Корисничке алатке

Алатке сајта


стеван_мокрањац

Стеван Мокрањац

Стеван
Мокрањац
стеван_мокрањац.jpg Портрет Стевана Мокрањца (1913),
рад Уроша Предића1)

Рођење:
9. јануар 1856.
Неготин,
Кнежевина Србија

Смрт:
28. септембар 1914.
Скопље,
Краљевина Србија

Познат као:
композитор, музиколог,
диригент и професор

Стеван Стојановић Мокрањац (Неготин, 28. децембар 1855/9. јануар 1856 — Скопље, 16/28. септембар 1914), српски композитор, музиколог и диригент, директор и професор Српске музичке школе у Београду.2)

Биографија

Рођен је у Неготину 28. децембра 1855/9. јануара 1856. године од мајке Марије (Миланове из Сикола) и оца Стефана, механџије који је умро само два дана по његовом рођењу.3) Још од раног детињства је умео лепо да пева народне песме, које је научио у кругу породице, а црквено појање из Пресвете Богородице неготинске и касније у школи.4)

Школовање

Основну школу је започео у Неготину, а други разред је завршио у Београду, где су већ студирала његова два старија брата. Са братом Лазом је одлазио у позориште и научио је да секундира сваку песму.5) Године 1864. вратио се у Неготин, где је и завршио основну школу.6)

После тога се уписао у гимназију у Зајечару, али је гимназија 1867. премештена у Неготин, па је тамо завршио четири разреда гимназије.7) На распусту, између II и III разреда добио је виолину и научили су га како да производи тонове на виолини, а он је затим самоуко научио да свира по слуху.8)

V разред гимназије уписао је у Београду 1870. године. У гимназији је похађао мање од месец дана,9) виолину код професора Карла Реша, који му је рекао да свира исувише „цигански” и послао га да учи певање10) код учитеља Антонија Цимбрића.11) Брзо је научио ноте и од једног и од другог учитеља, вежбајући да свира без њих,12) почео да истражује системе за лествице, интервале, тонске полове.13) Преписивао је и проучавао партитуре хорова, тако да је у VI разреду почео да пише сопствене мелодије.14) Хармонизовао је песму за мушки хор Луло моја, сребром окована, аутора Никанора Грујића,15) са којом је учитељ певања био задовољан и израдио је песму Вечерња звона за соло певање уз пратњу клавира, која је објављена у „Босанској вили” (1868),16) али се она учитељу није допала. Његово интересовање за писање мелодија у току 1872. било је толико велико, да је често заборављао и да оде у школу,17) због чега је у VI разреду, на крају школске године, морао да напусти школу и поред тога што је био добар ђак. Вратио се у Неготин и постао хоровођа у тамошњем певачком друштву.

На јесен 1873. дошао је поново у Београд, да настави гимназију. Истовремено је постао члан Првог београдског певачког друштва,18) чији је председник у то време био Стеван Тодоровић.19) Наредне, 1874. завршио је гимназију и уписао се на Филозофски факултет Природно-математичког одсека, и поред тога што му је понуђено да учи за стручног музичара, под утицајем који је тада захватио омладину, одбацио је могућност да се бави уметношћу и посветио се науци.20) Међутим, студирао је само две године, јер није био заинтересован за студије. На првој години је положио само зоологију код Јосифа Панчића. Положио је и француски језик, а на остале испите није ни излазио, када је одлучио да заувек напусти Филозофски факултет.21)

Прве композиције

Још док је био редован студент, упоредо се бавио и музиком. У Београдском певачком друштву изабран је за члана управе и често је одмењивао хоровођу,22) Јенка Дворанина, настављајући правац у компоновању који је започео Корнелије Станковић, проширијући националну оријентацију хора. Када је две године касније 1876. већ био одлучан да се ипак посвети музици, Српско-турски рат га је спречио да оде на конзерваторијум. Године 1877. вратио се у Неготин, где је био хоровођа. Тада је написао Сањарије на српске народне песме и На косидби, од Милорада Шапчанина.

