Добро дошли на Српску енциклопедију

Јован Атанацковић

Јован Атанацковић (Неготин 5. април 1848 — Београд, 9. август 1921), српски генерал, министар одбране и начелник Главног генералштаба. Један је од главних учесника Мајског преврата. Био је један од оснивача и први председник Централног одбора Српске четничке акције у Македонији.

Војна каријера

Јован Атанацковић рођен је 24. марта/5. априла 1848. у Неготину.1) Његов отац је био трговац пореклом из Македоније, а онда је био председник општине Неготин.2) Јован је основну школу завршио у Неготину.3) Гимназију је најпре похађао у Зајечару, а матурирао је на Реалној гимназији у Београду.4) Ступио је 1865. у Војну академију у Београду.5) Након окончања Војне академије унапређен је у чин потпоручника 1870. До 1872. био је водник пољске батерије, а од 1872. до 1875. био је командант ћупријске батерије.6) Командир 1. брдске батерије постао је 1875.7) У Првом српско-турском рату био је 1876. командир друге пољске батерије, па друге тешке батерије Тимочког артиљеријског пука, а онда шеф штаба Крајинске војске.8) Унапређен је 1876. у чин капетана 2. класе.9) У Другом српско-турском рату био је помоћник шефа штаба Дринског кора и шеф штаба Дринске дивизије.10) У генералштавног капетана 1. класе унапређен је 1878.11) Од 1879. до 1881. био је краљев ордонанс официр у Главном генералштабу.12) До 1882. био је шеф штаба артиљеријске бригаде, а од новембра 1882. до новембра 1883. био је шеф штаба дивизије стајаће војске.13) Након тога био је командант 11. батаљона, па командант шумадијског пешадијског пука.14) Постао је 1885. шеф оперативне канцеларије штаба Врховне команде.15) Од 1889. био је начелник историјског оделења Главног генералштаба и уредник часописа Ратник.16) Од 1893. био је командант тимочке дивизијске области, а од 1894. био је начелник општевојног оделења Министарства одбране.17) Унапређен је 1892. у генералштабног пуковника, а 1897. постао је генерал.18)

Министар одбране

Од марта до октобра 1897. био је вршилац дужности начелника Главног генералштаба.19) Био је министар одбране у влади Владана Ђорђевића од 23. октобра 1897. до 21. јула 1900. У истој влади био је једно време министар грађевина. Као министар грађевина противио се да странци граде железнице са државном гарантијом и предлагао је да се граде у државној режији и то најпре на пругама, које би сигурно биле профитабилне.20) Међутим краљ Милан је веровао да само странци могу да заврше тај посао и Атанацковићев план нису озбиљно прихватили.21) Када је краљ Александар Обреновић изненада 21. јула 1900. објавио да се верио са Драгом Машин влада Владана Ђорђевића се томе противила и дала је оставку.

Заједно са Ђорђем Генчићем отпутовао је у Беч и покушао је да наговори краља Милана да се врати у Србију и поништи веридбу Александра Обреновића.22) Због противљења краљевој женидби Јован Атанацковић је био пензионисан августа 1900.23) Не само да је краљица Драга њега гањала као противника женибе, него је након Драгине лажне трудноће, жена Јована Атанацковића била ухапшена и спроведена до полиције, где јој је саветовано да убудуће пажљиво говори о краљу и краљици пред другим људима.24)

Мајски преврат

Јован Атанацковић је као пензионисани официр био укључен у Мајски преврат, тј. заверу против краља Александра Обреновића и краљице Драге.25) Већина завереника били су млађи официри, а он је био завереник са највећим чином.26) Атанацковићев углед као истакнутог генерала дао је самој завери много озбиљнији карактер, па је то много помогло да се повећа круг завереника.27) Међутим самога Атанацковића врбовали су цивилни завереници, а он након уласка у заверу избегавао је контакт са војним завереницима, иако је био спреман да им се стави на располагање када они обаве циљ завере.28) Био је главни заговорник решења да се краљ Александар Обреновић присили на абдикацију у корист Петра I Карађорђевића и да се онда протера.29) Млади официри се нису сложили са тим решењем из страха да би протераног краља могла да користи Аустрија да би подривала унутрашњи мир у Србији, па су уместо тога предложили убиство краљевског пара.30) Краљев ађутант Наумовић је пришао завереницима, када је сазнао да је међу њима Атанацковић.31) Након убиства краља Јован Атанацковић је 11. јуна 1903. постао министар одбране у револуционарној влади.32) Када је постао министар једна од његових првих одлука је била да је свог сина преместио из гарнизона у унутрашњости у Београд, а онда је почео да чини друге сличне уступке својим рођацима, па су га млађи завереници, а посебно Љубомир Вуловић, оштро критиковали.33) Био је министар војни до 15. августа 1903. Заједно са неколико старијих завереника на двору је био краљев ађутант.34) Постао је канцелар краљевских ордена.35) Под енглеским притиском краљ је морао 1906. да се реши старијих завереника.36) Атанацковић је због тога поднео молбу за пензионисање.37)

Српска одбрана

Милорад Гођевац је био покретач Српске четничке акције у борби за ослобођење Македоније. За своју идеју је најпре придобио Луку Ћеловића, Васу Јовановића и Јована Атанацковића. Њих четворица су оснивачи Српске четничке акције у Македонији (Српског комитета).38) Српски комитет су лета 1903. основали у кући Јована Атанацковића.39) Јован Атанацковић је био први председник Централног одбора Српског комитета.40) На месту председника остао је до јула 1905.

За време балканских ратова све до краја 1913. био је делегат српске владе и Врховне команде код краља Николе.41) Након тога био је канцелар краљевих ордена.42) Када је априла 1917. разрешен дужности отишао је у Швајцарску, где је формирао Обавештајни биро за српске заробљенике.43) Обавештајним бироом руководио је до краја 1918.44) Демобилисан је као генерал у резерви.

Литература

  • Владимир Илић, Српска четничка акција 1903-1912, Ип Ецолибри, Београд, 2006.
  • Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 3, Београд, 1936.
  • Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 2, Београд, 1935.
  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 1, 91
  • Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
  • Драгиша Васић, Деветсто трећа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
  • David MacKenzie, Apis: The congenial conspirator, East European Monographs, Boulder, 1989.
  • Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века Књига четврта 1897-1903, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1925.
  • Сузана Рајић, Владан Ђорђевић биографија поузданог обреновићевца, Завод за уџбенике, Београд, 2007.
  • Велимир. Ј. Иветић, Политичка улога министара војних Краљевине Србије од 1903. до 1914. године (докторска дисертација), Факултет политичких наука, Београд, 2013.
1)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 1, 91
2) , 3) , 4) , 16) , 17) , 19)
Велимир. Ј. Иветић, 2013, стр. 528
5) , 6) , 7) , 8) , 9) , 10) , 11) , 12) , 13) , 14) , 15) , 18) , 23)
НА
20) , 21)
Влада Александра Обр., 2, стр. 310
22)
Сузана Рајић, 2007, стр. 253
24)
Влада Александра Обр., 3, стр. 132-133
25) , 26) , 27) , 28)
Влада Александра Обр., 3, стр. 351
29) , 30)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 57
31)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 61
32)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 87
33)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 124
34)
Васа Казимировић, 1997, стр. 152
35) , 36)
Васа Казимировић, 1997, стр. 247
37) , 41) , 42) , 43) , 44)
Велимир. Ј. Иветић, 2013, стр. 530
38) , 39)
Владимир Илић, 2006, стр. 21
40)
Владимир Илић, 2006, стр. 22
Штампање