свечана парада трупа.⁷⁸⁾ Истог дана, на четири места у Београду подигнута су вешала, на која су насумице одвођени Београђани.⁷⁹⁾ За кратко време које су провели у Београду, освајачи су упадали у приватне куће, куће дипломата, из којих су односили све што су у њима налазили од вредности, али и хумане установе. Настрадао је Етнографски музеј, где су ломили или односили предмете од вредности.⁸⁰⁾

До освајања Београда, аустроугарска команда је намеравала да изврши пробој српског фронта из правца Чачка и да затим долином Западне Мораве преко Крагујевца и Крушевца угрози леви бок и позадину српске војске, али када је освојила Београда, у новонасталој ситуацији, променила је план и одучила да цео српски форнт држи својом VI армијом, а да V армију пребаци са свог десног на своје лево крило, јужно од Београда и њеним продором угрози десни бок српске војске у долини Велике Мораве.⁸¹⁾

Да не би дочекао пробој фронта, Живојин Мишић је затим наредио повлачење, тако да се 16/29. и 17/30. новембра српске армије, неометане од непријатеља и заштићене густом маглом, повукле на положаје⁸²⁾ северозападно од Горњег Милановца.⁸³⁾ О повлачењу је известио српску Врховну команду 28. новембра увече. Врховној команда је била веома узнемирена овом одлуком генерала Мишића. Путник је од Мишића тражио да повуче своје наређење и остане на сувоборским положајима, бојећи се да би повлачење српске Прве армије довело до повлачења и осталих српских трупа. Бранећи свој став, генерал Мишић је образложио своју одлуку, сматрајући да ће се тиме сачувати животи српских војника, у које је имао поверење. Уместо одбране, Мишић је заговарао еластичну одбрану по дубини, до момента када се створе услови за противнапад. Путник је на крају ипак прихватио Мишићеве разлоге и издао наредбу за повлачење целокупне српске војске на линију: Варовница–Младеновац–Космај–Букуља–Венчац–Рудник–Таково–Овчар–Каблар-⁸⁴⁾Гуча.⁸⁵⁾

После повлачења са положаја на Колубари и напуштања Београда, српска Врховна команда је 16/29. новембра преко војног министра у Нишу, тражила хитну дипломатску интервенцију Владе код савезника.

После повлачења пристигло је нешто муниције из Аранђеловца и Горњег Милановца.⁸⁶⁾ У исто време Прва српска армија на новим положајима се одморила, нахранила и попунила са деловима из жандармерије⁸⁷⁾ и септембарском класом регрута.⁸⁸⁾

После Церске битке, када је Врховна команда увидела да ће рат потрајати и да је потребно што пре попунити изгубљени старешински кадар, донета је одлуку да се ђаци свих школа у Србији, који су доспели за војску, као и они који одложили служење војске до свршетка школовања, позову на одслужење војног рока припреме и произведу чин каплара, као старешине у рату. Шест чета са више од 1.300 ђака, старости између 21 и 24 године, са Београдског универзитета, Крагујевца и Пирота, Македоније, Црне Горе, Аустроугарске, Француске, Белгије, Енглеске, Немачке и Русије, обучаване су на брзину у Скопљу, под руководством потпуковника Душана Глишића из Чачка, ветерана из балканских ратова. Они се су 16/29 новембра 1914. године укрцали у пуној ратној опреми, у воз и стављени су на расположење Врховној команди. Четири чете ђака, преко Лапова и Крагујевца, отишле су за Горњи Милановац, за Прву и Трећу армију, а две чете, преко Лапова, Младеновца, за Аранђеловац, за Другу армију. Мада бројно нису имали велики значај, јер су распоређени по двојица у једну чету, у моралном погледу су уносили нов младалачки дух и нову снагу.⁸⁹⁾ Њих 422 је погинуло у Колубарској бици,⁹⁰⁾ а до краја рата их је погинуло две трећине.⁹¹⁾

Краљ Петар Карађорђевић је посетио штаб српске Друге армије.⁹²⁾ Са оба своја сина сишао је у ров где су се налазили исцрпљени и уморни српски војници и одржао им говор:⁹³⁾

„Децо моја!
Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога краља, али ја вас разрешава заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети!
Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо!
Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам.
Остали, напред!”