Наставак школовања

У жељи да настави са својим музичким образовањем и у недостатку средстава, фебруара 1877, обратио се одбору Првог Београдског друштва23):

„Сиромах сам, зараде никакве немам. И старао сам се и заузимао, не бих ли какву год зараду нашао; но сво старање и заузимање оста безуспешно. Моје бедно и јадно стање нагони ме, те се обраћам Одбору Београдског певачког друштва, да ме, као свог члана, помогне, док се у мени и последња искра не угаси за сваки даљи могући рад за се и за општност. Ја држим да сваком моралном друштву ваља, а и мора лежати на срцу опстанак појединих чланова својих, а нарочито оних у којих се види, ако не силна даровитост, оно бар воља за рад. Надам се да и Одбор Певачког друштва неће сметнут’ с ума то старо, али важно правило.”

На јесен 1878. поново је дошао у Београд, а по завршетку ратова 1879. о трошку Српског певачког друштва, отпутовао је за Минхен на студије.24) Тамо је прве године учио науку о хармонији код професора Сакса, а друге године је добио државну стипендију и студирао код Јована Рајнбергера.25) Међутим, априла 1883. због извесних неслагања са директором конзерваторијума и бароном Парфало, прекинуо је школовање у Минхену, пошто је по извештају истог, његово понашање окарактерисано као беспримерно и због тога је изгубио државну стипендију.26)

Хоровођа и педагог

У Београд се вратио 1883. и постао хоровођа Певачког друштва „Корнелије”. Тада је компоновао I Опело, а 1883—1884. компоновао је Прву руковет Из моје домовине, коју је друштво први пут певало на добротворном концерту у Народном позоришту, на пролеће 1884.27) У њој се налазе две песме српских песника: Јарко сунце одскочило, Ђорђа Малетића и Протужила Пембе Ајша, Јована Илића. Међутим, није користио само афирмисане песнике, већ и песнике из народа, сељаке који су знали старе песме из својих средина.28)

Августа 1884. постао је учитељ певања у Првој београдској гимназији. На јесен исте године је Певачко друштво „Корнелије Станковић” основало црквени мешовити хор, са првим наступом у Саборној цркви. После тога је добио понуду Милана Кујунџића, посланика у Риму, да тамо продужи студије, а министар просвете Стеван Д. Поповић му је одобрио стипендију.29) У Риму је студирао седам месеци, код Алесандра Паризотија30) (итал. Alessandro Parisotti), па је 1885. прешао у Лајпциг на конзерваторијум, где је до 1887. студирао композицију,31) усавршио теоријске предмете и дириговање.32)

По повратку у Београд, поново је радио као професор у Првој београдској гимназији 1887—1901. У октобру 1887. постао је хоровођа Београдског певачког друштва33) и на тој функцији је остао све до смрти, мада је од 1912. због болести био неактиван.34) На свим извођењима хора, у земљи и иностранству, певале су се Мокрањчеве композиције.35) Друштво је захваљујући његовој организаторској и педагошкој делатности, достигло висок уметнички ниво и за то добило признања. Гостовања у иностранству су пратили српски амбасадори и представници земаља у којима су одржавани концерти, чиме се указала прилика да се публика упозна са резултатима српског музичког стваралаштва.36)

ASCII

Са друштвом је путовао у разне крајеве, гостовали су преко Саве у Сремској Митровици (1891), у Неготину су прославили јубилеј Хајдук Вељка (1892), за коју је припремио VI руковет. Гостовали су на прослави Ивана Гундулића у Дубровнику (1893),37) када се зближио се младом хористкињом Маријом (Мицом) Предић (1876—1949), братаницом Уроша Предића, са којом се касније оженио38) и добио сина Момчила (1889—1867), који је постао доктор хемије, стручњак за токсиколошку хемију и професор на Фармацеутском факлутету.39)

Друштво је гостовало и у другим местима, на Цетињу (1893), Скопљу, Солуну и Будимпешти, где су певали и мађарске песме (1894), Софији, Цариграду, на султановом двору, где су певали и српске и турске песме (1895), Петровграду, Нижњем Новогороду, Москви и Кијеву у Русији (1896), Бечкереку и Вршцу (1897), Пожаревцу и Градишту (1898), Берлину, Дрездену, Лајпцигу, Великој Кикинди и Суботици 1899.40)

Са својим пријатељима Стевом Шрамом, Фердинандом Мелхером и Јованом Свободом је 1889. основао гудачки квартет, који је деловао све до 1893. са шест концерата по сезони.

