Михаило Срећковић
Рођење: 13. октобар 1843. Крагујевац, Кнежевина Србија Смрт: 13. септембар 1920. Београд, Краљевина СХС

Михаило Срећковић (Крагујевац, 1/13. октобар 1843 — Београд, 13. септембар 1920), српски генерал и командант активне војске (1900—1902).

Михаило Срећковић је рођен 1/13. октобра¹⁾ или 10/23. октобра²⁾ 1843. године у Београду. У Београду је завршио шест разреда гимназије и онда је 1861. ступио у Војну академију.³⁾ Завршио је 1866. године Војну академију и унапређен је у чин артиљеријског потпоручника.⁴⁾ Најпре је до 1868. служио као водник у пољској артиљерији, а онда је пола године био командант поткивачке школе.⁵⁾ Од 1868. до 1872. био је командир батерије народне војске.⁶⁾ Од маја 1872. до октобра 1873. био је као државни питомац на усавршавању у пруској пољској артиљерији.⁷⁾

По повратку из Пруске био је до јуна 1874. деловођа артиљеријске инспекције и командир еквитационе школе.⁸⁾ Од 1874. до априла 1876. био је командир батерије у пољској артиљерији.⁹⁾ У Првом српско-турском рату био је командир 2. шумадијске батерије.¹⁰⁾ Учествовао је у освајању Бабине греде.¹¹⁾ Његова батерија заједно са батеријом Саве Грујића успешно је снажном и прецизном ватром ућуткала турску артиљерију, што је омогућило пешадијски напад и освајање Бабине греде.¹²⁾ Постављен је за команданта летећег одреда од три батаљона и једне батерије и добио је задатак да поруши преостале турске карауле дуж границе од Пандирала према Кални.¹³⁾ Успешно је обавио поверени задатак. Заузео је и Свето Никољски превој.¹⁴⁾ Новембра 1876. унапређен је у мајора.¹⁵⁾ Од новембра 1876. био је командант београдске окружне војске, а 1877. био је помоћник команданта шумадијске бригаде и командант смедеревске окружне војске.¹⁶⁾ У Другом српско-турском рату био је командант смедеревске бригаде 1. класе.¹⁷⁾

Био је професор Војне академије 1873/1874, 1874/1875. и од 1879. до 1882.¹⁸⁾ Предавао је јахање, вожење, артиљеријска правила и дисциплинску уредбу.¹⁹⁾ Од октобра 1878. до 1882. био је командант 1. артиљеријског пука, а од 1882. до 1883. командант је 2. артиљеријског пука.²⁰⁾ Унапређен је 1883. у чин пуковника.²¹⁾ Након тога био је командант брдског артиљеријског пука.²²⁾ Учествовао је у Српско-бугарском рату командујући 15. пешадијским пуком.²³⁾ Поред тога био је краљев ађутант, а ађутант је остао и након рата.²⁴⁾ Био је рањен за време рата.²⁵⁾ Постављен је 1888. за вршиоца дужности команданта Шумадијске дивизијске области, а 1890. потврђен је за команданта.²⁶⁾ Унапређен је крајем 1888. у чин пуковника.²⁷⁾

Током 1893. прекомандован је за команданта Дринске дивизијске области и постао је почасни краљев ађутант.²⁸⁾ Након пет месеци на функцији команданта постављен је за инспектора артиљерије и вршиоца дужности команданта београдске тврђаве и на тим дужностима задржао се до краја 1894.²⁹⁾ Крајем 1894. унапређен је у чин генерала.³⁰⁾ Поново је постао командант Шумадијске дивизијске области, а 1898. постао је командант дунавске дивизијске области.³¹⁾ Први пут пензионисан је крајем 1899, али августа 1900. био је реактивиран и постављен је за вршиоца дужности команданта активне војске.³²⁾³³⁾ На месту команданта активне војске до тада је био краљ Милан Обреновић, али након женидбе и разлаза са оцем Александар Обреновић је одлучио да на то место постави Срећковића, иако га није сматрао довољно способним за такав највиши положај.³⁴⁾ За начелника Главнога генералштаба краљ је намерно поставио Димитрија Цинцар-Марковића, који се није слагао са Срећковићем.³⁵⁾ Краљ се сматрао сигурнијим ако су двојица највиших војних вођа међусобно завађени.³⁶⁾ Пензионисан је по други пут августа 1902, када је укинута Команда активне војске.³⁷⁾ Реактивиран је крајем маја 1906, али септембра 1906. коначно је пензионисан.³⁸⁾ Био је на челу групе углавном резервних официра, која је јануара 1912. основала друштво „Српско јединство”.³⁹⁾ Радило се о противницима мајских завереника и Црне руке, а друштво су основали два месеца након што је обнародовано постојање Црне руке.⁴⁰⁾ Није учествовао у балканским ратовима, а ни у Првом светском рату. Умро је 13. септембра 1920. године у Београду.

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 4, Београд, стр. 342—343
• Милић Милићевић и Љубодраг Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Војноиздавачки завод, Београд, 2003.
• Петар Опачић, Саво Скоко, Српско-турски ратови 1876-1878, БИГЗ, Београд, 1981.
• Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 3, Београд, 1936.
• Слободан Ђукић, Страни утицаји на развој српске војне доктрине 1878-1918 године, докторска дисертација, Београд, 2013.
• Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.

Mihailo Sreckovic