Добро дошли на Српску енциклопедију

Врање

Врање, град на југу Србије. Заједно са општином Врањска бања и 108 насеља чини Град Врање. Врање је административни, културни и економски центар Пчињског округа, као и седиште Епархије врањске. У граду је смештена 4. бригада копнене Војске Србије. Према попису из 2011. године у граду је живело 75 933 становника и већину су чинили Срби. По броју становника Врање заузима 15. место у Србији.

Налази се у северозападном делу Врањске котлине у подножју планине Пљачковице и Крстиловице. Кроз град протиче пет река. Град се налази на магистралном и железничком путу. На северу је од Ниша удаљен 110 km, а од Београда 347 km.

Не зна се када је град тачно насељен, али су подручје града насељавала Илирска или Трачанска племена све док га у 1. или 2. веку п. н. е. не освајају Римљани. У 6. и 7. веку га насељавају Словени, а први пут се спомиње у визнатијским списима 1093. године. Неколико пута је освајан, пре него што је ушао у састав Краљевине Србије 1207. године. Врањем су владале многе српске племићке породице, све док га није покорило Отоманско царство 1455. године. За време отоманске владавине Врање је имало важну улогу, јер се налазило на раскрсници важних путева, а у једном тренутку је било седиште и кадилука. Врање је ослобођено 31. јануара 1878. године и постало седиште моравског среза. Град је 1904. године погодио земљотрес, који је доста оштетио инфраструктуру. У Првом светском рату га је окупирала Краљевина Бугарска, да би се после завршетка рата било у саставу Краљевине Југославије, а од 1929. у оквиру Вардарске бановине. У Другом светском рату Врање је окупирала Бугарска, а после ослобођења Врање постаје седиште Пчињског округа и тада почиње његов индустријски и урбанистички развој. Врање постаје текстилни, дрвни и металуршки центар у оквиру СФРЈ.

Град је познат по музици и трубачким оркестрима, као и по делима познатог српског реалистичког писца Борисава Станковића. У граду постоје многе институције и обележја са његовим именом. Врање је домаћин многим манифестацијама од којих су познатије Стари дани, Борина недеља и Борини позоришни дани.

Симбол Врања је жуто цвеће, градска слава је Духови, а у граду се налазе бројни спортски клубови.

Географски положај

Врање је економски, политички и културни центар Пчињског округа кога чине општине Босилеград, Бујановац, Владичин Хан, Прешево, Сурдулица, Трговиште и Врање. Град се налази у северозападном делу Врањске котлине, на левој обали Јужне Мораве. Реку и град деле магистрални пут и железничка пруга, који на северу воде ка: Лесковцу (70 km), Нишу (110 km) и Београду (347 km), а на југу ка: Куманову (56 km), Скопљу (91 km) и Солуну (354 km).

Смештен је у подножју планине Пљачковице (1231 m), Крстиловице (1154 m) и Пржара (731 m). Од границе Бугарске је 70 km удаљен, а од Македоније 40 km.

Врање је седиште Епархије врањске. У Врању се налази седиште 4. бригаде Копнене Војске Србије.

Рељеф и геологија тла

Истичу се две географске целовитости: врањска потолина и Врањско Поморавље. Потолину сачињавају котлине: врањска, бујановачка и масуричка котлина. Врањску котлину чине два дела: котлинско ободно побрђе наведених котлина и долински део Јужне Мораве са њеним притокама овога подручја. Врањско-бујановачка котлина чине јединствен појам „у смислу низијског котлинског простора.“ Даље је Грделичка клисура, стара тектонска удолина, где је Јужна Морава епигенетски усекла своју долину и у ствари је најизразитија планинска област у току реке Јужне Мораве.1)

Котлинску грађу јужног Поморавља чине алувијални и неогени седименти у низијском подручју, а кристални шкриљци на побрђу котлинског обода и планинском делу врањске регије. У грађи планина врањског подручја преовлађују гнајсови, микшисти и филити. Повремено се јављају и интеркалације мермера. Појаву еруптивних стена прате и гнајсови и микашисти. На Бесној кобили, у пределу ушћа Бањштице у Мораву (предео Моминог камена и предео Џепске реке) јављају се андезити, дацити и риолити.2)