Речи за химну Друштва написао је песник Алекса Шантић, а Мокрањац мелодију.41)

Док је радио у Првој београдској гимназији такође је организовано по више концерата годишње. Од 1901. био је виши учитељ на Богословији.42) где је увео црквено појање уз употребу нота.43)

Био је и диригент у Топографском певачком друштву „Јакшић”, Јеврејском певачком друштву и Српском певачком друштву из Суботице. Захваљујући њему, у Србији је 1903. године било 37 хорова.44)

Српска музичка школа

У договору са пијанистом Цветком Манојловићем и помоћу Београдског певачког друштва, 1889. основао је Српску музичку школу (данас Средња музичка школа „Мокрањац” у Београду),45) најстарију српску музичко-педагошку установу. Био је један од њених првих професора (теорија музике) уз Станислава Биничког (соло певање), Цветка Манојловића (клавир) и Јована Ружичког (виолина), и њен први директор46)47) до 1911/12, када га је одменио Петар Крстић.48)

Исте године 1889. основао је гудачки квартет у коме је свирао прву виолину, и на чијим је концертима изводио низ композиција стандардне класичне музике.

Болест

Крајем 1899. теже се разболео, па је на операцију бубрега ишао у Беч. Пошто није имао новац, од краља Милана Обреновића је добио 200 дуката помоћи и личну препоруку за доктора Г. Бауера. У Беч је путовао са апотекаром Ђоком Димитријевићем, који је остао уз њега до краја и о свему обавештавао Београдско певачко друштво.

Члан академије

Био је дописни члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од 3/16. фебруара 1906.49)

Године 1911. изабран је за дописног члана Француске академије уметности.50)

Године 1903. успео је да формира Савез српских певачких друштава, а 1907. основао је Удружење српских музичара.51)

Двадесетпетогодишњицу уметничког рада је прославио 1909. године у кругу пријатеља и поштоваоца. Од многобројних предмета које је добио том приликом на поклон, већина је уништена у Првом светском рату.52)

Композитор

У својем каснијем раду посветио се готово искључиво обради народне, световне и црквене музике.53) Сматра се представником романтичара, утемељивача националне традиције.54)

Показивао је широко интересовање за фолклор. Фебруара 1896. забележио је око 150 народних мелодија на Косову, такође је забележио више од 300 народних мелодија из разних српских крајева,55) песме које је сам знао или по певању разних певача.56) Написао је петнаест руковети, сплетова народних песама57) из Србије, Црне Горе, Босне, Македоније,58) од којих највећу музичку вредност има X руковет,59) Песме из Охрида.

Песмама са Косова је посветио VIII и XII Руковет. Његов пријатељ Бранислав Нушић и домаћин, док је радио као конзул у Приштини, описао је начин на који је Мокрањац тамо прибављао народне песме:60)61)

„Организовали смо тада заједнички рад, свакодневно пробирали са пазара сељаке и сељанке, добављени из разних крајева Косова познатији певачи, те је Стева пробављао са њима од јутра до мрака, бележећи сваки тон, сваку варијацију.”

Мокрањац је тада први пут имао прилике да се потпуно удуби у истраживачки рад и само њему посвети, али је време било кратко, око десетак дана.62) Према његовим речима, управо од косовских певача је успео да научи „народну музичку синтаксу и граматику”.63)

Мада је у Београд дошао са пуним кофером материјала, са Косова је отишао тужан, сматрајући је да није прикупио довољно, и надајући се да ће имати прилике да дође поново.64)

Записујући народне мелодије, од којих би многе остале заборављене да их он није записао,65) правио је и фолклорну студију о њима, због чега се сматра и зачетником музичке науке код нас.66)

