Јован Атанацковић
Рођење: 5. април 1848. Неготин, Кнежевина Србија Смрт: 9. август 1921. Београд, Краљевина СХС

Јован Атанацковић (Неготин, 5. април 1848 — Београд, 9. август 1921), српски генерал, министар одбране и начелник Главног генералштаба. Један је од главних учесника Мајског преврата. Био је један од оснивача и први председник Централног одбора Српске четничке акције у Македонији.

Јован Атанацковић је рођен 24. марта/5. априла 1848. године у Неготину.¹⁾ Његов отац је био трговац пореклом из Македоније, а онда је био председник општине Неготин.²⁾ Јован је основну школу завршио у Неготину.³⁾ Гимназију је најпре похађао у Зајечару, а матурирао је на Реалној гимназији у Београду.⁴⁾ Ступио је 1865. у Војну академију у Београду.⁵⁾ Након окончања Војне академије унапређен је у чин потпоручника 1870. године. До 1872. био је водник пољске батерије, а од 1872. до 1875. био је командант ћупријске батерије.⁶⁾ Командир 1. брдске батерије постао је 1875.⁷⁾ У Првом српско-турском рату био је 1876. командир друге пољске батерије, па друге тешке батерије Тимочког артиљеријског пука, а онда шеф штаба Крајинске војске.⁸⁾ Унапређен је 1876. у чин капетана 2. класе.⁹⁾ У Другом српско-турском рату био је помоћник шефа штаба Дринског кора и шеф штаба Дринске дивизије.¹⁰⁾ У генералштавног капетана 1. класе унапређен је 1878.¹¹⁾ Од 1879. до 1881. био је краљев ордонанс официр у Главном генералштабу.¹²⁾ До 1882. био је шеф штаба артиљеријске бригаде, а од новембра 1882. до новембра 1883. био је шеф штаба дивизије стајаће војске.¹³⁾ Након тога био је командант 11. батаљона, па командант шумадијског пешадијског пука.¹⁴⁾ Постао је 1885. шеф оперативне канцеларије штаба Врховне команде.¹⁵⁾ Од 1889. био је начелник историјског оделења Главног генералштаба и уредник часописа „Ратник”.¹⁶⁾ Од 1893. био је командант тимочке дивизијске области, а од 1894. био је начелник општевојног оделења Министарства одбране.¹⁷⁾ Унапређен је 1892. у генералштабног пуковника, а 1897. постао је генерал.¹⁸⁾

Од марта до октобра 1897. био је вршилац дужности начелника Главног генералштаба.¹⁹⁾ Био је министар одбране у влади Владана Ђорђевића од 23. октобра 1897. до 21. јула 1900. У истој влади био је једно време министар грађевина. Као министар грађевина противио се да странци граде железнице са државном гарантијом и предлагао је да се граде у државној режији и то најпре на пругама, које би сигурно биле профитабилне.²⁰⁾ Међутим, краљ Милан Обреновић је веровао да само странци могу да заврше тај посао и Атанацковићев план нису озбиљно прихватили.²¹⁾ Када је краљ Александар Обреновић изненада 21. јула 1900. објавио да се верио са Драгом Машин влада Владана Ђорђевића се томе противила и дала је оставку.

Заједно са Ђорђем Генчићем отпутовао је у Беч и покушао је да наговори краља Милана да се врати у Србију и поништи веридбу Александра Обреновића.²²⁾ Због противљења краљевој женидби Јован Атанацковић је био пензионисан августа 1900.²³⁾ Не само да је краљица Драга њега гањала као противника женибе, него је након Драгине лажне трудноће, жена Јована Атанацковића била ухапшена и спроведена до полиције, где јој је саветовано да убудуће пажљиво говори о краљу и краљици пред другим људима.²⁴⁾

Јован Атанацковић је као пензионисани официр био укључен у Мајски преврат, тј. заверу против краља Александра Обреновића и краљице Драге.²⁵⁾ Већина завереника били су млађи официри, а он је био завереник са највећим чином.²⁶⁾ Атанацковићев углед као истакнутог генерала дао је самој завери много озбиљнији карактер, па је то много помогло да се повећа круг завереника.²⁷⁾ Међутим самога Атанацковића врбовали су цивилни завереници, а он након уласка у заверу избегавао је контакт са војним завереницима, иако је био спреман да им се стави на располагање када они обаве циљ завере.²⁸⁾ Био је главни заговорник решења да се краљ Александар Обреновић присили на абдикацију у корист Петра I Карађорђевића и да се онда протера.²⁹⁾ Млади официри се нису сложили са тим решењем из страха да би протераног краља могла да користи Аустрија да би подривала унутрашњи мир у Србији, па су уместо тога предложили убиство краљевског пара.³⁰⁾ Краљев ађутант Наумовић је пришао завереницима, када је сазнао да је међу њима Атанацковић.³¹⁾ Након убиства краља, Јован Атанацковић је 11. јуна 1903. постао министар одбране у револуционарној влади.³²⁾ Када је постао министар једна од његових првих одлука је била да је свог сина преместио из гарнизона у унутрашњости у Београд, а онда је почео да чини друге сличне уступке својим рођацима, па су га млађи завереници, а посебно Љубомир Вуловић, оштро критиковали.³³⁾ Био је министар војни до 15. августа 1903. Заједно са неколико старијих завереника на двору је био краљев ађутант.³⁴⁾ Постао је канцелар краљевских ордена.³⁵⁾ Под енглеским притиском краљ је морао 1906. да се реши старијих завереника.³⁶⁾ Атанацковић је због тога поднео молбу за пензионисање.³⁷⁾

Милорад Гођевац је био покретач Српске четничке акције у борби за ослобођење Македоније. За своју идеју је најпре придобио Луку Ћеловића, Васу Јовановића и Јована Атанацковића. Њих четворица су оснивачи Српске четничке акције у Македонији (Српског комитета).³⁸⁾ Српски комитет су лета 1903. основали у кући Јована Атанацковића.³⁹⁾ Јован Атанацковић је био први председник Централног одбора Српског комитета.⁴⁰⁾ На месту председника остао је до јула 1905.

За време балканских ратова све до краја 1913. био је делегат српске владе и Врховне команде код краља Николе.⁴¹⁾ Након тога био је канцелар краљевих ордена.⁴²⁾ Када је априла 1917. разрешен дужности отишао је у Швајцарску, где је формирао Обавештајни биро за српске заробљенике.⁴³⁾ Обавештајним бироом руководио је до краја 1918.⁴⁴⁾ Демобилисан је као генерал у резерви.

• Владимир Илић, Српска четничка акција 1903-1912, Ип Ецолибри, Београд, 2006.
• Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 3, Београд, 1936.
• Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 2, Београд, 1935.
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 1, Београд, 1929, стр. 91
• Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
• Драгиша Васић, Деветсто трећа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
• David MacKenzie, Apis: The congenial conspirator, East European Monographs, Boulder, 1989.
• Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, Књига четврта 1897-1903, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1925.
• Сузана Рајић, Владан Ђорђевић биографија поузданог обреновићевца, Завод за уџбенике, Београд, 2007.
• Велимир. Ј. Иветић, Политичка улога министара војних Краљевине Србије од 1903. до 1914. године (докторска дисертација), Факултет политичких наука, Београд, 2013.

Jovan Atanackovic