Суочивши се са недостатком артиљеријске муниције, у октобру 1914. године, српска војска је издала наредбу о рационалном коришћењу преосталих залиха, а од савезника је под хитно затражена испоруке муниције. Муниција је коначно стигла 12/25. новрембра Француске у Солунску луку, али када су у Нишу отворени сандуци,⁹⁴⁾ са запрепашћењем је констатовано да она не одговара српским топовима од 75 мм, јер су чауре биле дуже за 2,5 мм.⁹⁵⁾ Наиме, Французи су испоручили муницију за свој пољски топ М1897. Мада истог калибра, овај метак се по неким особинама разликовао од српског, што је онемогућавало убацивање муниције у лежиште. Одлучено је да се изврши хитна преправка, односно скраћивање и калибрација чауре. Пошто је крагујевачки Завод већ био делимично евакуисан,⁹⁶⁾ муниција је транспортована железницом до Ниша, где су све касарне претворене у радионице.⁹⁷⁾ У Нишу је муниција даноноћно демонтирана и железницом упућивана у Крагујевачку тополивницу, у којој су чауре скраћиване, затим поново пругом враћане за Ниш на монтажу, а одатле је муниција упућивана на ратиште, где је стигла за само 8. дана.⁹⁸⁾ Због брзине којом је ова операцији морала да се изврши, по тада расквашеним и непроходним путевима Краљевине Србије, војвода Радомир Путник је српску железницу назвао „Петом српском армијом“.⁹⁹⁾ Тако је на ратиште стигло 20.000 граната.¹⁰⁰⁾

У међувремену, су се Аустријанци, уверени како је српска војска растројена и повучена далеко на запад, спуштали са Сувобора у широком фронту, што је довело до физичког исцрпљивања њеног људства, имајући на располагању врло мали број официра и хранећи се углавном пљачком.¹⁰¹⁾

Пошто је артиљеријска муниција стигла на фронт, са нешто појачања, за време кратког одмора се поправило расположење међу српским војницима и пробудио се њихов офанзивни дух, у већој мери него што се испрва очекивало.¹⁰²⁾ Имајући у виду то, као и стање аустроугарских трупа у том тренутку, на иницијативу генерала Живојина Мишића, у Врховној команди и у штабу Прве армије је закључено да је наступио прави тренутак за прелазак у противофанзиву.¹⁰³⁾ Врховна команда је наредила свим армијама и Ужичкој војсци да једновремено пређу у напад на фронту Прве армије.¹⁰⁴⁾

Одлучено је да противофанзива српске војске почне 20. новембра/3. децембра у 7 часова, у тренутку док су савезници жалосно гледали како „Србија пропада“.¹⁰⁵⁾ Започињући противофанзиву управо у тренутку док је Либоријус Франк, командант Пете аустроугарске армије свечано улазио у Београд¹⁰⁶⁾ и док су аустроугарске Балканске снаге вршиле промену правца главног удара, српска војска је приредила непријатељу стратегијско изненађење и тиме стекла премућства од непроцењивог значаја за даљи ток, па и коначан исход битке.¹⁰⁷⁾ Оперативни план се састајао у томе да се груписањем што већих снага око средине и на левом крилу, изврши пробој фронта што већом силином и да се непријатељ затим енергично гони и делимично туче. Моменат за прелазак у офанзиву је Врховна команда одабрала у право време, а српска војска је маневар тачно и успешно извела.¹⁰⁸⁾