По Руковетима (1883—1909) је остао познатији, него по својим оригиналним композицијама. Руковет је народни назив за оно што се при жетви може обухватити једном руком. У музичком смислу, он је иницијатор и творац новог облика композиције настале повезивањем неколико мелодија у заокружене целине и писане у облику хорске рапсодије, у којој се текст и музика дубоко прожимају.67) Оне су заправо његово доживљавање аутентичне му­зи­ч­ке снаге и­ ле­по­те и­зво­рне­ наро­дне­ пе­­сме, чију је акусти­ч­ку и­ се­манти­ч­ку сушти­ну­ задржао, а песме покушао да доведе до саврше­ни­јег музи­ч­ког­ и­зраза, култи­ви­­шући на тај начин музи­ч­ки укус ко­д Срба.68)

Приморски напеви (1893) нису настали на основу његових сопствених записа, већ из незодовљства, као прекомпозиција дела Славо­љуба Лжи­ч­ара, Че­ха по­ по­ре­клу, због начина на који је „изневерио” народну музику Хрватско­г при­мо­рја. Своју прекомпозицију је потписао под псеудонимом „Правдо­љуб Исти­ни­ћ”.69)

Знатан део композиторске активности посветио је духовној музици, заснованој на православној традицији. Поједине песме је почео да записује још 1890, за потребе хора, а током 1897—1912. скупљао их је ради објављивања у књизи.70) Записивао је београдску варијанту црквеног појања и њу је објавио у Осмогласнику 1908.71) Постхумно је објављено Страно пјење (1920), а затим у Сабраним делима Стевана Мокрањца, у издању Завода за уџбенике и наставна средства Београд (1996), нашло се укупно 1.200 мелодија са варијантама различите дужине, распоређених у три тома.72) Најзначајније духовне композиције, настале на основу ових записа су: његово друго Опело у фис молу, које се појавило за стогодишњицу Вука Караџића (1888) и Литургија.73)74)

Основу његовог световног хорског стваралаштва чини композиција Козар75) за мешовити хор (1904).76) Године 1887. компоновао је за мешовити хор и соло сопран, песму Бранка Радичевића Јадна драга.77)

Мокрањац се сматра настављачем музи­ч­ко­г де­ла Ко­рне­ли­ја Станко­ви­ћа. Својим радом је дао путо­каз за наредне­ ге­не­раци­је­ ко­мпо­зи­то­ра, међу којима је Јосиф Маринковић, као настављач његовог дела.78) Опус Петра Коњовића израстао је из Мокрањчевог дела, затим најпознатији српски балет Охридска легенда Стевана Христића настала је из Мокрањчеве X руковети,79) а Војислав Вучковић је по узору на њега написао једну руковет.80)

Смрт

Заједно са женом и сином, у тешким условима, као и многе друге београдске породице, да би избегли бомбардовање Београда, отишли су у Скопље. Скопље је тада било препуно избеглица, па су једва успели да пронађу слободну собу, у коју се сместила цела породица.81) Тамо је набавио нотну хартију, по цео дан писао, читао вести82) и шетао се обалом Вардара, кроз град и околину.83) Тамо се поново срео са Браниславом Нушићем, коме се поверио да пише XVI руковет.84) са песмама из Војводине. Његова последња недовршена композиција била је Зимњи дани, на стихове Јована Јовановића Змаја и на њој је радио три дана пред смрт.85) У тренутку када је српска војска прешла у Земун, хтео је да се врати, али му је онда позлило, тако да није могао да говори, није био сигуран на ногама, нити је владао рукама. 86)

Преминуо је 16/28. септембра 1914. године у Скопљу,87) Вече пред смрт опростио се последњи пут са ондашњим пријатељима. Издахнуо је у сну, док су поред њега бделе Мица, његова жена и Даринка, жена Бранислава Нушића. Сутрадан је свечано сахрањен у Скопљу, а спровод је прошао прво левом, па десном обалом Вардара.88)

Прво београдско певачко друштво је 29. 9. 1923. пренело његове посмртне остатке из Скопља у Београд. Његов ковчег је било изложен тог дана цело пре подне, у Саборној цркви, како би му многи Београђани, људи и преставници разних институција широм тадашње земље одали последњу пошту, пре него што је сахрањен на Новом гробљу.89)90)91) Опело му је држао епископ бачки Иринеј Ћирић. Он је после опела држао говор, истичући посебно заслуге које је Мокрањац имао за црквено појање. Испред цркве говор је држао Александар Белић, тада секретар Краљевске академије наука, испред Народног позоришта Станислав Бинички, директор „Опере”, а на Теразијама, где су постављене трибине, говорио је Виктор Новак, професор Загребачког универзитета и Певачког друштва „Лисински”. У цркви и на гробљу је певало Београдско певачко друштво.92)93) Овим поводом је издат и његов портрет, аутора Уроша Предића,94) из 1913.95)