У врањском подручју постоје и песковите алувијалне наслаге и растресити неогени седименти. Неогене наслаге састоје се углавном од лапора, пешчара и конгломерата. Од Владичиног Хана према Грделици на левој страни Мораве, поред конгломерата јављају се повремено и кречњак, пешчара и лапор.3)

Земљишни покривач врањског подручја је разноврсних продуктивних својстава. Заступљене су две групе: агенетичке творевине и генетичке творевине. Код агенетичких творевина долазе скелет, скелетоидне земљишне творевине и алувијално-делувијални наноси. Код генетичких творевина заступљени су типови земљишта: гајњача и њени варијетети, смоница и њени варијетети, подзол и трагови планинске црнице. Генетичке творевине заузимају од 22% до 25% укупне површине врањске регије. Агенетичке творевине покривају највећи део подручја и заузимају око 75% површине врањског подручја. Гајњаче, смонице и подзол заузимају средњи висински део врањског подручја и на нагибним теренима су у стању еродираних типова. Планинске црнице заступљене су на вискоим теренима као и на површинама са проређеним шумама.4)5)

Клима

Поднебље Врањске Мораве има локалну климу, која се карактерише особеностима насталим формирањем између модификоване медитеранске и умерено континеталне климе, што је произашло под утицајем орографије и пластике рељефа. Врањска Морава има годишња доба неуједначеног трајања. По дну котлине и у регији побрђа по ивици котлине, пролеће се јавља рано и кратко траје. Због тога су позни мразеви честа појава. Лето је топло, суво и дуго. Јесен је исто тако дуга, топла и сунчана, али сува. Зима је у Врањској котлини краткотрајна и врло блага с незнатним снежним покривачем. С друге стране, ободно побрђе и планински регион обилују снежним покривачем.6)7)8)

Град се налази на 480 метара средње надморске висине и има средњу јануарску температуру 3°С, а средњу јулску температуру од 22,0°С са апсолутним максимумом од 38,3°С. Због тога Врање са приградским насељима има умерено континенталну климу.9)

Историја

Нема поузданих података када и где је формирано насеље и на чијим темељима је изникао град Врање. Претпоставља се да се то догодило у време Тракоилира, (Римљана), Византије, Грка или Словена који су ове просторе насељавали у VI и VII веку. Међутим, једно је сасвим јасно: ово је важно геостратешко подручје на коме су се од памтивека укрштавали каравански путеви. Тако да је најлакши пут ка једноме и ка другоме, освајаче водио путем преко врањског поморавља.

Први писани траг о Врању оставила нам је Ана Комнина, византијска принцеза, још у XI веку, пишући о владавини свога оца цара Алексија Комнина. Она у књизи „Алексијада“ каже да је рашки жупан Вукан 1093. године у свом освајачком походу стигао до Врања и освојио га. Не задуго потом, он се морао повући пред моћнијом Византијом.10)

Она то описује овако:
На то се Вукан осмели и, како није преостало никога да му се супротстави, поче да пљачка суседне градове и земље. И околину Скопља потпуно опустоши, а делом и попали. Али не само то, него, заузевши Полов и стигавши до Врања, уништи и опустоши све и одвуче отуда много плена па се врати у своју земљу. Ана Комнина

Други пут 1193. године, Врање је од Византије привремено преотео велики рашки жупан Стефан Немања и припојио га средњовековној српској држави. Ипак, у састав српске државе Врање је дефинитивно ушло тек 1207. године када га је освојио Стефан Првовенчани.

Интересантно је напоменути да је приликом распада српске средњовековне државе, Врање постало самостална област под управом кесара Угљеше, „Господара Врања, Прешева и Куманова“. Ова самостална област нестала је после Косовске битке, када је Врање ушло у састав државе деспота Стефана Лазаревића.