Почетак противофанзиве, првог дана 20. новембра/3. децембра¹⁰⁹⁾ је извела Прва армија, са положаја испред Горњег Милановца.¹¹⁰⁾ Кренула је са својим миксималним расположивим снагама, уз садејство Ужичке војске и Треће армије, са циљем да овлада развођем реке Колубаре и Западне Мораве у правцу Голубац—Проструга—Сувобор—Маљен, како би обезбедила даљи продор према Ваљеву, као прво географски стратешко место. Овакав напад је потпуно изненадио непријатеља. Планински испресецан терен и лоши временски услови у великој мери су допринели дезорганизацији непријатеља, чије су снаге биле већ исцрпљене. Овакв продор је у великој мери допринео подизању морала код српске војске.¹¹¹⁾ Разбијена је Комбинована дивизија, а непријатеља је обузела паника Бацао је оружије и остављао топове, официри и војници су се масовно предавали.¹¹²⁾ Међутим, тог првог дана Друга и Трећа армија су веома мало напредовале, јер им је непријатељ пружио снажан отпор.¹¹³⁾

Другог дана противофанзиве 21. новембра/4. децембра, Прва армија је наставила да напредује,¹¹⁴⁾ пробила је непријатељски фронт ширине 20 километара¹¹⁵⁾ и успела је да дође до развођа Колубаре и Западне Мораве, док остале армије нису могле да напредују.¹¹⁶⁾

Наредног 22. новембра/5. децембра, Одбрани Београда, која је чинила десно крило на правцу Варовница—Космај, није напредовала, а непријатељ је почео да се утврђује. Претила је опасност са севера из правца Београда. Непријатељ је имао намеру да пробије тај фронт ка Тополи и одатле се приближи Крагујевцу, те на тај начин поправи ситуацију на свом десном крилу. Да бих их спречила у томе, српска Врховна команда одлучила је да у помоћ Одбрани Београда пошаље Тимочку дивизију првог позива, која је пристигла 23. новембра/6. децембра, али је због великог замора могла да делује тек сутрадан. У исто време Друга армија још увек није успела да савлада непријатеља. Прва армија која је потпуно овладала развођем Колубаре и Западне Мораве, гонила је непријатеља ка Ваљеву.¹¹⁷⁾ Бежање непријатеља, хиљаде заробљеника, гомиле ратног плена и нада да ће непријатељ бити ускоро протеран из земље били су невероватан подстрек војницима из Прве и Треће српске армије. Опијеним победом, нису више осећали ни глад, ни умор.¹¹⁸⁾

Дана 23. новмебра/6. децембра Друга армија је извршила прегруписање снага, а Трећа армија се пребацила на леву обалу Љига.¹¹⁹⁾ У ноћи између 23. и 24. новембра/6. и 7. децембара, непријатељ је потиснут на леву обалу Колубаре.¹²⁰⁾

Дана 24. новембра/7. децембра Прва армија, наставила је да успешно гони непријатеља ка Ваљеву, а успех је имала Ужичка војска која је непријатеља гонила према Ужицу. Трећа армија је једним крилом прешла на леву обалу Љига, док је десним крилом помагала Другу армију. Код Варовнице је пристигла помоћ Одбрани Београда у одбрани од жестоких непријатељских снага.¹²¹⁾

Дана 25. новембра/8. децембра Прва армија је успела да ослободи Ваљево,¹²²⁾ где је заплењена велика количина разног материјала и заробљен велики број војника. У ваљевским болницама је затечен око 4000 рањених и болесних непријатељских официра и војника.¹²³⁾ Непријатељ се тог дана ужурбано повлачио и из Ужица. Напустио га је наредне ноћи, бежећи пред Ужичком војском.¹²⁴⁾ Заузимањем Ваљева је завршени први период гоњења непријатеља на фронту Прве српске армије.¹²⁵⁾

Велики број српских и аустроугарских рањеника, превозили су сељаци воловским колима до болница и превијалишта, не питајући рањенике за њихову веру, не разликујући их по знамењима на униформи. Међу болничаркама, као добровољац српске војске је била и српска сликарка Надежда Петровић.¹²⁶⁾

