Добро дошли на Српску енциклопедију

Васа Стајић

Васа Стајић (Мокрин, 10. фебруар 1878 — Нови Сад, 10. фебруар 1947), српски писац, филозоф, историчар, секретар и председник Матице српске и истакнути културни радник.

Биографија

Рођен је у сиромашној сељачкој породици у Мокрину,1) у Банату. Рано је остао без оца.2)

Школовање

Основну школу је завршио у месту рођења. Први разред гимазије је завршио у Кикинди, затим је био ђак гимназије у Сремским Карловцима, одакле је избачен због пропагирања социјалистичких идеја. Осми разред гимназиje и матуру је положио у Сењу у Далмацији.3) Издржавао се радећи у најам и уз помоћ стипендије Петра Божића.4) Студирао је романистику и германистику,5) права и филозофију у Пешти, где је становао у Текелијануму, затим Паризу, где је слушао предавања Лафарга и Анатола Франса и обилазио културне институције6) и Лајпцигу.7) Још као студент је сарађивао у социјалдемократском листу „Народна реч“ и у новосадској „Застави“, где се потписивао псеудонимом, као „Пријатељ радника“.8) За време студија у Лајпцигу 1903/04. написао је „Кроз блато капитализма у културу социјализма“, исповест о тешком животу у банатским селима, просветним радницима, о југословенству и другим темама.9) Дипломирао је права у Пешти 1902,10) а учитељска диплома му је издата 1907.11)

Учитељ

Запослио се као учитељ у банатском селу Рудна (данас Румунија). Потом је радио као приватни професор, док није добио место у Учитељској школи, где је две године био професор у Пакрацу.12) Посао у Пакрацу је изгубио због антиклерикалног деловања. Захваљујући Јовану Скерлићу је добио посао у гимназији у Пљевљи, у тадашњем Новопазарском санџаку у Османском царству13) (сада Црна Гора), где је радио је у периоду 1904—1906.14) као професор.15)

Оженио се млад из љубави, са Милицом Водваршки, Хрватицом католичке вере, родом из Загреба.16) У Пљевљи је 1905. године рођена Даница, његова ћерка јединица.17) Због политичких и културних несугласица са управником школе, напустио је ту службу и 1906. прешао у Карловачку митрополију,18) као професор Учитељске школе у Сомбору.19)

Национална пропаганда

У то време у Угарској је било свега неколико српских гимназија. Већи део омладине је учио у мађарским школама. После покрета Светозара Милетића 70-тих година 19. века, наступило је затишје и он је због тога одлучио да се укључи у организовање српске омладине и подизање српске националне свести. У готово у свакој гимназији и вишој школи је имао свог повереника. Подстицао је стварање културних друштава и приредаба са јасним тенденцијама.20)

После шестогодишње професорске службе у Сомбору, дисциплинским путем је протеран из града, пошто се утврдило да су на његов подстицај ђаци расправљали о „противдржавним темама“ и што је на управитељево допуштење уместо на излет по јужној Угарској, своје ђаке одвео у Београд, где су се ђаци уписали у чланове „Народне одбране“. У Сегедину је 1912. провео неколико месеци у затвору.21)

Потом је прешао у Нови Сад, где се активно укључио у национални рад.22) Тамо је 1912. организовао скуп свих Срба матураната у Војводини, ради зближавања. Издавао је и растурао по школама и широј јавности листове, које је финансирао готово сам, од своје професорске плате.23) Био је издавач месечног часописа „Нови Србин“.24) Часопис је штампан у Сомбору, излазио је током годину дана,25) а забрањен је 1914.26) Два броја тог часописа су конфискована и он је осуђен због величања Србије и њених војника што су у балканским ратовима делимично већ остварили жељу да уједине српско царство, док је Угарску називао тиранском државом, која Србе искоришћава и „товари разним теретима“, жалио за Српском Војводином.27) Од 1914. издавао је часопис „Српска Просвета“.28)

Године 1913. преслио се у Панчево, где се потпуно посветио националној пропаганди. Поред уређивања часописа, држао је предавања и29) бавио се и продавањем српских књига по селима и градовима у Војводини.30) Написао је „Антологију родољубиве поезије“, збирку песама са темама из српске историје,31) као додатак „Новом Србину“.32) Окупљао је народ, причао о српској историји, људским и народним правима. Решење за национално питање налазио је у идејама Доситеја Обрадовића, Мушицког и Светозара Милетића, залагао се за јединство народа, уместо расцепканости, користио је паролу „натраг Милетићу“.33) Његова предавања су објављивана у „Летопису“ и „Бранковом колу“.34)