Распадом српске средњовековне државе, Турци су Врање освојили 14. јуна 1455. године, и држали га у својим рукама све до 31. јануара 1878. године, на Светог Антанаса, када је варош ослободила српска војска под командом генерала Јована Белимарковића. Врање је под турском влашћу било 422. године. Врање је под турском влашћу имало важан положај, што је привукло многе богате Турке да се населе у град и изграде џамије, конаке и хамам. Врањски трговци у овом периоду су знали арапски и турски језик и путовали преко границе да тргују.11) Град је у Кнежевини Србији дочекао слободу са нешто више од 8.000 становника.

У почетку 20. века, Врање је имало око 12.000 становника. Као погранични град Кнежевине/Краљевине Србије, служио је као полазно место за четнике (комите) у акцијама за ослобођење Старе Србије. У то време у граду се налазио и конзулат Османског царства.

У Балканским и два светска рата, Врање и овај крај су поново били на мети освајача. У Првом балканском рату 1912. године операцијама против Турака, одавде су лично командовали краљ Петар I Карађорђевић, председник владе Никола Пашић са више министара и генералштаб са начелником штаба Врховне команде војводом Радомиром Путником.

Но, ови простори су, посебно у новој историји, били честа мета бугарских освајача који су овде починили нечувене злочине. У Првом светском рату Бугари су окупирали Врање 16/17. октобра 1915. године. Слобода је плаћена са 514 живота на фронту и 335 недужно стрељаних.

У Другом светском рату Немци су у овај град ушли 9. априла 1941. године, да би га 22. априла предали у руке бугарским фашистима. Они су у Врању, за четири године, направили права зверства — стрељали су око 700, а интернирали 4.000 родољуба. У борбама је учествовало око 12.000 бораца, од којих 956 није дочекало слободу 7. септембра 1944. године.

Демографија

У насељу Врање живи 42153 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 35,8 година (35,0 код мушкараца и 36,6 код жена). У насељу има 17196 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,20.

Ово насеље је у значајној већини насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Градска насеља

Врање чине 17 насеља и то су:

  1. Шапранце
  2. Доње Врање
  3. Оџинка
  4. Рашка
  5. Ледене Стене
  6. Чешаљ
  7. Текија
  8. Собина
  9. Горња Чаршија
  10. Тулбе
  11. Доњи Асамбаир
  12. Горњи Асамбаир
  13. Огледна станица
  14. Палестина
  15. Панађуриште
  16. Рудина
  17. Ћошка

Привреда

Врање се налази на југу Србије, на Коридору X у близини границе са Македонијом и Бугарском. Удаљеност од међународне луке Солун износи 285 км, од међународног аеродрома у Скопљу 90 км и аеродрома у Нишу 120 км (директан приступ преко ауто-пута Е-75). Захваљујући одличним транспортним везама, из Врања се лако може приступити тржиштима југоисточне Европе (ЦЕФТА) и Европске уније, уз све царинске олакшице које Србија има у трговини са овим земљама. Врање има дугу традицију у индустријској производњи, трговини и туризму, и богато је природним ресурсима, као што су шуме и геотермални извори.12)

До половине 20. века Врање је било занатлијска варош. Били су заступљени следећи занати: мутавџијски, воденичарски, асуфијски занат и фијакерски занат. Са почетком индустријализације 60-их година многи од ових заната нестали су.13) Тих година отворено је неколико фабрика:Дуванска индустрија Врање (ДИВ), СИМПО, Фабрика обуће Коштана, Памучни комбинат Јумко, индустрија техничке робе Алфа Плам, СЗП Заваривач Врање. Са отварањем нових фабрика растао је и број запослених. Године 1961. године било је 1 525 запослених, 1971. године 4 374 запослених, а 1998. године укупно има 32 758 од којих су 28 347 били у привреди, а 4 411. ван ње.14)