Из Ваљева је српска војска наставила да гони непријатеља према Сави и Дрини. Свој задатак је успела да испуни до краја 1/14. децембра потискивањем непријатеља преко Дрине и Саве. Ужичка војска је 27. новембра/10. децембра непријатеља протерала преко Дрине, чиме је и она успешно завршила свој задатак.¹²⁷⁾ Њена Лимска дивизија, која се успешно одупирала нападима ка Рудом и Прибоју, такође је прешла у противнапад и 29. новембра/12. децембра ослободила Вишеград и широким фронтом избила на Дрину, од Старог Брода до ушћа Лима.¹²⁸⁾

У новонасталој ситуацији српска Врховна команда је одлучила да регрупише своје снаге са запада на север Београда, у циљу ослобађења Београда.¹²⁹⁾

Непријатељска V армија, која је своје снаге концентрисала на северу, борећи се против Одбране Београда, после више безуспешних покушаја од 23—26. новембра/6—9. децембра на фронту Варовница—Космај—Сибница је морала да обустави своју офанзиву, у ноћи између 26/27. новембра/ 9/10. децембра, се повукла на Раљаске положаје, како би макар одбранила Београд. Упорно одржавање освојеног Београда у својој власти, по сваку цену, за Аустроугарску је представљао питање части, пред сопственим народом и пред Европом, о чему говори и енергичан отпор који је пружила 28—30. новембра/11—13. децембра приликом надирања српскох трупа на раљске положаје.¹³⁰⁾

Дана 27. новембра/10. децембра Врховна команда је издала наредбу да се Прва армија заустави у Ваљеву, а са деловима својих снага гони непријатељ према Шапцу, Лозници, да Друга армија гони непријатеља према Београду, у правцима Сипница, Барајево и Циганска кућа, Трећа армија такође је трабала да гони непријатеља ка Београду, али правцем, Степојевац—Мељак—Рушањ, Тимочка дивизија другог позива остала је у Обреновцу и мањим делом у Убу, како би обезбедила бок и позадину главних снага са запада, Одбрана Београда је гонила непријатеља ка Београду Крагујевачким друом, Ужичка војска је заузела Бајину Башту и Рогачицу, док је Бранићевски одред остао на истом месту.¹³¹⁾

После пробоја непријатељског фронта на Раљским положајима, Врховна команда је одлучила да изведе обухватни марш-маневар ка Београду. У средини овог распореда налазила се Друга армија, а осовина њиховог кратања је био Крагујевачки друм. Левим крилом је ишла Трећа армија која се кретала друмом Степојевац—Мељак—Девојачки гроб—Баново брдо. Одбрана Београда је користила друм Смедерево—Гроцка—Београд, док су на источком боку били Браничевски одред, код Пожаревца, а на западу Тимочка дивизија другог позива, код Обреновца. Марш је изведен брзо и енергично.¹³²⁾

Дана 28. новембра/11. децембра је започела главна акција, главних оперативних снага за ослобођење Београда. Наредба Врховне битке је била да се акција изведе што брже како непријатељ не би имао довољно времена да се утврди, нити да му стигне појачање.¹³³⁾

Најтеже борбе око Београда су биле код села Конатице и Степојевца. Није познат укупан број погинулих бораца. У самом селу на околним висовима, посебно се истакло неколико стотина четника добровољаца војводе Вука, који је у Конатице стигао рањен са југа Србије. Непријатељски отпор на тим положајима је сломљен 29. новембра. 12. децембра,¹³⁴⁾ а 30. новембра/13. децембра је Одбрана Београда поразила непријатеља код Ковионе. Губитком Ковионе, непријатељ је изгубио свој последњи ослонац за даљу одбрану Београда.¹³⁵⁾ Са Ковионе је одступао Крагујевачким друмом у највећем нереду, повлачећи са собом и суседне трупе, преко Авале ка Београду и Сави, не пружајући никакав озбиљан отпор. У новонасталој ситуацији одучено је да се концентрација снага Друге и Треће армије изврши у току борбе.¹³⁶⁾

