Добро дошли на Српску енциклопедију

Петар Коњовић

Петар Коњовић (Чуруг, 5. мај 1883 — Београд, 1. октобар 1970), композитор, директор Загребачке опере, професор Музичке академије (Београд) и управник Музиколошког института САНУ.

Живот и рад

Рођен је у Чуругу, а гимназију је похађао у Новом Саду, да би, завршивши четврти разред, прешао у Српску учитељску школу у Сомбору, у то време једно од жаришта музичког живота на овоме подручју. Као пре тога Јосифу Маринковићу, и Коњовићу је музику предавао Драгутин Блажек, искусни хоровођа и музички писац. Коњовић је брзо стао пред хор, да би убрзо, већ 1903. написао и свој први опус - оперу Женидба Милоша Обилића (или другде Женидба Милошева), поштапајући се уџбеницима који су му били при руци и Веберовим Чаробним стрелцем. Његов савременик и друг, Вељко Петровић овако говори:

„Када је млади Коњовић, чупав и намргођен као што пристоји младим Титанима, дириговао своју литургију, у којој је било вероватно и вагнеровских и дебисијевских призвука, омладина, другови извођачи или остали, галерија и клака, били су одушевљени и славодобитни. Старији су, разуме се, махали главом, а чувени церемонијалац и парадош, прота Купусаревић је из олтара довикнуо: - Ово није опера!”

Када се Коњовић са мучном, аскетски стеченом уштеђевином и са десетак кила композиција, међу њима и са читавом опером, појавио пред ректором Прашког конзерваторијума, овај се исто тако зачудио, подсмехнуо, чувши да овај панонац-балканац може с то мало новаца да изгура само двадесет месеци. Па ипак, прелистао је партитуре и утврдио „да га треба пустити одмах у другу годину“. Било је то 1904. године.

Две године потом, ангажован је као хоровођа и наставник у Земуну, да би касније предавао у Српској музичкој школи у Београду, све до Првог светског рата, када се враћа у Сомбор. Ту прерађује своју прву оперу, која, тако измењена, праизведбу доживљава у Загребу, али због ратне цензуре, као Вилин вео. После дужности инспектора за музику у Министарству просвете (1921) постаје директор Опере у Загребу (до 1926), да би након тога био управник позоришта у Осијеку, па у Сплиту и Новом Саду. Године 1933. враћа се у Загреб где остаје до 1939. када је постављен за професора Музичке академије у Београду, чији касније постаје и ректор. Године 1946. изабран је у звање редовног члана Српске академије наука и уметности (САНУ), на челу чијег се Музиколошког института налазио од 1948. до 1954. године. Године 1960. године добио је Седмојулску награду СР Србије за животно дело.

Извор Коњовићеве инспирације се налази у фолклору, а своје естетске принципе је изнео у својим студијама и написима. Задојен у младости вокалном музиком, годинама везан уз сцену, Коњовић као стваралац најчешће посеже за вокалним или вокално-инструменталним делима, у којима постиже и своја најбоља остварења. Он се у њој доследно ослања на музику говора, па чак проширује тај поступак на инструментални део. У целини узевши, његово се стваралаштво надовезује на реализам Мусоргског и Бородина, а посебно на Леоша Јаначека, но у исти мах и на Мокрањца, оца националне музике у Србији.

На подручју инструменталне музике, Коњовић није пружио много дела, али се међу њима истичу Симфонија у c-mollu из 1907, Јадрански капричо за виолину и оркестар (1933), симфонијска поема Макар Чудра (према Горком, 1944), два гудачка квартета (d-moll и f-moll) и као његово најзначајније дело Симфонијски триптихон Коштана, састављен из инструменталних делова његове истоимене опере: интерлудија између I и II чина (Собина), прелудиј V слике (Кестенова гора) и балетских нумера (Велика чочечка игра).

Поред бројних хорова и соло песама, Коњовић је написао и пет опера: оперски првенац Женидба Милошева (Вилин вео), затим Кнез од Зете (према Лази Костићу, 1929), Коштана (1931, прерађена 1940. и 1949), комична опера Сељаци (према Веселиновићевом Ђиду, 1952) и последња опера Отаџбина (према Војновићевом спеву Смрт мајке Југовића).

Академик

Прави је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од 2. марта 1946. Редовни је члан Српске академије наука (Одељења ликовне и музичке уметности) од 22. марта 1948. Секретар Одељења ликовне и музичке уметности САН од 22. марта 1948. до 25. марта 1954. Приступну беседу није одржао.

Литература

  • Илија Врсајков: „Музички лексикон“.
  • САН Год. 53 (1950) 169–176 и 69 (1964) 361–363 и 71 (1968) 364 и 72 (1970) 564.
  • Leksikon jugoslavenske muzike 1 (1984) 446–448.
  • Живот и дело П. Коњовића. САНУ 1989 (Стр. 134–137: библиографија. (Е. Седак)).

Спољне везе

Штампање