Живојин Мишић

Живојин Мишић (Струганик, 7/19. јул 1855 — Београд, 20. јануар 1921), српски и југословенски војвода. Живојин Мишић је учествовао у свим српским ратовима од 1876. до 1918. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта био је начелник Врховне команде.

Детињство (1855—1865)

Живојин Мишић је рођен 7/19. јула 1855. године од мајке Анђелије (рођене Дамјановић) и оца Радована по занимању земљорадника, у селу Струганику надомак Мионице. Мишићеви родитељи имали су тринаесторо деце, од којих су две биле девојчице. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо од његове браће (Никола, Ивко, Теодосије, Лазар, Василије и Теодор) и сестара (Тодора и Живана) је било живо.1)2)

Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века из села Тепца на јужним обронцима Дурмитора. Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића – Миша Каљевића. Живојинов деда се први родио у Струганику, био је ожењен Аницом и имао је два сина: Радована (Живојиновог оца) и Радослава. Живојинова мајка Анђелија (рођена око 1815. године) била је кћерка Јована Дамјановића из села Коштунића.3)4)

Са навршених шест година био је пастир. Чувао је овце, козе и младу јунад и силно се намучио на том послу. Једном приликом је рекао:

„Ко није чувао козе тај не може ни замислити шта су то јади и невоље. Иако сам код њих омиљен јер сам вазда у својој торбици носио по један велики крушац соли, ипак су ми врло често потпуно отказивале послушност.”5)

Често је губио овце које су пуштене по ливади бежале и упадале у туђа газдинства, брстиле купус, салату и правиле велику штету на воћњаку. Кад би се пробудио јер је неретко спавао на ливади, и видео да оваца нема, а касније сазнао за штету, редовно је добијао батине шибом. За разлику од њега Мишићеви вршњаци су чували волове. Слаби и ненавикнути, често се дешавало да млади чобани буду изударани од стране непослушних волова. Живојин о томе пише:

„Не зна се, дакле шта је горе — бити чобанин коза или водич волова.”6)

Школовање (1865—1876)

Основну школу је започео у Рибници 1. октобра 1865. године. Први учитељ Живојинов био је Сретен Величковић из села Бољковаца. За сву децу био је страх и трепет. Школску и црквену општину у то време чинила су села: Струганик, Планинице, Берковци, Попадићи, Толићи, Кључ и Паштрићи. Због велике удаљености села од школе сва деца и Живојин су живела у интернату.7) Дана 1. октобра 1866. му је умро отац, па је мајка преузела на себе домаћинство.8)

После две године боравка у Рибници, на интервенцију свог рођеног брата Лазара, наредника у Крагујевачком гарнизону, Мишић је 1867. премештен у Крагујевац. У Крагујевцу је завршио две школске године за једну годину и убрзо 1868. уписао је гимназију. У почетку због свог порекла имао је силне неприлике са варошком децом која га нису прихватала, што га је узбуђивало и вређало. Први и други разред гимназије завршио је у Крагујевцу, трећи, четврти и пети у Београду, у Првој београдској гимназији. У првих пет разреда гимназије није био посебно добар ђак, док је до краја школовања поправио успех.9)

Шести разред је завршио у Крагујевцу и већ 20. септембра 1874. године био примљен у 11. класу Артиљеријске школе (Војне академије) без пријемног испита, као 21. у рангу. Због одустајања два кандидата Мишић је пре почетка школовања добио 19. ранг.10) На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио и пољске радове.11) Још као несвршени питомац поднаредник мобилисан је 1876. године и упућен на фронт. Током ратова школовање му је прекинуто.12)

Први српско-турски рат (1876—1877)

Својим првим ратним распоредом одређен је за наставника трупа у Колубарском батаљону Друге класе, у саставу Ваљевске бригаде Друге класе Дринског корпуса. Командант корпуса био је генерал Ранко Алимпић.13) Пред сам полазак бригаде на границу фронта цела класа Артиљеријске школе а међу њима и Живојин је 1. јуна 1876. године, била произведена у чин наредника. Друга ваљевска бригада, у чијем саставу је био Колубарски батаљон у коме је наредник Живојин Мишић био инструктор, кренула је на фронт.14) По доласку на фронт, Мишић бива распоређен у батаљон мајора Николе Кирјејева, команданта руских и бугарских добровољаца. Дана 5. јула у девет часова, по наредби дотичног мајора, формирани су одреди од по три батаљона Прве класе. У почетку је остао у резерви а касније је постао мајоров лични ордонанс.15)16) Кирјејев је окарактерисао Мишића при именовању за личног ордонанса, као бистрог, талентованог и перспективног официра.17)

Поласкан тим предлогом, Мишић је изјавио своју сагласност да пође с Кирјејевом у Русију али на несрећу, од тога није било ништа јер је мајор погинуо у боју код Раковице управо у време битке код Великог Извора.18) Своје ватрено крштење је доживео управо на овом бојишту и тада је командовао својом јединицом али сада у саставу Књажевачке војске.19) После погибије свог команданта мајора Кирјејева, трупе су видно деморалисане почеле да се повлаче пред налетима Турака. То је уједно и био крај српских офанзивних покушаја на тој секцији фронта.20)

Време оперативног затишја Срби су искористили за реорганизацију и боље груписање својих снага. У састав Трећег корпуса ушла је Ваљевска бригада Прве класе којом је командовао старији брат Живојина Мишића, капетан Лазар Мишић, и Ваљевска бригада Друге класе под командом капетана Павла Зарића у којој су били Живојин и његов старији брат Теодор. То је било први пут да су се на кратко тројица браће Мишић срела у рату код села Лукова.21)

После Шуматовачке битке, пуковнику Ђури Хорватовићу је било наређено да са својим корпусом демонстрира према Нишу, а да Луковски корпус (у којем је био Мишић) предузме операције и заузме Зајечар. Мада су оствариле почетни успех, наређено им је, због погоршања ситуације на моравском фронту, да се трупе врате у Бољевац.22) У међувремену Ваљевска бригада Друге класе из Луковског корпуса, одмаршовала је преко Ђуниса и Крушевца у састав одреда капетана Стевана Биничког, који је на Јанковој клисури затварао правац Куршумлија-Крушевац.23) После месец дана батаљон којим је командовао Мишић пребачен је у састав корпуса пуковника Хорватовића и учестовао је у борбама на Шиљеговцу. На овом фронту Живојин је први пут упознао свог команданта који ће му касније постати узор у сопственом командовању.24)