Друга и Трећа армија, заједно са Одбраном Београда и Коњичком дивизојом нашле су се увече 1/14. децембра на линији Екмеклук—Торлак—Баново брдо и ту их је задржала Врховна команда, како се не би излагали непријатељској ватри са њихових монитора. Даље гоњење непријатеља, заузимање и чишћење Београда је преузела Коњичка дивизија.¹³⁷⁾

У подне 1/14. децембра аустроугарска команда је издала наредбу да са првим мраком трупе из Београда изврше повлачење преко Саве и оне су током ноћи почеле да напуштају Београд,¹³⁸⁾ повлачећи се за Земун, преко железничког и два понтонска моста преко Саве.¹³⁹⁾ Приликом повлачења, кршећи међународне прописе и обавезе одвели су са собом тешке рањенике из београдских болница, као заробљенике, покупили су насумице око пар хиљада људи, жена и деце из Београда и околних београдских села као таоце.^140)141)

Прва коњичка бригада је гонила непријатеља преко Бановог брда и Топчирдера. Она је својим предњицом у 8 сати ујутро избила код Вајфертове пиваре и Монопол дувана. У то време, преко железничког моста, у паничном нереду, једни преко других су бежали непријатељска пешадија, коњица и возови,¹⁴²⁾ Повлачење је јаком ватром обезбеђивала њихова пешадија утврђена у рововима испред кафене „Лепи изглед“, као и два монитора на Сави, онемогућавајући тако српској војсци сваки приступ мосту. Када су се око 9 сати, преко Топчидерског брда почели назирати ескадрони Прве коњичке бригаде, јаком експлозијом су разнели мост, тако да су сви који су се у том тренутку налазили на мосту, разнесени у ваздух, док су преостали војници на обали заробљени.¹⁴³⁾

Друга коњичка бригада је гонила непријатеља преко Дедиња, Славије и Теразија, до Калемегдана, где је њен 4. пук, који је први стигао у Београд, сјахао и са коњице прешао у борбу. Митраљезима и карабинском ватром, спречили су непријатеља да се даље понтонским мостовима преко Саве повуче за Земун, а на пристаништу на десној обали Саве је заробљен знатан број аустроугарских официра и војника.¹⁴⁴⁾

Избијањем Прве и Друге коњичке бригаде на обале Саве и Дунава успешно је завршена Колубарска битка.¹⁴⁵⁾ Дана 2/15. децембра пре подне Београд је био ослобођењен.¹⁴⁶⁾

Истовремено са коњицом у Београд су ушли краљ Петар и престолонаследник Александар, са својим свитама. Ушли су у Саборну цркву, где је одржано благодарање за победу и ослобођеље.¹⁴⁷⁾

У завршној фази битке српска војска је извојевала одлучујућу победу, успевши да за свега 13 дана избаци непријатеља из Србије.¹⁴⁸⁾ Врховна команда српске војске је 16. децембра саопштила да на територији Србије више није било ниједног непријатељског војника.¹⁴⁹⁾

Војвода Вук је због доприноса у борбама, после ослобођења Београда, именован за војног команданта престонице.¹⁵⁰⁾

Са српске стране било је 22.000 погинулих војника, 91.000 рањених и 19.000 заробљеника. Аустроугарска је имала готово 29.000 погинулих војника, више од 120.000 рањених и 74.000 несталих.¹⁵¹⁾ Остало је заробљено око 500 официра и 50.000 војника, 200 топова свих калибара,¹⁵²⁾ 86 митраљеза и велика количина другог ратног материјала.¹⁵³⁾ Међу заробљеним војницима било је Срба, Чеха, Хравата и доста њих су се пријавили као добровљци и распоређени су и жандармерију или у Стару Србију.¹⁵⁴⁾