После 5. октобра 2000. број запослених је почео да пада, због затварања многих фабричких гиганта попут Јумка или Коштане. Запослених је 2010. године било 18 958, а незапослених 7 559, док у целом Граду Врању има 59 278 радно способних људи. У Врању су најзаступљеније следеће делатности: дрвна индустрија, индустрија одеће, обуће и намештаја, хране и пића. Затим долазе пољопривреда, текстилна индустрија, хемијска индустрија, грађевинска индустрија, индустрија машина и опреме и пословне услуге. 15) У Врању послује преко 2.500 предузећа. Потенцијалним инвеститорима стоји на располагању неколико индустријских зона, које су регулисане планским документима и опремљене инфраструктуром. Међу инвеститорима који су већ ту и уживају у повољном пословном окружењу овог града су Бритиш Американ тобако, Симпо, Санч, Младеновић Д. О. О, Кенда Фарбен, Дени Стајл, ОМВ и Хеленик Петролеум.16)

Град је 2010. године донео „Стратегију одрживог развоја града Врања од 2010. до 2019. године,“ која се заснива на остваривању циљева искључиво кроз транспарентно и одговорно пословање и партнерски однос са привредом и грађанима.17)

Култура и културне институције

У оквиру градске управе Секретаријат за образовање, културу, спорт, омладину и информисање задужен је за област културе. Врање има и Стратегију о социјалном и економском развоју града, као и Стратегију о младима у којима је пажња посвећена и културној области. Приоритети за развој културе су: неговање традиције и заштита културне баштине, опремање установа културе и културни туризам.18)

Од укупног градског буџета у 2009. години за културу је издвојено 7,41%, у 2008. години издвојено је 6,91%, а 2007. године 5,41%. Локални медији броје три радио-станице: ОК радио, Радио Фокус плус, Радио Искон, две телевизије: Независна телевизија „ТВ 017&quot, РТВ Врање и два листа: Врањске новине, Слободна реч и новинска агенција Врање прес.19)

Из буџета града Врања финансира се шест установа културе у домену плата запослених, сталних трошкова, програма у оквиру основних делатности, текућих поправки и одржавања опреме. То су Народни музеј основан 1960. године, професионално Позориште „Бора Станковић”, Библиотека „Бора Станковић”, Архив „31. јануар“, Народни универзитет и Омладински савез. „Школа анимираног филма“ (ШАФ) основана је у марту 1987. године на темељима Клуба љубитеља филмске уметности. ШАФ иза себе има више од 160 наслова и иницијатор је оснивања првог српског музеја анимације у Врању.20)

Манифестације

Сваке године у Врању се одржава велики број манифестација. Најважнија манифестација је традиционална књижевна манифестација „Борина недеља“, која се одржава сваке године, почев од 1967. г., увек од 23. до 29. марта, последње две деценије у организацији Књижевне заједнице „Борисав Станковић“, која је установила и додељује награду за најбољу књигу прозе објављену у претходној години. Затим долазе „Борини позоришни дани“, који представљају једну од најважнијих културних манифестација у Врању. Одржавају се од 1979. године последње недеље октобра, на којима се приказују најбоље представе претходне сезоне. Постоје и „Стари Дани“, раније под називом „Дани Врања“, културно-забавна манифестација која се одржава сваке године крајем лета у периоду од августа до септембра у организацији града Врања. Уз то постоји и Етно сајам основан 2000. године који успоставља научно-стручна саветовања, из области очувања животне средине, етно марке, уметничке изложбе, концерте, излете, промотивне продаје занатских производа, као и дегустацију здраве еколошке хране. Од 1967. године, сваке године, последње недеље марта, одржава се 21)

Посебно треба споменути „Међународну радионицу анимираног филма“ која се одржава од 1997. године у организацији ШАФ-а - Школе анимираног филма, најстарије такве институције у Србији. Од ликовних се издвајају „Новогодишњи ликовни салон“ одржава се традиционално у галерији Народног музеја у Врању од 1997. у току новогодишњих празника, као и „Ликовна колонија Врање“ у организацији Народног универзитета у Врању. Од музичких манифестација најважнија је „Мај месец музике“ у организацији музичке школе „Стеван Мокрањац“ из Врању, као и „Меморијал Бакије Бакића.“22)