Примирје је под притиском Русије потписано 1. новембра 1876. године.25) Указом 1. децембра исте године, Живојин Мишић је за испољену храброст одликован Златном медаљом за храброст.26) Унапређен је у чин пешадијског потпоручника, 10. децембра 1876.27) и постао је командир вода 4. чете Трећег батаљона стајаће војске.28)

Други српско-турски рат (1877—1878)

У паузама између два рата Живојин је ступио на нову дужност 1. јануара 1877. године, а у августу је премештен у Београд и постављен за водног официра у 1. чети 7. батаљона.29)30) На тој дужности дочекао је почетак новог рата против Турске у који је Србија ушла крајем године као савезница Русије.31) У време мобилизације за други рат против Турске потпоручник Живојин Мишић је, као водни официр 7. батаљона стајаће војске, са својим батаљоном премештен из Београда у Ваљево. Батаљон је укључен као кадровско језгро, у Ваљевску бригаду I класе којом је командовао Живојинов старији брат капетан I класе Лазар Мишић. У тој бригади Живојин је постављен за командира 2. чете народне војске у батаљону капетана Тодора Ванлијића.32) Цео батаљон је био у саставу 7. комбинованог пука Јаворске војске, под контролом генерала Тихомиља Николића.33)

По објави рата, Мишићева чета је образовала претходницу и убрзо се сукобила са Турцима који су били скривени у рововима и нису се примећивали док нису отворили пушчану ватру.34) У то време операције главних српских снага на моравичко-нишавском правцу ушле су у завршну фазу. Ваљевска бригада је по добијеном наређењу одмарширала правцем преко Кушића, Ивањице, Пожеге, Чачка, Крушевца и Ђуниса, левом обалом Мораве у правцу Ниша. Дана 10. јануара, после усиљеног марша по дубоком снегу и цичи зими, стигла је на преноћиште у Тешицу, где им је било јављено да је Ниш пао под силовитим ударима корпуса ђенерала Јована Белимарковића, пуковника Милојка Лешјанина и Ђуре Хорватовића. Ваљевска бригада, међутим, није учествовала у тим операцијама по одлуци врховног команданта кнеза Милана, који је лично поздравио Ваљевце при уласку у ослобођени Ниш.35)

Неколико дана после примирија, 1. батаљон Ваљевске бригаде I класе одређен је да спроведе 2000 заробљених Турака у Смедерево и Београд. Спровод заробљеника је протекао мирно мада су турски официри ударали војнике који су заостајали. За Мишића је ово било чудно да се ни један војник није окренуо да види ко га је ударио већ се трком враћао у колону. Такве појаве у Српској војсци нису биле дозвољене, јер је батинање војника било забрањено, а односи су се заснивали на свесној дисциплини а не на линчу.36)

Период мира (1878—1885)

Првог септембра 1878. године сви питомци XI и XII класе поново су били на окупу за продужење школовања које је прекинуто ратом. После неколико дана предавања на часу математике који је предавао инжињеријски пуковник Стеван Здравковић, школу је посетио министар војни ђенералштабни потпуковник Јован Мишковић. Похвалио је целу класу и очитао је једну строгу лекцију о потреби строгог држања и доброг владања.37)

Мишић у ове речи поверова, загреја столицу и двогодишњи курс заврши са одличним оценама. По завршетку школовања није произведен у обећани чин ни он ни цела његова класа. Једног дана, прве половине децембра 1878. године, идући на предавање са својим школским другом Павлом Јовичићем, свратио је у оближњу кафану да попију кафу. За другим столом је седео пешадијски мајор Радић са коњичким капетаном Станишићем. Тај мајор је управо прешао из Аустроугарске у Српску војску и говорио је врло неповољно о Српској војсци што је Мишића узбудило и он није издржао да му не одговори.38)

После неколико дана командант београдског гарнизона пуковник Павле Хорстиг, позвао је на рапорт Живојина и због дрског понашања према мајору Радићу казнио га је затвором у трајању од три дана.39) По завршеним накнадним курсевима на Академији, министарство војно нареди да се сваки питомац изјасни у ком гарнизону би волео да служи. Сви осим Михаила Живковића и Мишића изразише жеље а њих двојица написаше „Где год служба буде захтевала“. Живковића распоредише у Куршумлију, Мишића у Прокупље а осталима су изашли у сусрет.40) Првим распоредом преузео је дужност командира вода у 2. чети 7. батаљона активне војске. На дужност је ступио 17. септембра 1880. године, али се кратко задржао јер је већ у марту 1881. године он са својим батаљоном пребачен у Београд, и тај премештај му се није свидео. У току службовања у Београду одликован је 2. јула 1881. године Сребрном медаљом за ревносну службу.41) Дана 13. децембра 1881. године умрла му је мајка Анђелија у 75. години живота а сахрањена је следећег дана у Струганику. У мају 1882. постављен је за комдандира вода у 1. чети 9. батаљона.42) Приликом једне вежбе 4. вода на Врачару покушавши да уведе ред међу своје војнике Мишић је сабљом у корицама ударио сваког војника у врсти по стражњици, на шта га је неко од грађана видевши то пријавио команди. Сутрадан приликом рапорта команданту батаљона Мишић прочита пријаву и објасни му ситуацију. Командири чете и батаљона су одвели Живојина на рапорт команданту Стајаће војске пуковнику Кости Бућевићу. Прочитана му је казна за учињено дело у трајању од три дана затвора, без упућивања на војни суд, што је била олакшавајућа околност.43) По издржавању казне у августу исте године одређен је, поред редовне дужности, за наставника телесног васпитања у Нижој гимназији у Београду, а после три месеца 20. октобра 1882. произведен у чин поручника.44) Затим је постављен на дужност ађутанта 7. батаљона. На тој дужности је остао до 25. октобра 1884. године, када је постављен за командира 1. чете у 5. батаљону „Краљ Милан“ у Ужицу. После годину дана премештен је у Ваљево у мају 1885. године. По доласку у Ваљево командовао је новоформираним батаљоном састављеним од резервиста Подрињског округа. У јулу је полагао практични испит за капетана. Положио је без примедбе. Командујући активним батаљоном на Крушику, у августу јако се разболео и на интервенцију команданта 5. активног пука, Мишићу је наређено да преда батаљон и оде на лечење. На ову одлуку Мишић је рекао:

„Батаљон нећу да предајем у ово време! Можете га ми одузети само силом оружија.”