Приликом посете другим местима по Војводини, ноћио је код својих следбеника, а како је био и пројугословенски оријентисан, гостовао је у Сарајеву. Виђен као смео Србин држао је предавања у Сплиту и поред тамошње непријатељске пропаганде српства.35) Организовао је посету српских ђака из Угарске на Косово, на Видовданске свечаности, где су ђаци демонстрирали против Аустрауарске испред њеног конзулата.36) Такође је упућивао омладину на повезивање са радничким покретом.37) Због оваквог рада је долазио у сукоб са властима, маја 1913. поново се нашао у затвору.38) Већ увелико болестан од туберкуплозе.39)

Први светски рат

Мађарске власти су га ухапсиле 26. јула 1914,40) као агитатора и вођу српске револуционарне омладине.41) Током велеиздајничког процеса у Сегедину 1915. године.42) му је суђено по више тачака. Његови ђаци су ослобођени, јер је сам сву кривицу преузео на себе.43) Осуђен је на готово 10 година робије. Време до 1918. провео је у затворима44) у Сегедину, Сомбатхељу, Панчеву и Илави на Вагу45) и за то време је његов политички рад био прекинут.46) Последње дане затвора је провео на фабричком раду у Турчанском Светом Мартину (у Словенији), одакле је успео да побегне, са лажним пасошем и упутио се у Загреб,47) где су му се у то време налазиле жена и ћерка.48)

Међуратни период

По повратку из затвора активно је учествовао у решавању питања Војводине, раскидању веза са Угарском, заступао југословенску концепцију преко Загреба,49) придруживању Војводине као посебног ентитета у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.50) По убеђењу је био републиканац.51) У периоду 1918—1919. био је члан Народног вијећа у Загребу и Народне управе у Новом Саду, учествовао је у припремању материјала за Мировну конференцију у Паризу 1919.52) и био у секцији за штампу, делегације која је бранила Војводину као српски ентитет.53) Био је и референт при одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду.54)

Од 1920. до 1922. обављао је функцију секретара Матице српске и био уредник њеног „Летописа“ (1921. и 1936).55) У Матици српској се залагао за њено увећање чланства, обилазио села, држао предавања, формирао локалне секције Матице српске, основао и Матицу напредних жена (од „Кола напредног женскиња“), залагао се за штампање књига. Успостављао је сарадњу и са другим друштвима.56)

Од 1921. радио је као професор у мушкој гимназији у Новом Саду. Године 1922. покренуо је часопис „Нова Војводина“, у коме се залагао за реформу друштва, отварање библиотека, архива, музеја, пољопривредних, занатско-уметничких школа, са паролом „Просветом слободи“.57) Почео је да гаји и култ Гетеа, основао је „Гетеово друштво“, које се борило за права националних мањина.58) Залагао се за заједнички живот великог броја нација у Војводини, толеранцију међу људима, поштовање различитих култура.59) Противио се централизму у новој Југославији, запостављању појединих народа и области, а посебно Војводине.60) Аутор је више чланака о Буњевцима.61) Основао је Омладинску матицу 5. марта 1922, која се бавила проблемима интелектуалаца и војвођанске омладине, али није наишао на одзив, није успео да покрене грађанску интелигенцију.62)

Био је и један од оснивача покрета планинарства и излетништва у Војводини.63)

Од 1924. посветио се школи, Матици српској и Архиви. Године 1925. учествовао је у организовању 100-годишњице рођења Светозара Милетића. Бавио се писањем радова из историје.