Непријатељ је избачен из Србије¹⁵⁵⁾ и ослобођене су територије, које је аустроугарска војска заузела раније током године.¹⁵⁶⁾ Поново је успостављен фронт на Дрини и Сави.¹⁵⁷⁾

Аустроугарска није успела да својим снагама уништи Краљевину Србију, а Централне силе су и током наредне године биле принуђене да се боре на три фронта. Немачка је слала помоћ у људству на Балкански фронт, па су њене снаге ослабљене на преостала два фронта.¹⁵⁸⁾

У политичком погледу, Колубарска битка је спречила немачку инвазију Балкана, што је пресудно утицало на политичку оријентацију суседних држава. Српска победа је одложила улазак у рат Бугарске, која се спремала да стане на страну Централних сила, рачунајући да би лако дошла до територија поражене Србије. Са друге стране Колубарска битка је значајно допринела одллуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни Антанте.¹⁵⁹⁾

Успех у Колубарској бици такође је утицао на савезнике на Балкану, као и генерално на балканско питање. Савезницима је стављено до знања да Балкан у војном и политичком питању није споредан и да може знатно да преокрене ситуацију на западном фронту, као што се касније потврдило на Солунском фронту 1918. У том смислу Србија је показала да је способна да одоли и далеко јачем непријатељу, те да би савезничка помоћ на том простору могла значајно да утиче на бржи завршетак рата.¹⁶⁰⁾ Победом, Краљевина Србија је успела да у знатној мери подигне свој углед код савезника, док је јужнословенске народе који су се налазили под Аустроугарском влашћу, подстакла да се упорније боре за југословенску идеју.¹⁶¹⁾

У војном погледу Колубарска битка по својој идеји, о тактичком прегруписавању Прве српске армије и њен концентрисани удар на VI аустроугарску армију, развученој на широком фронту,¹⁶²⁾ начин на који је то извео Живојин Мишић и резултати, представљају класичан случај битке,¹⁶³⁾ који се изучава на војним школама широм света.¹⁶⁴⁾ Битка је ушла у историју као јединствен пример како војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време може да изведе успешну противофанзиву.¹⁶⁵⁾

Генерал Живојин Мишић, чији је војнички таленат дошао до пуног изражаја тек у великој Колубарској бици,¹⁶⁶⁾ је 4/17. децембра 1914.¹⁶⁷⁾ унапређен у чин војводе, а његов супарник Оскар Поћорек је смењен са места главнокомандујућег Балканске војске¹⁶⁸⁾ и пензионисан.¹⁶⁹⁾

У психолошком погледу, Колубарска битка у којој су психичка депресија и криза брзо отклоњене и преокренуте у велику моралну снагу и веру, такође представља посебан случај за изучавање.¹⁷⁰⁾

Велики број погинулих, српских и аустроугарских војника у Колубарској бици, најпре је био сахрањен по привременим војничким гробљима.¹⁷¹⁾ Идеја о подизању заједничке спомен-цркве погинулим борцима јавила се у првим годинама после Првог светског рата. Године 1921. формиран је Одбор за њено подизање, али та акција није имала готово никавих резултата све до 1934. када је формирано друштво за прикупљање финансијских средстава. Изградња на брегу изнад Лазаревца¹⁷²⁾ је отпочела 1938, према плановима архитекте Ивана Афанасјевича Рика.¹⁷³⁾ Замишљена је као као умањена реплика цркве Светог Ђорђа на Опленцу у Тополи и грађена је све до 1941. године.¹⁷⁴⁾ Међутим, црква још није била потпуно завршена, када је знатно оштећена у бомбардовању Лазаревца 7. јула 1941. Током рата недовршена црква је служила Немцима као осматрачница, а однето је и доста већ припремљеног грађевинског материјала.¹⁷⁵⁾ После Другог светског рата је обновљена, а уређење крипте је извршено 1961. године.¹⁷⁶⁾