На ове речи командант пука му одговори:

„О таквој твојој одлуци известићу команданта дивизије, па ти ради како знаш, кад си тако луд.”45)

Сумљало се да Мишић има туберкулозу, и то је и признао свом пријатељу доктору Светозару Анастасијевићу, приликом прегледа у његовој приватној ординацији. Том приликом није установљено ништа, па је доктор Мишића повео на вечеру на којој му је објаснио да се не обазире на савете војних лекара, а Живојин сав одушевљен то је испричао својој жени. Већ у септембру 1885. године објављен је Указ краља Милана о мобилизацији војске за рат против Бугарске. Тиме и завршена мирнодопска каријера младог Мишића.46)

Брак са Лујзом и породица

Живојин је своју супругу Лујзу Крикнер (1865—1966),47)48) упознао када је имала 16 година у Аранђеловцу. Њен отац Фридрих Крикнер, београдски грађевински предузимач, градио је хотел „Старо Здање“ у Буковичкој бањи. Уз хотел Фридрих је сазидао себи и својој породици вилу. У лето 1881. године Крикнерови су летовали у Аранђеловцу, а у исто време потпоручник Мишић је имао маневре у околини. На балу који су приредили Аранђеловчани једне вечери, присуствовали су Лујза са родитељима и млади потпоручник Живојин Мишић. Мишић је на балу тражио дозволу да игра са Лујзом, што њени родитељи нису одобравали али је Лујза пристала. Током целе вечери плесали су заједно и љубав је планула на први поглед. Међутим било је и препрека њиховој срећи. Лујзин отац Фридрих није одобравао веридбу своје кћерке са Живојином јер како га је описао: „Он је сељачки син, официр са малом платом, који је често могао бити премештан“, а главни разлог је био: „што им вере нису биле исте“.49)50)

Због такве одлуке оца Лујза је побегла за Живојина па јој отац није дао мираз. Венчали су се 30. октобра 1884. у београдској Вазнесењској цркви и изродили шесторо деце, синове: Радована (1887—1945), банкарског чиновника, заробљеног као резервног официра у пролеће 1941. и интернираног у Немачку где је и умро заробљеништву; Александра (1891—1941), официра, припадника ЈВуО-а, кога су стрељали Немци у Ваљеву децембра 1941. године; Војислава (1902—1974), инжењера агрономије, учесника НОБ-а, који је робијао на Голом отоку; и кћери: Елеонору (рођену 1885. у Ужицу, умрла 1952. у Ваљеву; била је најпре удата за Богдана Анђелковића, официра, а после његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара); Олгу (1886—1977), удата за сликара Милана Миловановића и Анђелију (1889—1969) која се није удавала. Најстарији син Радован, резервни коњички капетан Друге класе51) и средњи син Александар коњички поручник52) били су у борбеним јединицама од 1912. до 1918. године. Мишић би најмлађег сина послао у војску да није био малолетан али је он учествовао у Другом светском рату на страни партизана. Унук јединац назван по њему живео је само једанаест година.53)54)

Српско-бугарски рат (1885)

Мишић је остао у трупи до почетка рата, с тим што је због укидања четвртих батаљона у пуковима, постављен за командира 1. чете у 1. батаљону 5. пука Дринске дивизије. Од објаве мобилизације, 21. септембра, до почетка рата 14. новембра, прошло је два месеца. У међувремену новим наређењем пешадијским пуковима је узет по један батаљон тако да је на крају реформе у саставу пука остало по три батаљона. Новим формацијским распоредом Живојин је распоређен за командира 1. чете 1. батаљона. Командант дивизије је био пуковник Јован Мишковић, начелник штаба капетан Вукоман Арачић, начелник артиљерије потпуковник Василије Мостић и командант 6. пука мајор Павле Јуришић Штурм. Остали команданти дивизија били су између осталих генерал Милутин Јовановић, a један од начелника штабова био је потпуковник Радомир Путник и други.55)56)57)

Мишић на саркастичан начин описује овај рат:

„Ми смо у овај рат ишли као сељаци на свадбу - без икакве предострожности.”58)

Испоставило се да је био у праву. Главна битка у току рата вођена је на сливничким положајима од 17. до 19. новембра. У то време Дринска дивизија се налазила између Шумадијске и Дунавске дивизије, и добила је наређење да се повлачи на положаје јужно од Драгоманског теснаца. Командант дивизије пуковник Бинички, је са штабом дошао код поручника Мишића, који је уместо рањеног команданта батаљона капетана Грујице Цуковца, вршио дужност и саопштио му да је одређен за заштитницу.

Запрепашћен тим саопштењем је забележио у батаљонском операцијском дневнику да се окренуо према Србији и сам себи рекао:

„Боже мој, одавде до Београда нигде више нема ни једног мобилисаног војника, ја сам последња резерва дивизије, а рат је тек почео.”59)

Тог дана практично је почео крај рата. Падом Пирота, 27. новембра без озбиљног отпора, Аустроугарска је узела у заштиту Србију и ултимативно саопштила Бугарима да потпишу примирје што је и учињено у Букурешту 2. марта 1886. године. Током овог рата Мишић је био у резерви.60)61)

Успон (1886—1903)

После српско-бугарског рата, Мишић је вредно радио на свом стручном усавршавању и успешно напредовао у служби. Командант пука га је после окончања рата предложио за унапређење и одликовање у шта Живојин није поверовао. Дана 26. фебруара 1886. указом краља Милана одликован је Таковским крстом V степена.62) У мају 1886. Мишић је поново постављен за команданта чете у 1. батаљону. После командовања батаљонима у Ужицу, завршио је школу јахања на предлог министра војног пуковника Хорватовића. У фебруару 1887. године положио је капетански испит, а наредног месеца унапређен је у чин капетана II класе.63) У пролеће 1887. године Мишић је, на основу решења министра војног, заједно са капетаном II класе Јованом Павловићем, упућен у школу гађања аустријске војске у Бруку на Лајти.64)65)66)