Културно-историјски споменици

Врање има бројне споменике које се сврставају по периоду настанка у три целине. Најзначајнији споменици средњег века су старо византијско утврђење Марково Кале које је постојало још у време цара Јустинијана и ранија црква Крстата џамија, која је за време владавине Османлија претворена у џамију, а после ослобођења од Турака опет у цркву. Зграде које су Турци саградили јесу Амам, старо турско купатило саграђено око 1690. године, зграде Пашиног конака (у салемлуку се налази Народног музеја) саграђене 1765. године и симбол Врања - Бели мост саграђен 1844. године. После ослобођења од Турака изграђене су многе зграде и споменици. Најпознатије зграде изграђене пре Другог светског рата су: Зграда Начелства округа Врањског (грађена 1905—1907) и Дом војске саграђен 1932. године. Важна просторно културна целина је баба Златина улица. Налази се у некадашњем српском делу врањске чаршије. Име је добила по баки Боре Станковића. У улици се налази музеј кућа Боре Станковића, која је део Народног музеја у Врању. Већина споменика појединаца се налази у градском парку међу којима су споменик Борисаву Станковићу, Ђорђу Тасићу, Јустину Поповићу и други.

Образовне институције

Последњих година много се више пажње обраћа на образовање у Врању. На територији града Врање 2008. године регистровано је 10.382 ученика који су похађали основну школу и 4.948 који су похађали средњу школу. Поред редовних школа постоје и две школе са двојним образовањем, а то су музичка школа „Стеван Мокрањац“ и Школа за основно и средње образовање „Вуле Антић“.23)

Поред основних и средњих школа постоји једна виша школа и три факултета. Техничка-технолошка (основана 1974. године као виша школа за образовање металске струке) 2008. године имала је 354 студента, а има три смера: шумарски (обрада дрвета), машински (производно машинство) и технолошки (обућарски) смерови. После дипломирања студенти добијају звања инжењера шумарства, технологије и машинства.24)

Основне школе

  1. Доситеј Обрадовић
  2. Вук Караџић
  3. Јован Јовановић Змај
  4. Радоје Домановић
  5. Бранко Радичевић
  6. Светозар Марковић
  7. Школа за основно и средње образовање „Вуле Антић"
  8. Бора Станковић Тибужде
  9. Бранислав Нушић Ратаје
  10. 1. мај Вртогош
  11. Предраг Девеџић Врањска Бања
  12. Краљ Петар Први Ослободилац Корбевац
  13. 20. октобар Власе
  14. Музичка школа „Стеван Мокрањац"
  15. Школа за основно образовање одраслих

Средње школе

  1. Медицинска школа „Др Изабел Хатон
  2. Техничка школа
  3. Хемијско-технолошка школа
  4. Пољопривредно-ветеринарска школа „Стеван Синђелић"
  5. Економско-трговинска школа
  6. Средња музичка школа „Стеван Мокрањац"
  7. ШОСО „Вуле Антић"

Празници, слава и ходочашћа

  • 31. јануар - Дан ослобођења Врања 1878. године
  • 7. септембар - Дан ослобођења Врања 1944. године, дан када су јединице НОВ-а ушле у град, који је већ био напуштен од стране Бугара
  • Духови - Слава града
  • Велики петак - Ходочашће у цркву Свете Петке (Крстата џамија)
  • Велика Госпоина - Ходочашће у цркву Успења Пресвете Богородице у Собини

Симбол Врања

Симбол Врања је жуто цвеће, а жута боја је традиционална боја Врања. Тако на пример многи спортски клубови у Врању имају жуте дресове (КК Југ, ФК Динамо Врање). Назив је настао крајем Првог светског рата, током проласка француске војске кроз Врање.

Један од француских војника је баки која је уређивала башту наздравио са:
- Бонжур (фр. Bon jour)
- Добар дан.

Бака која је разумела да је војник рекао божур је одговорила:
- Није то сине, божур, то је жуто цвеће!