У костурници цркве Светог Димитрија у Лазаревцу заједно су сахрањени посмртни остаци српских и аустроугарских погинулих ратника у Колубарској бици.¹⁷⁷⁾

• Владимир Белић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д. Загреб, 1928, стр. 379-388
• Борис Субашић, Како је Србија добила већ изгубљени бој, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 14. 12. 2014.
• Биљана Радуловић, Наташа Ђулић Бановић, Слађана Васиљевић, Колубарска битка, сто година после, РТС, 13. 12. 2014.
• Петко Луковић, Четранаест векова борбе за слободу, уредник Иђрис Ћејван, Војни музеј у Београду, Београд, 1968.
• Слободан Ђукић, Колубарска битка, време победе, РТС, 3. 12. 2014.
• Спомен-костурница, Национални центар за дигитализацију
• Живко Г. Павловић, Битка на Колубари, Политика, број 5974, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, Дигитална Народна библиотека Србије, 10. 12. 1924.
• Живко Г. Павловић, Колубарска битка II, Политика, број 5975, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, Дигитална Народна библиотека Србије, 11. 12. 1924.
• Н. Цоловић, Пад и ослобођење Београда 1914., Политика, број 9548, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, Дигитална Народна библиотека Србије, 15. 12. 1934.
• Андара Поповић, Ратни албум 1914-1918, уредник Андра Поповић, Београд, 1926.
• Зоран А. Живановић, Зорица Маринковић, Босиљка Пауновић – Павловић, Тамнавски бесмртници : каталог изложбе поводом 100 година од Великог рата 1914-1918, Завичајни музеј Коцељева, Библиотека „Јанко Веселиновић“ Коцељева, Коцељева, 2014, ИСБН 978-86-84115-23-4
• Милорад Прелевић, Колубарска битка (документарни филм), Дунав филм, Београд, 1986.
• Бранко Богановић, Бранислав Станковић, Битка коју проучавају војници: На Колубару!, Политикин Забавник, број 2994, 2009.
• Славица Берић, Имењак кнеза Лазара, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., Београд, 7. 12. 2008.
• Мира Шведић, Kутурa сећањa на тригонометру 239, Одбрана, број 501, уредник Владимир Почуч, Медија центар „Одбрана”, 31. 12. 2014, ИССН 1452-2160
• Митар Ђуришић, Први светски рат - у Колубарској бици, „Мултисофт“ д.о.о., Ужице, 1997.
• Краљ Чика Пера, РТС, 30. 11. 2014.
• Каплари одлазе у рат, РТС, 16. 11. 2014.
• Живојин Мишић – Ко сме, тај може!, РТС, 6. 12. 2014.
• Етнографски музеј, Дневне вести, Политика, број 3884, уредник Владислав Рибникар, Дигитална Народна библиотека Србије, 9. 12. 1914.
• Американци и Аустрија, робље из Остружнице, Заробљени Београђани, Политика, број 3886, уредник Владислав Рибникар, Дигитална Народна библиотека Србије, 11. 12. 1914.
• Аустријанци у Ужицу, Политика, број 3888, уредник Владислав Рибникар, Дигитална Народна библиотека Србије, 13. 12. 1914.
• Споменик палим борцима у Колубарској бици, Напред, број 826, Ваљево, 13. 11. 1964.
• Драгомир Митровић, Пола века од Колубарске битке, Напред, број 826, Ваљево, 13. 11. 1964.
• Драгомир Митровић, Пола века од Колубарске битке (2), Напред, број 827, Ваљево, 20. 11. 1964.
• Драгомир Митровић, Пола века од Колубарске битке (3), Напред, број 828-829, Ваљево, 27. 11. 1964.
• Драгомир Митровић, Пола века од Колубарске битке (6), Напред, број 832-833, Ваљево, 25. 12. 1964.
• Драган Вујичић, На Конатицама је пукла кичма аустроугарима!, Вечерње новости онлајн, Компанија Новости, 7. 12. 2014.

Kolubarska bitka