Вељко Петровић

Вељко Петровић (Сомбор, 4. фебруар 1884 — Београд, 27. јул 1967), српски књижевник и историчар уметности. Био је директор Народног музеја у Београду (1944—1962), председник Матице српске и председник Српске књижевне задруге (1945—1952).

Школовање

Рођен је 23 јануара/4. фебруара 1884. године у Сомбору.1) Његова мајка Милена умрла је само неколико недеља након његовог рођења, а бригу оп њему преузела је његова рођака и сестра.2) Његов отац Ђорђе био је сомборски катихета и закалуђерио се 1891. као Герасим, па је једно време био професор у богословији у Сремским Карловцима.3) Када је покушао да потплаћивањем убрза добијање звања владике Герасим је осрамоћен и кажњен.4) Основну школу похађао је у родном месту, а ту је похађао и мађарску гимназију.5) Као средњошколац написао је 1900. новелу Мали Хуан.6) Уписао је 1902. студиј права у Пешти заједно са Петром Коњовићем.7) Сместио се у Текелијанум, завод Саве Текелије, који је служио као студентски дом за српске ученике и студенте.8) Почео је да преводи Ференца Молнара, Рилкеа, Љермонтовам Чехова и друге и да преводе објављује у Бранковом колу.9) У Новом Србобрану је од 1903. објављивао политичке чланке, дописе и преводе прича.10)

Прве песме и књижевна активност

Прве песме почео је да објављује 1905. у Бранковом колу, Новој искри и у Српском књижевном гласнику.11) Од тога времена постао је сталан сарадник Српског књижевног гласника.12) Стихове, приче, књижевне чланке и биљешке објављује од 1905. у Бранковом Колу, Српском књижевном гласнику, Делу, Савременику, Новој Искри, Босанској Вили и Словенском Југу. Постао је и стални сарадник и редактор литерарно-културног дела Кроације, која је излазила на мађарском језику и чији уредник је био Јурај Гашпарац.13) У мађарским опозиционим листовима писао је чланке о српско-хрватским проблемима.14) У Пешти је био заузет књижевним радом, па је само апсолвирао право, а да није положио дипломски испит.15) Лета би проводио у Сомбору, губећи дане по кафанама.16) Васа Стајић га је упознао са француском литетауром и натерао да учи француски саветујући га да не губи дане по кафанама.17)

У Загребу, Сремској Митровици и Сарајеву

Светозар Прибићевић га је 1906. примио за члана редакције Србобрана.18) Прешао је у Загреб, где је била редакција Србобрана. Писао је о политичким, културним и осталим збивањима у свету.19) Прешао је у јесен 1907. у Сремску Митровицу, где је био уредник Слободе, листа Српске самосталне странке. У Сремској Митровици је радио и као адвокатски помоћник.20) Током 1908. објавио је у Летопису матице српске десет песама из књиге На прагу.21) У то време Јован Скерлић о њему пише да се често јавља родољубивим и политичким песмама и да су то најбоље родољубиве песме међу Србима из Угарске, а можда и најбоље у укупној српској родољубивој поезији.22) Јован Скерлић је својом веома позитивном критиком широм отворио врата тада још увек младом песнику.23) Након тога Вељко је одустао од намере да заврши студије, па је 1909. кренуо у Сарајево, где је радио у редакцији Српске ријечи у време пркосног полета српског народа против аустроугарске анексије.24) У Сарајеву је сарађивао и са Босанском вилом, а дружио се са Јефтом Дедијером, Светозаром Ћоровићем, Алексом Шантићем и Петром Кочићем.25)

Ратови

Прешао је 1911. у Србију.26) У Београду је упознао и дружио се са Симом Пандуровићем и са Јованом Скрерлићем.27) Када је избио Први балкански рат лист либералне странке Браник ангажовао га је да извештава за њих.28) Писао је о славном путу српске војске и њеним победама.29) Са одушевљењем је попратио улазак српске војске у царствујушчи град Скопље.30) Након Скопља извештавао је и из Софије. Након Првог балканског рата наставио је из Београда да извештава за Браник.31) Извештавао је и о преговорима у Букурешту, пре склапања Букурештанског мира.32) Свеску под именом Родољубиве Песме издао је 1912, а 1914. књигу песама На Прагу. Две књиге приповедака су му пропале током Првог светског рата. На почетку Првог светског рата налазио се на бојишту у штабу Моравске дивизије 2. позива.33) Заједно са владом повлачио се 1915. у Ниш, где је за Југословенски одбор уређивао часопис Савремена питања.34) После повлачења преко Албаније упућен је у Женеву у новинарско-пропагандни биро, у коме је радио на питањима штампе и публикација у Угарској.35) Био је члан Југословенског одбора и председник удружења Срба емиграната из Угарске у Женеви.36) У време краја рата и мировне конференције налазио се у Паризу.37)

Између два рата

Вратио се у Србију у јуну 1919. Радио је 1919. као референт у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду, а од 1920. у Београду.38) У периоду 1921—1923. шеф је министарског кабинета, затим референт за умјетност, а од 1925. инспектор у истом министарству. У Београду је постављен за референта у Уметничком оделењу Министарства просвете и требао је да се брине о уметничким споменицима, а првенствено да попише уметничка дела у Војводини.39) Током 1921. постављен је за шефа кабинета министра просвете.40)

Од 1920. штампа неке своје новеле у књигама: Буња и други из Раванграда, предратна причања, дванаест приповедака (1921), Варљиво Пролеће, десет приповедака (1921), Померене Савести, десет приповедака (1922), Три приповетке (1922), Искушење, петнаест приповедака (1924). Српска Књижевна Задруга је 1925. издала избор његових новела под називом Приповетке.