У току боравка у Бруку, Живојин је имао неколико занимљивих доживљаја. Као одличан стрелац учествовао је у једном турниру гађања у којем је био бољи од аустријског официра али пошто је био српски официр и уз намештања резултата у корист својих официра тај капетан је однео победу и награду златни сат. По повратку из школе гађања у Бруку, Мишић је постављен на дужност ађутанта војног испектора пешадије генерала Милојка Лешјанина. Средином 1888. године, по доласку за министра војног генерала Косте Протића који се није слагао са генералом Лешјанином, он је смењен а на његово место је постављен генерал Петар Топаловић, који је био командант Моравске дивизијске области са седиштем у Нишу. После смене генерал Лешјанина, штаб инспекције се 1. маја 1888. године преселио у Ниш а са штабом заједно и Мишић.67)68)

Средином октобра 1888. године Мишић је примљен на двогодишњу припрему за генералштабну струку у Главном генералштабу. У то време начелник је био пуковник Јован Мишковић али како је он одређен за учитеља престолонаследника Александра, приправницима су задавали задатке помоћник начелника пуковник Радомир Путник и начелник Оперативног одељења потпуковник Јован Атанацковић. У то време, на другој години припреме, налазили су се капетани Степа Степановић, Петар Бојовић и Милош Васић (идејни творац чина војводе).69) То је први пут да су се на једном месту налазили четворица будућих војвода: Путник (као професор), Степановић, Бојовић и Мишић (као студенти).70)71)72)

Мишићев успон у служби и успешно напредовање имало је узлазну линију од завршетка припреме за генералштабну струку до мајског преврата 1903. године. После успешно завршеног течаја за генералштабну струку, преведен је у звање генералштабног официра и унапређен 1. јануара 1891. у чин капетана I класе.73) Крајем 1892. године положио је испит за генералштабног мајора, испитивач је био потпуковник Димитрије Цинцар-Марковић а тема коју је Мишић изабрао била је Наполеонови ратови.

У великој мери утицај на младог Мишића имао је његов професор пуковник Радомир Путник који је припремао официре за генералштабну струку. Том приликом Путник је запазио Мишићеву изузетну војничку обдареност што је у великој мери утицало на Живојиново будуће напредовање. Пре унапређења у чин генералштабног мајора, постављен је за начелника штаба Шумадијске дивизијске области у јуну 1892. године. Исте године Мишић је постављен за команданта 7. пука и краљевог ађутанта са четворицом других официра и двојицом краљевих ордонанса. У чин генералштабног мајора унапређен је 2. августа 1893. године.74) Септембра 1895. године, Мишић је боравио у Француској где је, као делегат српске војске, присуствовао великим маневрима француске војске. Године 1896. пратећи краља Александра присуствовао је свечаности поводом обнављања модерних Олимпијских игара. Приликом те посете 4. априла 1896. делегација је такође посетила и манастир Хиландар. У међувремену Мишић је одликован бројним домаћим орденима: Орденом Таковског крста IV степена и Орденом Белог орла V степена, као и са више иностраних одликовања: турским Орденом Меџидије III степена, француским орденом Легије части, грчки Орденом Светог Спаситеља III степена и аустријским Орденом Франца Јозефа III степена.75) У пролеће 1897. године ослобођен је дужности краљевог ађутанта и постављен за вршиоца дужности команданта 9. пука у Пожаревцу и почасног ађутанта краља Александра. На дужности команданта пука остао је до јануара 1898. године.76)77)

Дана 22. фебруара 1897. унапређен је у чин потпуковника и постављен за шефа Унутрашњег одсека.78) Такође је у периоду 1898—1902. предавао стратегију на Војној академији. На тај положај га је поставио лично краљ Милан који га је позвао у свој кабинет и то му саопштио речима:

„Мишићу, у споразуму с војним министром пуковником Драгомиром Вучковићем, одредио сам те да предајеш стратегију на Вишој школи Војне академије.”

Мишић му изненађено одговори:

„Ваше величанство, примићу се врло радо те почасти, само се бојим да нећу моћи одговорити вашој жељи, пошто се раније нисам припремао за ту дужност.”

На то му краљ охрабрујућим тоном узврати:

„Ти, као мој стари ратни друг, уверен сам да ћеш ту дужност обављати на опште задовољство.”79)

Дана 6. маја 1901. Живојин је унапређен у чин генералштабног пуковника, а наредног месеца постављен је за команданта Београдске 9. пешадијске бригаде и члана Војно-дисциплинског суда.80) У исто време Мишић је оптужен од стране генерала Михаила Срећковића да се по кратком поступку уклони из војске. Као навод за ову неосновану тужбу Срећковић је навео да је Мишић њега клеветао да је он (генерал Срећковић) још док је био потпуковник и командант Шумадијске дивизијске области по пријему депеше, коју му је доставио Мишић о проглашењу престолонасленика Александра за краља, ту депешу згужвао, бацио на под и пљунуо по њој. То наравно није било тачно. Разлог за овакво понашање генерала Срећковића је било што он лично није подносио Мишића (краљевог љубимца како га је звао) јер је сазнао да га је краљ Александар под заклетвом раније испитивао за његово понашање према њему лично и династији Обреновић. Краљ је саветовао Мишићу да оде на војни суд и да ако суд пресуди у његову корист генерал ће бити пензионисан што је на крају и учињено.81)82)83)

За команданта Дринске дивизијске области постављен је 14. маја 1902. године. У то време његов пријатељ генерал Цинцар-Марковић је добио понуду краља да образује владу и о томе је консултовао Мишића, с образложењем да он као официр не жели да састави владу али је на крају то ипак учинио и тиме своју главу ставио у торбу. Априла 1903. као гост краља на ручку био је упитан да ли је задовољан службовањем у Ваљеву. Мишић му је одговорио да јесте и да штаб дивизије треба да остане у Ваљеву а не да се како је желео његов претходник Василије Мостић пребаци у Шабац. То је био последњи сусрет краља са Мишићем.84)85)

Промене на престолу и прво пензионисање (1903—1907)

Изјутра 30. маја, Мишић је примио отворену депешу са потписом генерала Атанацковића, у којој је стајало: Због личне свађе и сукоба од прошле ноћи краљ и краљица нису више међу живима; образована је привремена влада; с окружним начелницима и осталим месним властима постарајте се да на вашој територији одржите потпуни мир и поредак. Живојин је у време Мајског преврата, као лојалан официр, савесно обављао своје дужности команданта Дринске дивизијске области. После убиства краља Александара Обреновића, завереници су изабрали кнеза Петра Карађорђевића, за новог владара. У том периоду из пензије је враћен Радомир Путник, унапређен у чин генерала и постављен за начелника Главног генералштаба. Приликом доласка на нову дужност поставио је услов краљу Петру I да за помоћника добије пуковника Мишића.86)87)