Новчаница номиналне вредности 50 динара која се налази у оптицају у Србији

Године 1926. Прво београдско друштво открило је његов надгробни споменик, рад вајара Петра Палавичинија.96)

О приватном животу Стевана Мокрањаца, најверније сведочанство оставила је његова супруга Мица, у својим интимним забелешкама, које се чувају у Музеју града Београда,97) заједно са Мокрањчевим личним предметима, које је његова породица поклонила музеју 1956. за прославу стогодишњице рођења.98) Нажалост у Другом светском рату изгорела је збирка Мокрањчевих докумената и диплома које се чувале у Министарству просвете, као и део архиве Првог београдског певачког друштва, што је могао бити богат извор за проучавање Мокрањчевог живота и рада.99)

У његову част, у Неготину се у септембру месецу, од 1966. одржавају „Мокрањчеви дани”, културна манифестација и престижно такмичење у хорском певању.100)

Од 2005. године у Србији се налази у оптицају новчаница номиналне вредности 50 динара са портретом Стевана Мокрањца, уз стилизовани приказ дела виолине, клавијатуре и нотни запис на лицу и са његовом фигуром, уз нотни запис у позадини новчанице, у љубичастом тону окер боје.101)

Дела

Народна музика

  • Петнаест руковети народних песама102):
    1. руковет „Из моје домовине“, за мушки хор и соло, 9 песама (1884)103)
    2. руковет „Из моје домовине“, за мешовити хор и соло, 5 песама (1884)104)
    3. руковет „Из моје домовине“, за мешовити хор и соло, 9-8 песама (1888)105)
    4. руковет „Из моје домовине“, за соло уз пратњу клавира и хор, 1 песма (1890)106)
    5. руковет „Из моје домовине“, за мешовити хор и соло, 10 песама (1892)107)
    6. руковет „Хајдук Вељко“, за мешовити хор и соло, 5 песама (1892)108)
    7. руковет, „Песме из Старе Србије и Македоније“, за мешовити хор соло, 5 песама (1894)109)
    8. руковет „Песма са Косова“, за мешовити хор, 4 песме (1896)110)
    9. руковет „Песме из Црне Горе“, за мешовити хор, 4 песме (1896)111)
    10. руковет „Са Охрида“, 5 песама (1901)112)
    11. руковет, „Песме из Битоља“, за мешовити хор, 4 песме (1905)113)
    12. руковет, „Песме са Косова“, 5 песама (1906)114)
    13. руковет, „Песме из Крајине“, 4 песме (1907)115)
    14. руковет, „Песме из Босне“, 5 песама (1908)116)
    15. руковет „Песме из Македоније“, 5 песама (1909)117)118)
  • „Приморски напеви“, за мешовити хор (1893)
  • „Руске народне песме“, за мешовити хор (1896)
  • „Румунске народне песме“, за тенор соло и мешовити хор (1909)

Црквена музика

  • „Тебе Бога хвалим“, за мешани хор (1882)
  • „Опело“, у ге молу, за мешани хор(1883)
  • „Опело“, у фис молу, за мешани хор (1888)
  • „Акатисти Богородици“, за мешани хор (1892)
  • „Божанствена служба у Св. Јована Златоуста“, сабрана дела: (1901119)
  • „Статије I, II, III“ (1906—1909)
  • „Осмогласник“ (1908120)
  • „Страно пјеније“ (1914)121)

Сопствена оригинална дела

  • „Јадна драга“, за мешани хор и соло сопран (1887)
  • „Сељанчице“, (1903)
  • „Козар“122) за мешовити хор (1904).123)