Музика врањског краја

Врањски меслос надалеко је познат. Њега је у Београд путем својих драма, а нарочито своје „Коштане“ и путем романа „Нечиста крв“, однео познати врањанац Борисав Станковић. Наиме драма „Коштана“ је драма са певањем, а њени најзанимњивији делови обилују песмом (сцена Миткета и Коштане). Музика је веома живописна и весела. Треба издвојити посебну игру која се игра у овим крајевима под називом чочек. Наравно најпознатији је врањски чочек. Сем ове игре постоји веома пуно песама, најчешће са љубавним и трагичним садржајем. Неке од ових песма су нашле своје место и у Мокрањчевим „Руковетима“.

Врањске песме су певали многи, од Василије Радојчић до Светлане Ражнатовић, а само се је на њима прославио Врањанац Станиша Стошић. Сем ових мелодија, трубачки оркестри су специфичност Врања. У самом граду (нарочито у Горњој чаршији) и оближњем селу Павловац постоји на десетине трубачких оркестара. Неколико њих освајало је бројне награде на Сабору трубача у Гучи. Најпознатији међу њима је био оркестар Бакије Бакића. Данас оркестар Ненада Младеновића наставља традицију Бакијиног оркестра. Милан Младеновић, трубач из оркестра, освојио је прву трубу на Сабору трубача у Гучи 2007. године, а сам оркестар је проглашен најбољим.

Врањски обичаји и веровања

Врањски обичаји и веровања су везани за обичаје градског и сеоског становништва у период пре и после ослобођења Врањског краја од Отоманског царства. Већина тих обичаја се је временом мењала и губила, а неки од њих су се сачували и до данас. Практиковали су се код свих слојева друштва, вероисповести и етничке припадности.

Постојали су обичаји о рођењу, свадбени обичаји, како код градског тако и код сеоског становништва врањског краја. Код сеоског становништва јављала се је и појава снохочења, која је до Другог светског рата у потпуности била искорењена. Постојао је низ обичаја приликом смрти неке особе, као и низ обичаја приликом сахране и годишњице смрти. Доста обичаја је било и приликом празника као што су Ђурђевдан, крсна слава и Божић. Постојио је и обичај по имену прочка, који је карактеристичан за јужну Србију и данашњу Вардарску Македонију.

За проучавање обичаја врањског краја врло су битни Јован Хаџи-Васиљевић и Борисав Станковић. Радови Јована Хаџи-Васиљевића, који су заосновани на теренским истраживања, су незаобилазан извор приликом проучавања Срба од ослобођења, па све до балканских ратова. Садржина књижевног дела Борисава Станковића, у многим етнографским и фолклористичким радовима идентификује се као неоспорена Врањска традиција тј. реалан опис живота и обичаја у Врању. Сања Златановић, истраживач сарадник Етнографског института САНУ, сматра да дела Борисава Станковића играју кључну улогу у томе како Врањанци конструишу свој идентитет. Она наводи: „Међутим, оно што се у Бориним делима представља уметничку транспозицију стварности доживљава се као права старина.“

Храна и пиће

Има веома добрих специјалитета, као и у целој српској кухињи. Међутим ко типично врањско јело поменућемо самсу — празну питу, преливену киселим млеком уз додатак белог лука. Сем самсе, као типично врањско јело, можемо поменути и пропећ - неку врсту хлеба са сиром и јајима.

Жупска клима омогућава узгој добрих сорти грожђа, а самим тим и добрих вина.

Туризам

Познати Врањанци

Личности које су неко време живеле и радиле у Врању

  • Радоје Домановић, књижевник, професор врањске гиманзије
  • Јаша Продановић, политичар, професор врањске гиманзије
  • Филип Филиповић, политичар, оснивач КПЈ, изабран за опсланика Народне скупштине Краљевине СХС за Врањски округ
  • Пајсије, митрополит скопски, неко време викарни епископ врањски, помагао народу у овим крајевима одмах по ослобођењу од турака 1878, по њему име носи Владичин Хан
  • др Фрања Копша
  • Платон Бањалучки, као дечак похађао школу у Врању, где му је отац службовао
  • Александар Давинић, новинар, сатиричар, рекордер у дужини воћења програма, дирекорт, главни и одговорни уредник Нове Слободне речи
  • Борисав Станковић приповедач, романсијер, драматичар

