Љубомир Давидовић
Рођење: 24. децембар 1863. Влашка, Кнежевина Србија Смрт: 19. фебруар 1940. Београд, Краљевина Југославија

Љубомир Давидовић (Влашка, 24. децембар 1863 — Београд, 19. фебруар 1940), српски политичар, председник Самосталне радикалне странке и председник и оснивач Демократске странке. Био је више пута председник владе Краљевине СХС (18. авуст 1919 — 19. фебруар 1920. и 27. јул 1924 — 6. новембар 1924) и више пута министар просвете и министар унутрашњих послова.

Љубомир Давидовић је рођен 12/24. децембра 1864. године у свештеничкој фамилији у Влашкој под Космајем.¹⁾ Његов отац Милан био је парох у Влашкој.²⁾ Основну школу Љубомир је завршио 1874. у Влашкој, а средњу 1881. у Првој београдској гимназији.³⁾⁴⁾ Дипломирао је 1885. природне науке на Филозофском факултету Велике школе у Београду.⁵⁾ Током школских распуста студенти су служили неколико месеци у новоуспостављеној сталној војсци.⁶⁾ Током лета 1885. већ као свршени студент служио је војни рок, према сопственој жељи у коњици. Пошто је, због унутрашњих прилика и недовољног наоружања, намера краља Милана била да евентуални рат води само са активном војском, коју би попунио са једним делом другог позива,⁷⁾ студентима који су током лета 1885. служили војни рок дата је могућност да не учествују у будућем рату и већина се тиме послужила, сем Давидовића, који је одлучио да учествује у рату,⁸⁾ као једини ђак-војник коњице, следујући пример својих другова из пешадије и артиљерије.⁹⁾ Учествовао је и истакао се у борбама пешадије и коњице¹⁰⁾ у Српско-бугарском рату, због чега је одликован Сребреном медаљом за храброст,¹¹⁾ на предлог и по избору његовог ескадрона.¹²⁾ Из рата је изашао са чином поднаредника.¹³⁾

Најпре је од 1886. до 1890. био запослен као суплент у ужичкој реалци.¹⁴⁾ Током 1888. положио је професорски испит, па је отада радио као професор.¹⁵⁾ Због одлично положеног професорског испита Давидовић је предложен за државног питомца, односно да треба да заврши и студиј зоологије и да се припреми за професора Велике школе.¹⁶⁾ Давидовић је то одбио.

Изабран је 1889. за одборника Радикалне странке на изборима у Ужицу.¹⁷⁾ Пошто су радикали дошли на власт постављен је 1889. за ревизора основних школа у подрињском округу.¹⁸⁾ У јесен 1890. захваљујући Љуби Јовановићу премештен је у Врање за директора ниже гимназије.¹⁹⁾ Он је упућен у Врање да би развио живљи национални рад преко границе и да омладини у пограничним крајевима пропагира патриотску и националну свест.²⁰⁾ Врање је имало четничку традицију и ту су пролазиле четничке војводе, са којима је Давидовић имао најјаче могуће везе.²¹⁾ О његовом националном раду у тим крајевима сведочио је Велимир Карић, који се у то време исто налазио у Врању. Он је спомињао његове везе са људима у Јужној Србији и како су помагали да се српске чете пребаце преко границе.²²⁾ У Врању је у то време био и Јаша Продановић, који се исто тако бавио националним радом. Давидовић је посебно водио бригу о ђацима, који су долазили из заграничних подручја.²³⁾ Основао је 1891. школски фонд за помагање сиромашним ученицима.²⁴⁾ Поред тога за заграничну сиромашну децу тражио је и добијао стипендије од државе. Просветни и национални рад прекинуо је неколико месеци, када је 1892. на власт дошла либерална влада Јована Авакумовића, па је из политичких разлога септембра 1892. године Давидовић био премештен у Крушевац.²⁵⁾ Када су радикали априла 1893. поново дошли на власт враћен је на место директора гимназије у Врању.²⁶⁾ У Врању је за време другог боравка интензивирао страначки и национални рад.²⁷⁾ Када је краљ Милан Обреновић априла 1894. разматрао да ли да укине устав Давидовић је написао писмо у име народа врањског округа тражећи да то не чини.²⁸⁾ Одмах је био смењен са места директора.²⁹⁾