Као помоћник начелника Главног генералштаба Мишић је Путнику био десна рука. Разрађивао је планове за концентрацију трупа на градници према Османском царству. Живојин на месту помоћника задржао се врло кратко од јуна 1903. до марта 1904. године. Почетком 1904. за министра војног постављен је Радомир Путник а Мишић је постао заступник начелника Главног генералштаба. Одлазећи на нову дужност министра војног, Путник и Мишић су обавили разговор о даљем раду.88)89)

После разговора са Путником, Мишић је у речи охрабрења поверовао, међутим убрзо се испоставило да он неће дуго остати на тој позицији. Пензионисан је 24. марта 1904. године, заслугом завереника који су извршили Мајски преврат, а неформално образложење за пензионисање било је да је: као обреновићевац морао да оде из војске. Заједно са њим су пензионисани још два официра. Након пензионисања Мишића на место заступника начелника Главног генералштаба дошао је завереник и вођа током преврата пуковник Александар Машин.90)91)

Неочекивано и прерано пензионисан без пензије, Живојин се нашао у незавидном положају. Обележен као црна овца од стране завереника, сви су га избегавали. Чак и његови ученици са Више школе Војне академије су поред њега пролазили као да га никад нису знали. У време тог пензионисања активним официрима је било забрањено да разговарају са официрима одстрањеним из војске.92)93)

„Уистину ми је било врло чудновато, а често и смешно, како се поједини завeреници — међу њима и моји ранији ђаци са Више школе — понашаху приликом случајног сусрета са мном. Обично би затурили капу назад, подизали главу увис и, са затуреним рукама уназад зврждукали као да ме никада нису познавали.”94)

Преко прага Живојинове куће ниједан официр није прешао дуги низ година. Са шесторо деце и без пара запао је у материјалну беду али није очајавао. Продао је оба коња и прионуо је на посао да среди списе са својих предавања док је био професор на Војној академији. После четири месеца из штампарије Љубе Давидовића изашла је Мишићева књига Стратегија са тиражом од 1500 примерака. Интересовање за ово дело било је огромно па је већ првих месеци распродато 1250 примерака, а остатак је Живојин уступио официрској задрузи уз проценат. Продаја књига му је донела зараду од 20000 динара па је поправио материјални положај за наредне две године. Са групом такође пензионисаних официра и једним доктором је отворио штампарију, али како су они сви од стране завереника били обележени и на лошем гласу готово нико није ушао у њихову штампарију да изда неку књигу. Због тога је овај посао пропао па је Мишић запао у још веће дугове.95)96)

Понуда и реактивирање (1907—1909)

У пролеће 1907. појавила се могућност да се Мишић врати у активну службу. Већ у марту председник владе Никола Пашић позвао је пуковнике Живојина Мишића и Александра Машина у свој приватни стан на разговор. Рекао им је да их је позвао као истакнуте личности супротних струја у војсци, да се посаветује с њима на који начин би се могло поправити нездраво стање и отклонити затегнути односи у официрском кору које су подгревале присталице и противници старе нове династије. Мишић је одговорио да не припада било каквој струји. Пашић је на то рекао да он томе ништа незна али да га многи тако означавају. На крају састанка Пашић је обојицу упозорио да о овом састанку не говоре никоме. Међутим завереници који Живојина нису испуштали из вида су пустили у новине вест да је један бивши човек по мраку ушао у кућу председника владе. Тиме су јасно ставили до знања да нису напуштали политичку сцену ни после пензионисања.97)98)

У јуну је Мишића позвао на разговор генерал Путник, који је у то време био министар војни, и понудио му да се реактивира. Живојин му је одговорио да пристаје под условом да му се врати ранији ранг пре пензионисања. Путник му је на то одговорио да то по закону није могуће, али ако се активира ранг ће му се касније поправити. У то време био је припремљен краљев указ о произвођењу у чин генерала Михаила Живковића и Степе Степановића. Мишић је чувши то категорички одбио да не пристаје да му старешина буде ко је раније по рангу био млађи од њега. Сачувавши своје достојанство вратио се у своју сиротињу.99)100)

Годину дана касније, средином 1908, посетио га је пријатељ Љубомир Радојловић и дао му зајам од 15.000 динара у злату како би подигао нову кућу на плацу у Делиградској улици. У нову кућу се уселио већ првог новембра. Од Управе фондова добио је зајам и вратио дуг, међутим убрзо пристигле су удаје обе његове старије кћери. По удаји обе кћери а због захтева фонда да уредно плаћа рате зајмова, Мишић није нашао излаз из финасијске кризе па је одлучио да прода цело имање и поново је остао без динара.101)102)

Током Анексионе кризе на лични захтев начелника Главног генералштаба генерала Радомира Путника, Мишић је поново позван да се реактивира. У то време министар војни је био генерал Михаило Живковић, који је позвао Живојина у министарство 10. марта 1909. и одмах се сагласио да му се врати његов ранији ранг. Реактивиран је захваљујући рупи у закону. У Српским новинама објављена су три указа: првим се износило да се Мишић преводи у резерву, другим да се из резерве враћа у активну службу са истим рангом пре пензионисања и трећим се одређује за помоћника начелника Главног генералштаба.103)104)

Припреме за рат (1909—1912)

Следећег дана добио је наређење да се у 11 часова јави краљу Петру а потом и генералу Путнику. На ове састанке је отишао у цивилу, униформу више није имао, све је распродао. Краљ га је по обичају, примио врло срдачно. На краљевом столу су се налазиле топографске секције Срема и Баната и пошто га је обавестио да Аустријанци подижу утврђења на Бежанијској коси, краљ га је упитао:

„Шта мислиш, Мишићу, да ли би требало наредити мобилизацију наше војске? Многи ми то саветују, па чак и министар војни.”

На ово питање Мишић му је мудро и кратко одговорио:

„Ваше величанство, ја држим да ми нисмо спремни за рат у овом тренутку, јер нам много штошта недостаје. Мобилизацију војске могли бисмо наредити тек онда кад извршимо мобилизацију целокупног Српства.”