Литература

Вањске везе

1) , 95)
Божидар Станчић, 1956, стр. 591
2) , 5)
Годишњак XIX, 1906, стр. 457
3)
Јован Танасијевић, 7. 8. 2007
4)
Драгослав Девић, 2006, стр. 22
6) , 7)
Годишњак XIX, 1906, стр. 458
8) , 9) , 11)
Годишњак XIX, 1906, стр. 459
10)
Драгослав Девић, 2006, стр. 18
12) , 14) , 17)
Годишњак XIX, 1906, стр. 460
13) , 32) , 39) , 97) , 121)
Прво Београдско певачко друштво, С. С. Мокрањац
15) , 16) , 71) , 85) , 119) , 120)
Јован Танасијевић, 13. 8. 2007
18) , 20)
Годишњак XIX, 1906, стр. 461
19) , 37) , 40)
Петар Бингулац, 1956, стр. 424
21)
Јован Танасијевић, 8. 8. 2007
22) , 24)
Годишњак XIX, 1906, стр. 462
23) , 67) , 91)
Мирјана Огњановић, 25. 4. 2014
25) , 27)
Годишњак XIX, 1906, стр. 463
26)
Јован Танасијевић, 11. 8. 2007
28) , 60) , 77)
Јован Танасијевић, 14. 8. 2007
29)
Годишњак XIX, 1906, стр. 464
30) , 33) , 36) , 54) , 55) , 58) , 59) , 68) , 74) , 75) , 79) , 100) , 122)
Виолета Вучетић, 2006
31)
Годишњак XIX, 1906, стр. 465
34) , 47) , 51) , 53) , 57)
Коста Манојловић, 1927, стр. 1018
35) , 42)
Годишњак XIX, 1906, стр. 466
38) , 44)
Јован Танасијевић, 15. 8. 2007
41) , 45)
Слађана Ристић, 1998
43) , 46)
Годишњак XIX, 1906, стр. 467
48)
Татјана Марковић, 2000, стр. 6
49)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 205
50)
Мокрањчева задужбина, Биографија
52)
Радмила Антић-Божић, 1956, стр. 598
56)
Годишњак XIX, 1906, стр. 475
61) , 64) , 81) , 83) , 84)
Бранислав Нушић, 29. 9. 1923. стр. 1
62)
Драгослав Девић, 2006, стр. 26
63)
Драгослав Девић, 2006, стр. 27
65)
Петар Бингулац, 1956, стр. 418
66)
Петар Бингулац, 1956, стр. 417
69)
Љу­биша Рај­ковић - Кожељац, 2006, стр. 5
70) , 72)
Драгослав Девић, 2006, стр. 23-24
73)
Годишњак XIX, 1906, стр. 472
76) , 123)
Годишњак XIX, 1906, стр. 471
78)
Љу­биша Рај­ковић - Кожељац, 2006, стр. 4
80)
Петар Бингулац, 1956, стр. 420
82) , 86)
Јован Танасијевић, 16. 8. 2007
87)
Политика, 17. 9. 1914, стр. 2
88)
Бранислав Нушић, 29. 9. 1923. стр. 2
89) , 92)
Политика, 30. 9. 1923, стр. 1
90) , 94)
Коста Манојловић, 1927, стр. 1019
93)
Политика, 30. 9. 1923, стр. 2
96)
Коста Манојловић, 1927, стр. 1011
98) , 99)
Радмила Антић-Божић, 1956, стр. 597
101)
НБС, 50 динара
102)
Годишњак XIX, 1906, стр. 468-471
103)
Петар Бингулац, 1956, стр. 427
104)
Петар Бингулац, 1956, стр. 428
105)
Петар Бингулац, 1956, стр. 429
106)
Петар Бингулац, 1956, стр. 430
107) , 112) , 113)
Петар Бингулац, 1956, стр. 431
108)
Петар Бингулац, 1956, стр. 433
109)
Петар Бингулац, 1956, стр. 434
110)
Петар Бингулац, 1956, стр. 435
111)
Петар Бингулац, 1956, стр. 436
114) , 115)
Петар Бингулац, 1956, стр. 439
116)
Петар Бингулац, 1956, стр. 440
117)
Драгослав Девић, 2006, стр. 21
118)
Петар Бингулац, 1956, стр. 442
стеван_мокрањац.txt · Последњи пут мењано: 2023/09/04 22:36