У Врању је био до децембра 1896, када је премештен у Београд и постављен за секретара 1, класе у министарству просвете.³⁰⁾ Вршио је и дужност уредника „Просветног гласника”.³¹⁾ Пошто је на изборима гласао за радикале по казни је 1898. премештен у Прву београдску гимназију.³²⁾ Објавио је 1898. свој први уџбеник Зоологија. Једно кратко време био је уредник „Дела”.³³⁾ Изабран је 1901. за народног посланика у Врању и тада се потпуно посвећује политици.³⁴⁾ Када је 1901. године Народна радикална странка прихватила октроисани устав и сложила се са напредњацима дошло је до расцепа међу радикалима, па се млађи радикали незадовољни понашањем своје странке издвајају, самостално излазе на изборе и добијају 14 посланика.³⁵⁾ Вође радикалних дизидената били су Љуба Давидовић, Љубомир Стојановић, Љуба Живковић, Никола Николић и Јаша Продановић и они су 1902. основали Самосталну радикалну странку.³⁶⁾ Нова странка је покренула лист „Одјек”, а Давидовић је био његов први уредник.³⁷⁾

Након извршеног Мајског преврата 1903. члан је скупштинске делегације, која је отишла у Женеву по Петра I Карађорђевића.³⁸⁾ Изабран је за министра просвете у влади Саве Грујића од 8. фебруара 1904. до 10. децембра 1904.³⁹⁾ Као министар заслужан је за нови Закон о народним школама, а битне одредбе закона су сталност учитеља и натечај за добијање места.⁴⁰⁾ На изборима 1905. године Самостална радикална странка добила је већину, па је Давидовић постао председник Народне скупштине.⁴¹⁾ За председника београдске општине изабран је 1909. и тада је пратио краља Петра I Карађорђевића у Петроград. Био је један од оснивача Народне одбране и један од оснивача четничке акције.⁴²⁾ Народна одбрана је почела са радом готово преко ноћи и њен задатак је био да координира рад до тада већ постојећих организација и удружења, као и да каналише незадовољство Срба. Покретање четничке акције после Анексије Босне и Херцеговине 1908. ишло је јако тешко. Почетак четничког покрета је дочекан у првом тренутку са великом скепсом, а сумње су се посебно појачале са првим четничким жртвама. Међутим, творци акције се нису уплашили, наставили су са својим радом, пребацивање чета на окупирану територију и својим успесима препородили национални морал. Био је веома близак са четничким војводама, виђенијим четницима, а познавао је и многе чланове Народне одбране. Осим што је оснивач, дуги низ година је активно сарађивао са покретом.⁴³⁾

Учествовао је и као сведок на Фридјунговом процесу (1909), када су аустријске власти покушале да компромитују српскохрватску коалицију и Народну одбрану прибегавши фалсификованим, између осталог и Давидовићевим потписом са једног записника.⁴⁴⁾

Упоредо са Народном одбраном, после Анексије Босне и Херцеговине, указала се посебна потреба за јачењам рада соколства. Од 1909. године, а нарочито од 1910. био је активан у раду соколских друштава.⁴⁵⁾ Заједно са Љубом Јовановићем радио је на томе да се сва српска соколска друштва из Србије и Аустроугарске уједине у Српски соколски савез, што је спроведено на скупштини одржаној 28. фебруара/13. марта и 1/14. марта 1911, када је Давидовић изабран за првог члана управе.⁴⁶⁾ Од својих средстава одмах је дао прилог за изградњу првог соколског дома у Београду, на Врачару. Управа соколства у којој је радио је, између осталог, донела проглас у коме је истакнуто да соколство треба да се шири и на селу.⁴⁷⁾

Након оставке Љубомира Стојановића изабран је 1912. након извесног оклевања и нећкања за председника Самосталне радикалне странке.⁴⁸⁾