Градови побратими/пријатељи

Сродни чланци

Литература

  • Татомир Вукановић, Врање — етничка историја и културна баштина врањског гравитационог подручја у доба ослобођења од Турака 1878., Раднички универзитет у Врању, 1978, стр. 4-5
  • М. Костић, Јужно Поморавље — Економско-географске одлике, Лесковачки зборник књ. 9, 1969, стр. 195-202
  • Ј. Ф. Трифуновски, Врањска котлина, књ. 1, стр. 11
  • О. Костић, Грделичка клисура и Врањска котлина. Природни услови, ерозија и шумска привреда, стр. 45
  • М. Костић, Врањско-Бујановачка котлина, књ. 4, Врањски гласник, 1968, стр. 185-186
  • Ј. Ф. Трифуновски, Врање. Годишен зборник на Филозовскитот факултет на Универзитетот во Скопје, кн. 7., 1954, стр. 123

Галерија слика

Спољне везе

1)
„geologija”, Татомир Вукановић, Врање — етничка историја и културна баштина врањског гравитационог подручја у доба ослобођења од Турака 1878., Раднички универзитет у Врању, 1978, стр. 4-5
2) , 3) , 4)
geologija
5)
М. Костић, Јужно Поморавље — Економско-географске одлике, Лесковачки зборник, књ. 9, 1969, стр. 195-202
6)
Ј. Ф. Трифуновски, Врањска котлина, књ. 1, стр. 11
7)
О. Костић, Грделичка клисура и Врањска котлина. Природни услови, ерозија и шумска привреда, стр. 45
8)
М. Костић, Врањско-Бујановачка котлина, књ. 4, Врањски гласник, 1968, стр. 185-186
9)
Ј. Ф. Трифуновски, Врање. Годишен зборник на Филозовскитот факултет на Универзитетот во Скопје, кн. 7., 1954, стр. 123
10)
Ана Комнина 1093, Приступљено 5. 5. 2013.
14)
grad vranje
16) , 17)
siepa1
18) , 19) , 21) , 22)
kulturasajt
20)
„kulturasajt”, Завод за пручавање културног развитка, Приступљено 5. 5. 2013.
23)
„obrazovanje”, Званични сајт града Врања, Приступљено 5. 5. 2013.
24)
obrazovanje
25)
Врање и Лепосавић постали побратими, http://jugmedia.info/2013/03/19/vranje-leposavic-postali-pobratimi, Југмедиа, 19. 3. 2013.
26)
„pobratimi”, ВИДЕЛИ ОД ЈАГОДИНЕ: Врање добија излаз на Егејско море, http://www.kurir-info.rs/videli-od-jagodine-vranje-dobija-izlaz-na-egejsko-more-clanak-1014211, Курир, 2. 10. 2013
27)
Никола Лазић, Градоначелник на камили, http://www.vranjske.co.rs/2010-10-07/%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B8.html, Врањске, Врање, октобар 2010.
28) , 29) , 32) , 33) , 34) , 35) , 36) , 37)
pobratimi
30)
Успостављени пријатељски односи између Врања и Велења, http://jugmedia.info/2013/09/19/uspostavljeni-prijateljski-odnosi-izmedu-vranja-velenja/, Југмедиа, 19. 9. 2013.
31)
„Nowy Sącz twinnings”, http://www.nowysacz.pl/miasta_partnerskie, Miasta partnerskie i zaprzyjaźnione Nowego Sącza, Urząd Miasta Nowego Sącza, archiveurl http://web.archive.org/web/20130523172036/http://www.nowysacz.pl/miasta_partnerskie
38)
„pobratimi2”, Побратимили се Врање и грчки град Трикала, http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/pobratimili-se-vranje-i-grcki-grad-trikala_307329.html, 19. 3. 2012.
39)
pobratimi2
40)
Село Брјуховецко добило српског побратима, http://ruskarec.ru/articles/2012/10/26/selo_brjuhovecko_dobilo_srpskog_pobratima_17673.html, 9tv.ru, Руска реч
Штампање