Краљ ове речи усвоји и охрабрујуће одговори:

„Готово право кажеш… Него гледај да одмах одеш у Главни ђенералштаб код ђенерала Путника.”105)

На путу за главни генералштаб Мишић је срео једног од својих млађих официра за које је мислио да су били против њега током његовог првог пензионисања. Међутим то није било тачно. Наиме тај официр га је овог пута поздравио, извинио му се и уверавао Живојина да је и када је он био пензионисан ипак поздрављао. Мишић му то није замерио већ га је охрабрио да то заборави и да је то сад иза њих. Касније је тај официр је постао један од најбољих генералштабних официра са којим се Мишић поносио.106)107)

У генералштабу Живојин је Путника затекао у канцеларији, у једној малој соби у којој је, како је Мишић приметио, од намештаја био један канабе, сто и столица. Путник је видевши Мишића одушевљено пришао и срдачно се руковао с њим.

Путник није губио време и по Мишићевом доласку на службу у главни генералштаб 1903. године, без сувишних објашњења, предао му готов елаборат који се односио на израду плана мобилизације војске за рат против Турске, с налогом да му га после три дана донесе да заједнички размотре, а евентуалне примедбе назначи са стране. Тако је Мишић укључен у израду завршних верзија ратних планова за рат против Турске и Аустроугарске. То је било од великог значаја јер ће, у својству Путниковог помоћника, учествовати и у њиховој примени у оба рата.108)

У априлу 1910. Мишић се изненада разболео од запаљења слепог црева. Пошто су болови били несносни, однели су га у Војну болницу где је операцију извршио др Чеда Ђорђевић уз асистенцију др Сондемајера и још неколико лекара. Након успешно извршене операције Мишића је у болници посетио краљевић Ђорђе. Због ове посете замерили су му неки који су се налазили на највишим положајима што је Ђорђе касније и рекао. Од осталих посетио га је такође два пута и генерал Путник. Четири до пет недеља након операције Мишић се поново вратио својим командним дужностима. Кратко време током 1911. године, заступао је генерала Путника на дужности начелника Главног генералштаба током његовог боравка у бањи Карлсбад (Карлове Вари) ради лечења.109)

После стварања Балканског савеза хришћанских држава за рат против Турске, Мишић је заједно са Путником, припремао војну конвенцију са бугарским Генералштабом и планове садејства српске и бугарске војске. Пошто је у то време Путник био министар војни, а Мишић га замењивао на положају начелника Главног генералштаба, то је он у преговорима са начелником бугарског Генералштаба генералом Иваном Фичевом утаначио углавном све битне елементе општег ратног плана. Након опсежних преговора и честих промена споразума, прихваћено је решење да Бугари дају једну дивизију под команду српске војске до освајања Овчег поља и у тој форми српски генералштаб је потписао 15. септембра 1912. године, ревизију раније потписане Војне конвенције. На растанку, генерал Фичев мислећи да ће током рата Мишић постати начелник штаба Врховне команде му рече пар речи упозорења.110)111)

По одржавању седнице Министарског савета и након добијања уверења да ће Аустроугарска остати по страни спроведена је мобилизација војске. По наређеној мобилизацији, генералштаб је добио одрешене руке за спровођење мобилизације и концентрисања трупа према утврђеном ратном распореду. Пошто је генерал Путник у то време био на положају министра војног све до објаве рата када је постављен за начелника Штаба Врховне команде, за све послове око мобилизације био је задужен управо Живојин Мишић у својству заступника. Будући да је било неизвесно колико ће рат потрајати, министар финансија др Лазар Пачу је позвао Мишића да чује његово мишљење.112)113)

„Шта ви мислите колико ће нам требати новаца за овај рат до идућег пролећа? Министар војни ђенерал Путник изјавио је на седници да треба да припремимо 30 милиона динара.”

Мишић је одговорио крајње ауторитативно:

„Ту суму, господине министре, помножите са четири, па и то једва да нам стигне до краја фебруара идуће године.”

Након што је чуо одговор, Пачу забринуто рече:

„Готово да имате право, господине Мишићу, али је мука како доћи до толике суме.”114)

У то време, приликом реферисања министру војном о многобројним потребама војске, Мишић је напоменуо да би се требало што пре набавити око два милиона пари опанака. Тај предлог Путник је категорично одбио, сугеришући да је потребно само пола милиона пари, међутим ратна збивања су показала да је Мишић ипак био и овај пут у праву. Пред сам почетак рата за министра војног је одређен артиљеријски пуковник Радивоје Бојовић које је овај положај преузео од генерала Путника. Штаб Врховне команде је премештен у Ниш, а оперативно одељење је било у старој кући др Мике Марковића док су остала одељења била смештена у вароши.115)116)

Први балкански рат (1912—1913)

У балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је — како је истакао генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан.

Пред само избијање Првог светског рата, опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде.117)

Први светски рат

Већ у самом почетку рата, Радомир Путник и Живојин Мишић су ускладили почетни операцијски план са стварном ситуацијом и одличним маневрима, премештајућим српске дивизије усиљеним маршевима, с једног на други део фронта, држећи чврсто све оперативне конце у својим рукама, извојевали прву савезничку победу над Централним силама у Церској бици.118)

Мишићев војнички таленат дошао је до пуног изражаја тек у Колубарској бици,119) једној од највећих битака у српској историји, у којој је аустроугарска Балканска војска претрпела катастрофалан пораз.120) Мишићу је 15/27. новембра предата команда над Првом армијом, од њеног дотадашњег команданта, рањеног и болесног генерала Петра Бојовића. Прва армија се у том тренутку налазила у врло тешкој ситуацији. На своју руку Мишић је напустио Сувобор и своју армију повукао на положаје код Горњег Милановца. Повлачењем је војсци дао времена да се одмори и попуни залихе, што је укључивало и напуштање Београда, због чега је Врховна команда овакав поступак сматрала ризичним. Међутим, ризик се исплатио, јер је преласком у противофанзиву баш 20. новембра/3. децембра, пошто је Аустроугарска војска погрешно процењујући распоред српских трупа, превише раширила своје линије снабдевања и управо у том тренутку вршила промену правца главног удара. Српска војска је тиме непријатељу приредила стратегијско изненађење и стекла премућства од непроцењивог значаја за даљи ток, па и коначан исход битке, а у противнападу, који је издала српска Врховна команда, на Мишићеву иницијативу, Прва армија је одиграла одлучујућу улогу.121) Због заслуга у Колубарској бици, Мишић је 4/17. децембра 1914. унапређен у чин војводе. Тим унапређењем ушао је у ред најславнијих војсковођа, заједно са Радомиром Путником, који је унапређен 1912. и Степом Степановићем, који је такође унапређен 1914. године, а тактичко прегруписавање српских армија, начин на који је изведена противофанзива и постигнути резултати, сврствају Колубарску у класичан случај битке, који се изучава на војним школама широм света.

Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи, и следило је повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније. На Солунском фронту 1916. Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици код Горничева. Пред крај рата у јуну 1918.

Мишић је 1. јула 1918. постављен за начелника штаба Врховне команде122) и командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918.

Смрт и сахрана

Живојин Мишић је умро после четранаестомесечног боловања од едема плућа у санаторијуму „Врачар“123) у Београду 20. јануара 1921. Његови посмртни остаци пренети су истог дана у Официрски дом, где су грађани могли да му одају последњу пошту.124) Приликом спровода кроз центар града затворене су радње, а на многим кућама су истакнуте црне заставе. После опела у Саборној цркви патријарх Димитрије му је одржао говор. Говоре су држали и министар војни и председник Уставотворне скупштине Рибар, генерал Петар Пешић у име Генералштаба, тадашњи ректор Београдског Униварзитета Никола Вулић, у име Удружења ратних инвалида резервни мајор Миодраг Стефановић, затим пуковник Светислав Исаковић и генерал Ђорђе Михаиловић, школски другови из класе.125) Песник Војислав Илић - млађи је уместо говора прочитао песму, коју је посветио Војводи Мишићу.126) Спроводу су присуствовали престолонаследник Александар, чланови владе, дипломатског кора, парламента, резервни официри, представници београдске општине, изасланици разних удружења и много света.127) Сахрањен је у суботу 22. јануара128) о државном трошку, уз велике почасти129) и војничке плотуне,130) на београдском Новом гробљу.

На гробном месту је 3. децембра 1922. године, на осмогодишњицу почетка Колубарске битке, свечано откривен споменик, рад вајара Ђорђа Јовановића. Израђен је о државном трошку. Споменик је постављен на каменом постољу, висине три метра. Састоји се од бронзаног попрсја Живојина Мишића, асе са његове леве стране се налази фигура жене у природној величини, симбол Краљевине Србије, у својој левој руци држи оборену заставу, а десном руком пружа војводи палму мира, одајући му тиме народно поштовање.131)

Војвода Мишић је написао дело „Моје успомене“ које је први пут објављено 1969. године, а приредио га је Саво Скоко.

Лик и дело

Његов лик и дело овековечени су у многим уметничким делима:

  • вишетомни роман Добрице Ћосића „Време смрти”
  • позоришна представа „Колубарска битка” према драматизацији дела тог Ћосићевог романа
  • песме Војислава Илића Млађег („На дан сахране војводе Мишића”), Алексе Шантића, Слободана Марковића („Војвода Мишић”), Петра Пајића
  • слике Уроша Предића, Милана Миловановића, Васе Ешкићевића, Вељка Станојевића, Николе Милојевића, Теодора Швракића
  • скулптуре Ђорђа Јовановића (попрсје на београдском Новом гробљу), Душана Јовановића Ђукина, Вељка Форцана (биста у Струганику), Небојше Митрића (рељеф на рибничком мосту у Мионици), Ота Лога (споменик у Мионици, биста на Рајцу), Милана Бесарабића (биста у Љигу), Душана Николића (споменик у Ваљеву), Љубише Манчића (рељеф на месту у Београду где је била Мишићева кућа), Дринке Радовановић (бисте у Текеришу и Београду), Саве Халугина (биста у Мишићеву код Суботице) итд.

У Љубљани је 1919. дотадашња Кунова цеста преименована у – Цеста војводе Мишића. Касарне у Марибору и Љубљани дуго су носиле његово име. У Земуну је проглашен за почасног грађанина. Школа у Оглађеновцу се од 5. октобра 1933. звала Основна школа војводе Мишића. Основна школа у селу Брежђу код Мионице такође носи његово име. Једно добровљачко насеље на северу Бачке прозвало се 1927. године – Мишићево. Мишићева родна кућа у Струганику је обновљена и претворена у спомен-музеј (1987). Данас, касарна Војске Србије у Ваљеву носи Мишићево име.

Дан Мишићевог рођења прославља се од 1997. као празник Мионичке општине, а од 1998. године сваког јула у Мионици се приређују Мишићеви дани.

Унапређење у чинове

Одликовања

Ако се одликовања војводе Живојина Мишића посматрају упоредо са развојем савремених друштвених и историјских збивања и његовим напредовањем у војничкој каријери, запажа се да су она све бројнија, типолошки значајнија, а по рангу вреднија идући ка каснијим фазама у његовом животу. Самим тим она говоре не само о Мишићевом месту у нашој ратној историји, већ представљају и материјалне доказе о уделу српске војске у савременим међународним односима из ратова за ослобођење с краја 19. и почетка 20. века.

Домаћа одликовања

Инострана одликовања

  • Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа I реда, енглески;
  • Ланац у металу за орден Светог Ђорђа и Светог Михајла
  • Звезда ордена Светог Михајла и Светог Ђорђа, I реда;
  • Орден Румунске круне 2. реда, румунски;
  • Орден Меџидије 2. реда, турски;
  • Звезда ордена Светог Станислава, 2. реда, руски;
  • Орден Светог Ђорђа 4. реда, руски;
  • Орден црвеног крста, енглески, установљен поводом балканских ратова 1912—13. године.
  • Орден Данила 1, за независност, црногорски, 2. реда;
  • Орден Купатила 2. реда, енглески;
  • Орден Легије части 2. реда, француски;
  • Звезда ордена Легије части 2. реда;
  • Орден Легије части 3. 4. и 5. реда, француски;
  • Орден Светог Спаситеља 1. реда, грчки;
  • Звезда ордена Светог Спаситеља 1. реда; Осмокрака звезда, у металу, са аверс-ом истоименог ордена.
  • Орден Легије части I реда, француски (типолошке одлике ордена идентичне истоименом примерку II реда). Трака од рипса.
  • Звезда ордена Легије части 1. реда;Звезда од пет кракова, у металу.
  • Орден Италијанске круне I реда, италијански;
  • Звезда ордена Италијанске круне;
  • Орден Меџидије 3. и 4. реда, турски;
  • Орден за заслуге црвеног крста, амерички;
  • Орден за изванредне војне заслуге, амерички;
  • Крст рата 1914—1918. године, француски;
  • Ратни крст из првог светског рата, италијански;.