Почетком Првог светског рата јавио се добровољно на војну дужност и налазио се у штабу дивизије. Учествовао је неколико месеци у рату. Да би се поделиле одговорности вођења рата, затим је 22. новембра/5. децембра 1914. формирана коалициона влада Николе Пашића, у коју су ушли и самосталци, а он је постављен за министра просвете и на тој дужности се налазио до 10/23. јуна 1917.⁴⁹⁾ Након повлачења српске војске преко Албаније 1915/1916. сакупљао је ученике и студенте и слао их на школовање у Енглеску и Француску.⁵⁰⁾ За то време његов син Миодраг је наставио да ратује, да би нестао при крају рата. Један је од твораца Крфске декларације.⁵¹⁾ Солунски процес члановима Црне руке сматрао је намештеним процесом. Настојао је да се осуђени официри помилују,⁵²⁾ али су његови захтеви оштро одбијени.⁵³⁾ Када му то није успело повукао се из владе, заједно са осталим представницима самосталаца.⁵⁴⁾ По изласку из владе, једно време је провео у Паризу, где му се налазила тада већ умањена породица, која је по повратку у отаџбину наставила да се умањује. Тако му је 1920. умрла ћерка, 1928. унук, а од 1933. када му је умрла и жена, остао је да живи сам.⁵⁵⁾

Демократска заједница, а касније названа Демократска странка, основана је 1919. спајањем четири странке: Самосталне радикалне, Народне, Напредне и Демократске државотворне.⁵⁶⁾ За председника странке изабран је Љубомир Давидовић, а друге важније вође били су Светозар Прибићевић, Воја Маринковић и Војислав Вељковић.⁵⁷⁾ Љубомир Давидовић је био министар просвете и вера у првој влади Краљевине СХС, када је образована коалициона влада 3/16. новембра 1918. На истој функцији је остао и у влади Стојана Протића од 7/20. децембра 1918. до 16. августа 1919.⁵⁸⁾ Био је председник владе Краљевине СХС коју су чиниле Демократска заједница и социјалисте, која је трајала кратко време од 18. августа 1919. до 19. фебруара 1920. Био је министар унутрашњих дела у влади Миленка Веснића од 17. маја до 18. августа 1920. године. Демократска странка је гласала за Видовдански устав 28. јуна 1921.

Иако је Демократска странка гласала за Видовдански устав Давидовић је 1922. отишао на загребачки конгрес интелектуалаца сматрајући оправданим одређено хрватско незадовољство видовданским уставним аранжманом.⁵⁹⁾ Давидовић се залагао за нови народни споразум Срба и Хрвата. То је довело до раздора унутар Демократске странке и незадовољства интегралиста предвођеним Светозаром Прибићевићем.⁶⁰⁾ До коначног расцепа у странци дошло је 1924.⁶¹⁾ када је Светозар Прибићевић формирао Самосталну демократску странку.⁶²⁾

Био је једно време шеф највеће странке у земљи, али је одступањем са линије интегралног југословенства и залагањем за нови споразум са Хрватима постао политичар, који се залаже за непопуларне акције. Он је и даље наметао политику споразума, па је 27. јула 1924. образовао прву стварно југословенску владу.⁶³⁾ Ту владу је чинио Блок народног споразума⁶⁴⁾ сачињен од Демократске странке, Словенске људске странке Антона Корошеца и Југословенске муслиманске организације Мехмеда Спахе, а влади је помагала Хрватска сељачка странка Стјепана Радића.⁶⁵⁾ са циљем да се сруши Радикална странка са власти. Хрватска сељачка странка је тада први пут престала са апстиненцијом и ушла је у парламент. Та влада је кратко трајала, само до 6. новембра 1924. Остала је упамћена по режиму у коме је владала помирљива атмосфера између Срба и Хрвата и у коме је су предузети озбиљни кораци у измени стања у Македонији, између осталог било је 4.000 амнестираних.⁶⁶⁾ Кратак век владе је делом последица необузданог речника Стјепана Радића, а делом снагом противника споразума. Веома жестоки су били избори током 1925, на којима је Демократска странка добила 37 мандата. Крајем 1925. године Давидовићев хрватски савезник Стјепан Радић издао је Давидовића, склапајући споразум са радикалима, познат под називом „Марков протокол” и улазећи у владу⁶⁷⁾ Пашић—Прибићевић.⁶⁸⁾