Изабран је у фебруару 1925. за дописног члана Српске краљевске академије наука.41) Од 1925. године ради као инспектор у Министарству просвете. За стогодишњицу оснивања Матице српске 1926. заједно са Миланом Кашанином требао је да сачини студију о војвођанској уметности.42) Вељко Петровић је обрађивао српску уметност у Војводини у 18. и 19. веку и написао је монографију Српска уметност у Војводини.43) Био је угледан члан масонске ложе Доситеј Обрадовић.44) За Станојевићеву народну енциклопедију написао је 190 прилога о српским писцима и биографијама уметника.45) Године 1929, уз помоћ Милоша Црњанског, тадашњег члана пресбироа при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину, Вељко Петровић је боравио у немачкој престоници где се упознао са водећим личностима културног живота Немачке. Дана 12. јануара 1930. Петровић је у свечаној дворани београдског Универзитета краљу Александру прочитао своју расправу Шумадија и Војводина.46) Почетком маја 1930. као извештач листа „Политика“ боравио је у Будимпешти и писао је о Србима у Мађарској и њиховој културној баштини. Током 1832. изашли су његови Изданци из опаљена грма. Постављен је јануара 1938. за директора програма Радио-Београда.47) И пре тога много пута је држао предавања о нашим уметницима на радију.

Други светски рат и послератни период

Одмах након почетка Априлског рата априла 1941. по наређењу власти кренуо је у околину Ужица, са циљем да организује радио-службу.48) Први програм емитовао је у селу Мокра Гора, а онда су кренули даље, да би у Црној Гори сазнали за капитулацију.49) Преко дубровника и Сарајева вратио се у Београд крајем маја 1941.50) Немци су га затворили у затвору на Бањици, али онда су га пустили кући.51) Пензионисан је за време окупације крајем 1941. Након ослобођења Београда постављен је новембра 1944. за директора Народног музеја у Београду.52) Један је од оснивача Удружења књижевника Србије. Једно време био је председник Матице српске. Био је председник Српске књижевне задруге од 1945. до 1952, када разочаран даје оставку.53)

Издао је 1948. дело Препелица у руци и друге сличне приче, а 1964. Дах живота. Током живота је Петровић написао преко 100 приповједака. Уз то је написао велики број чланака по разним публикацијама. Свој боравак у Будимпешти и Сентандреји поновио је 1961. године. Том приликом његов домаћин био је Стојан Д. Вујичић доајен српских књижевника у Мађарској. Умро је у Београду 1967. а сахрањен је уз велике почасти у Алеји великана.

Награда установљена 2007. године се додјељује за свеукупно приповједачко дјело савременог писца на српском језику. Награда ће се додјељивати сваке године, средином октобра, на манифестацији „Вељкови дани“, у Сомбору.

Академик

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од 16. II 1925. Редовни је члан (Академије уметности) од 17. II 1936. Секретар је Академије уметности од 28. III 1946. до 22. III 1948. Редовни је члан Српске академије наука (Одељења литературе и језика ) од 22. III 1948, и једновремено Редовни је члан (Одељења ликовне и музичке уметности) (до 1960). Члан је Одбора за вођење послова Академије од 3–6. V 1947. до 17. VII 1947. Секретар је Одељења литерaтуре и језика од 22. III 1948. до 15. III 1951. Приступна беседа: Мисао (песма) и Гуслар код Милтона (дијалог у стиховима). Проглашен је 24. I 1946. (Српска краљевска академија Год. 52 (1945) 102, 112–115).

Литература

  • Радован Поповић, Воћка на друму — Биографија Вељка Петровића, Златна грана Сомбор, Меморија Сомбор, Сомбор, 2007.
  • Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 3 (В. Петровић). Дио живота до 1925. у чланку.
  • Енциклопедија Новог Сада 20 (2002) 48–52.
  • Lj. JAZU 69 (1963) 195–198.

Спољне везе

1) , 2) , 3)
Р. Поповић, 2007, стр. 7
4)
Р. Поповић, 2007, стр. 9
5)
Р. Поповић, 2007, стр. 11
6)
Р. Поповић, 2007, стр. 12
7) , 8)
Р. Поповић, 2007, стр. 13
9) , 10)
Р. Поповић, 2007, стр. 14
11) , 12)
Р. Поповић, 2007, стр. 16
13) , 14) , 15)
Р. Поповић, 2007, стр. 18
16) , 17) , 18)
Р. Поповић, 2007, стр. 19
19) , 20) , 21) , 25)
Р. Поповић, 2007, стр. 21
22) , 23) , 24)
Р. Поповић, 2007, стр. 23
26) , 27)
Р. Поповић, 2007, стр. 27
28)
Р. Поповић, 2007, стр. 28
29) , 30)
Р. Поповић, 2007, стр. 29
31) , 32)
Р. Поповић, 2007, стр. 30
33)
Р. Поповић, 2007, стр. 36
34) , 35)
Р. Поповић, 2007, стр. 37
36)
Р. Поповић, 2007, стр. 40
37) , 38) , 40)
Р. Поповић, 2007, стр. 42
39)
Р. Поповић, 2007, стр. 46
41)
Р. Поповић, 2007, стр. 51
42)
Р. Поповић, 2007, стр. 53
43)
Р. Поповић, 2007, стр. 58
44)
Р. Поповић, 2007, стр. 61
45)
Р. Поповић, 2007, стр. 68
46)
Р. Поповић, 2007, стр. 69
47)
Р. Поповић, 2007, стр. 87
48) , 49)
Р. Поповић, 2007, стр. 90
50) , 51)
Р. Поповић, 2007, стр. 91
52)
Р. Поповић, 2007, стр. 92—93
53)
Р. Поповић, 2007, стр. 110
Штампање