Дела

  • Стратегија. Вештина ратовања“ (1907)132)
  • Српско-турски рат“ (1913)133)
  • Моје успомене“ (1969)134)

Породица

Био је ожењен са Лујзом Крикнер. Венчали су се 25. новембра 1884. у Вазнесенској цркви у Београду. Имали су синове:135)

  • Радована, банкарског чиновника, који је заробљен као резервни официр на пролеће 1941. и интерниран у Немачку одакле се није вратио
  • Александар (—1941), официр, припадник Равногорског покрета, кога су стрељали га Немци у Ваљеву децембра 1941.
  • Војислава, инжењер агрономије, учесника партизанског устанка 1941, који је робијао на Голом отоку.

и ћерке:136)

  • Елеонору (1885 — 1952) која је била најпре удата за Богдана Анђелковића, официра, а после његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара)
  • Олгу (1886 —1977), која је била удата за сликара Милана Миловановића
  • Анђелију (1889—1969).

Литература

  • Живојин Мишић, Саво Скоко, Моје Успомене, Београдски издавачко-графички завод, Београд, 1990, isbn 86-13-00453-9
  • Петар Опачић, Војвода Живојин Мишић, БеоСинг, Београд, 2008, isbn 378-86-87187-00-9
  • Милић Милићевић, Љубодраг Поповић, Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије, Војноиздавачки завод, Београд, 2003, isbn 86-335-0142-2
  • Миле С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941, Институт за новију историју Србије, Београд, 2004, isbn 86-7005-039-0
  • Никола Б. Поповић, Срби у Првом светском рату 1914—1918, Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, Нови Сад, 2000.
  • Биографски лексикон ваљевског краја, ИП „Колубара“, III свеска 12, уредник Здравко Ранковић, Ваљево, 2007.
  • Драгомир Митровић, Пола века од Колубарске битке (5), Напред, број 832-833, Ваљево, 25. 12. 1964.
  • Војвода Живојин Мишић, Политика, број 4577, уредник Дарко Рибникар, 20. 1. 1921.
  • Војвода Живојин Мишић, Политика, број 4578, уредник Дарко Рибникар, 21. 1. 1921.
  • Сахрана Војводе Мишића, Политика, број 4580, уредник Дарко Рибникар, 23. 1. 1923.
  • Споменик војводи Мишићу, Политика, број 5240, уредник Дарко Рибникар, 4. 12. 1922.

Спољне везе

1)
Мишић, Скоко, 1990, p. 22
3)
Мишић, Скоко, 1990, p. 19
4)
Опачић, 2008, pp. 24-25
5)
Мишић, Скоко, 1990, p. 23
6)
Мишић, Скоко, 1990, p. 24
7)
Мишић, Скоко, 1990, p. 25
8)
Опачић, 2008, p. 26
9)
Мишић, Скоко, 1990, p. 26
10)
Опачић, 2008, p. 32
11)
Мишић, Скоко, 1990, p. 27
12) , 13) , 15) , 19) , 30) , 33) , 55) , 61) , 66) , 72) , 77) , 83)
Милићевић, Поповић, 2003, pp. 155-160
14)
Опачић, 2008, p. 44
16)
Мишић, Скоко, 1990, pp. 35-37
17)
Опачић, 2008, p. 47
18)
Опачић, 2008, p. 48
20)
Опачић, 2008, p. 50
21)
Опачић, 2008, p. 53
22)
Мишић, Скоко, 1990, pp. 45-67
23)
Милићевић, Поповић, 2003, p. 155-160
24)
Опачић, 2008, p. 55-58
25)
Опачић, 2008, p. 59
26) , 41) , 62) , 75)
Опачић, 2008, p. 444
27) , 44) , 63) , 73) , 74) , 78) , 80)
Опачић, 2008, p. 442
28)
Мишић, Скоко, 1990, p. 78
29)
Мишић, Скоко, 1990, p. 80
31)
Опачић, 2008, p. 62-63
32) , 34)
Опачић, 2008, p. 67
35)
Мишић, Скоко, 1990, p. 92-99
36)
Опачић, 2008, p. 69-71
37) , 42) , 46) , 48) , 49) , 53)
Опачић, 2008, p. 75-78
38) , 39)
Мишић, Скоко, 1990, p. 104-105
40)
Мишић, Скоко, 1990, p. 106-107
43)
Мишић, Скоко, 1990, p. 111-112
45)
Мишић, Скоко, 1990, p. 114-119
47)
О упознавању своје супруге Мишић није никад говорио осим свом породичном пријатељу професору Милораду Павловићу Крпи који је као његов лични секретар од 1914. до 1915. године то и забележио.
50) , 54)
Бјелајац, 2004, p. 178
51) , 52)
Чин у току балканских ратова и Првог светског рата.
56) , 60)
Опачић, 2008, p. 85-90
57) , 58) , 59)
Мишић, Скоко, 1990, p. 120-138
64) , 67) , 70) , 76) , 81) , 84)
Опачић, 2008, p. 91-115
65) , 68) , 71) , 79) , 82) , 85)
Мишић, Скоко, 1990, p. 139-188
69)
Бјелајац, 2004, p. 298
86) , 88) , 91) , 93) , 94) , 96)
Мишић, Скоко, 1990, p. 189-200
87) , 89) , 90) , 92) , 95)
Опачић, 2008, p. 116-117
97) , 100) , 102) , 104)
Мишић, Скоко, 1990, p. 201-210
98) , 99) , 101) , 103)
Опачић, 2008, p. 118-129
105) , 107) , 109)
Мишић, Скоко, 1990, p. 211-226
106) , 108) , 111) , 112) , 115)
Опачић, 2008, p. 130-133
110) , 113) , 114) , 116)
Мишић, Скоко, 1990, p. 229-234
117) , 118) , 119) , 120) , 121)
РТС, 6. 12. 2014.
122) , 124)
Политика, 21. 1. 1921, стр. 1
123) , 129)
Политика, 20. 1. 1921, стр. 1
125) , 127) , 128) , 130)
Политика, 23. 1. 1921, стр. 2
126)
Драгомир Митровић, 25. 12. 1964, стр. 4
131)
Политика, 4. 12. 1922, стр. 2
132) , 133) , 134) , 135) , 136)
Биографски лексикон Ваљевског краја, 2007.
Штампање