Године 1927. Демократска странка је учествовала у влади Веље Вукичевића, али без Давидовића, који је остао уздржан. Тада је отпочео и други расцеп у странци. На конгресу странке одржаном децембра 1927. странка му је дала пуно поверење, мада се за време прве владе Вукичевића водила кампања против њега, па је тражено између да се на изборима не кандидује у Београду. После конгреса настала је двадесетодневна криза владе, која је завршена стварањем друге владе Веље Вукичевића. У странци се издвојила група око Воје Маринковића, која је учествовала у влади до 6. јануара 1929.⁶⁹⁾

После 6. јануара остао је у опозицији једанаест година, многи сарадници су га напустили, био је праћен агентима. У данима када се хрватски проблем негирао, радио је на приближавању људи. Године 1933. послао је посланицу пријатељима у којој је изложио своје гледиште о унутрашњем сложеном уређењу државе, сматрајући да је триалнам неизводљиво решење. Наредне године поново је образовао блок опозиције са радикалима, земљорадницима, Антоном Корошцем и Мехмедом Спахом. Уочи избора радикали и Крошец су се повукли, док се Спахо повукао после избора.⁷⁰⁾

На изборе маја 1935. изашао је заједно са Земљорадничком странком, Хрватском сељачком странком и Југословенском муслиманском организацијом, а носилац листе био је Влатко Мачек,⁷¹⁾ како би се ХСС лакше одлучила за излазак на изборе.⁷²⁾ Међутим, изгубили су на изборима.

Октобра 1937. склопљен је споразум Удружене опозиције и Сељачко-демократке опозиције о преуређењу државе, а на изборима у децембру 1938. опозиција је јако добро прошла. Међутим Хрватска сељачка странка је поново изневерила Давидовића, јер је много више добијала од кнеза Павла и владе, са којом је 26. августа 1939. склопила споразума Цветковић—Мачек, по коме су Хрвати добили велику територију и овласти на штету српског народа.⁷³⁾

Током дуготрајне борбе у опозицији, био је веома активан. Прелазио је свакодневно по 200 километара и одржавао по неколико зборова дневно. На последњем иступању у Горњем Милановцу, где је држао говор још увек неопорављен после стомачног грипа, по хладном и ветровитом времену, нагло му је попустило срце. Лета 1939. здравље му се поправљало, тако да је од јесени, па све до неколико дана пред смрт, активно учествовао на седницама, водио дневне послове и управљао значајним актима странке.⁷⁴⁾

Здравље му се нагло погоршало и преминуо је у свом дому 19. фебруара 1940. Наредног дана његово тело налазило се изложено на катафалку у Цркви Светог Саве у Београду, где су му бројни грађани одали последњу пошту.⁷⁵⁾ Свечано је сахрањен 21. фебруара на Новом гробљу у Београду.

Сакупљени у дому покојника после сахране, чланови Главног одбора Демократске странке, изабрали су Милана Грола за новог председника одбора.⁷⁶⁾

• Р. Кнежевић, Љубомир Давидовић, Српски књижевни гласник, број 59, 1940, стр. 383-394
• Небојша Поповић, Љубомир М. Давидовић-Увод у биографију, Историја 20. века, број 2, 2009, стр. 37-52
• Животно дело Љубомира Давидовића, Политика, број 11394, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 20. 2. 1940, стр. 2
• Драг. Милутиновић, Љубомир Давидовић као војник, Политика, број 11395, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 21. 2. 1940, стр. 4
• Милорад Драгић, Рад Љубе Давидовића у соколству, Политика, број 11395, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 21. 2. 1940, стр. 4
• Илија Ж. Трифуновић, Национални рад Љубе Давидовића, Политика, број 11395, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 21. 2. 1940, стр. 4
• Главни одбор Демократске странке изабрао је једногласно за свог председника г. Милана Грлоа, Политика, број 11396, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 22. 2. 1940, стр. 5

Ljubomir Davidovic