Од 1935. и наредних годину дана је обављао и функцију председника Матице српске.64) Међутим, због сукоба са њеним Управним одбором се повукао из Матице и посветио истраживањем Архиве.65) Године 1936. основана је ОМПОК, омладински покрет у Војводини под утицајем КПЈ, Они су га позвали на сарадњу, коју је он прихватио и постао сарадник часописа „Наш живот“ и „Наша стварност“, чији је садржај обогатио историјским садржајима.66) Сарађивао је са „Гласником историјског друштва“ у Новом Саду. У једној свесци „Гласника“, везан за постељу и на основу архивског материјала из Сремских Карловаца и Новог Сада, је објавио целу књигу о Новом Саду.67) Био је и сарадник „Гласника“ Југословенског професорског друштва у Београду.68)

Други светски рат

Током мађарске окупације у Другом светском рату су му поверене на чување елибертационе повеље Новог Сада, којој се након његове смрти изгубио сваки траг.69) Рат је провео у Сремским Карловцима, болестан и разочаран, бавио се сређивањем архивске грађе.70) Године 1944, на позив својих ђака, заједно са женом је прешао на ослобођену територију у Срем, у Фрушку гору и придружио се НОБ-у.71) Постао је члан Главног народноослободилачког одбора Војводине и писао је чланке за „Слободну Војводину“ и „Истину“.72)

Послератни период

Након Другог светског рата изабран је за доживотног председника Матице српске.73)

Преминуо је 10. фебруара 1947. Уз велике почасти је сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду.74)

У његову част

У центру Мокрина налази се његова биста, рад вајара Павла Радовановића, подигнута 1976.75) Споменик у Новом Саду, рад академског вајара Слободана Бодулића откривен је 2011,76) испред основне школе која носи његово име, на дан ослобођења града од фашизма.

Дела

Написао је више од 100 научних студија и више од 20 засебних књига.77) Радио је и преводе са француског и немачког.78) Међу његовим радовима посебно се истиче рад о икони српског националног покрета у Преку, монографије о Светозару Милетићу (1926) и Јовану Јовановићу Змају (1933),79) као и „Новосадске биографије“ у пет томова,80) које представљају добар темељ за историчаре,81) три тома грађе за културну, привредну и политичку историју Новог Сада. Био је изванредан енциклопедиста, који је у Архиви Новосадског магистрата, осим племића, великодстојника, националних заслужницика и књижевницика,82) проучавао и личности из 18. и 19. века,83) које су по нечему биле другачије.84)

  • Антологија родољубиве поезије (1914)
  • Између живота и књижевности, чланци и белешке (1922)
  • Самообразовање (1922)
  • Светозар Милетић, живот и рад (1926)
  • Војвођани о Војводини — поводом десетогодишњице ослобођења и уједињења
  • О Хомеру војвођанских Ахила (1933)
  • Новосадске биографије I—V (1936—1946)
  • Грађа за културну историју Новог Сада (1947)

Литература

1) , 7) , 15) , 22) , 24) , 28) , 63) , 64) , 69) , 73) , 74) , 77) , 79)
Милић Миљеновић, 21. 9. 2011.
2) , 4) , 9) , 11)
Богољуб Савин, 2006, стр. 124
3) , 5) , 14) , 18) , 29)
Милена Медић, 2008, стр. 407
6) , 8)
Богољуб Савин, 2006, стр. 125
10) , 12) , 17) , 19) , 71) , 76) , 80)
Ј. Симић, 23. 10. 2011.
13) , 20) , 23) , 35) , 43) , 60)
Драгомир Јанков, 9. 2. 2008.
16) , 40) , 42) , 45) , 48) , 53)
Богољуб Савин, 2006, стр. 126
21) , 38)
Словнски југ, 10. 7. 1916, стр. 4
25) , 27)
Словнски југ, 10. 7. 1916, стр. 2
26) , 32) , 34) , 78)
Вељко Петровић, 1929, стр. 433
30) , 31) , 37) , 39) , 44) , 46) , 52) , 54) , 57)
Милена Медић, 2008, стр. 409
33) , 36)
Милена Медић, 2008, стр. 408
41) , 47)
Ранко Кончар, Саша Марковић, 2009, стр. 98
49)
Ранко Кончар, Саша Марковић, 2009, стр. 99
50) , 59)
Славољуб Живковић, 8. 2. 2009.
51) , 56)
Богољуб Савин, 2006, стр. 127
55)
Милић Миљеновић, 21. 9. 2011
58) , 62) , 81)
Милена Медић, 2008, стр. 410
61) , 68)
Марио Бара, Томислав Жигманов, 2012, стр. 330
65) , 66) , 67)
Милена Медић, 2008, стр. 412
70)
Богољуб Савин, 2006, стр. 129
72)
Богољуб Савин, 2006, стр. 130
75)
Скултупре Србија, Васа Стајић
82) , 84)
Димитрије Боаров, 20. 1. 1996.
83)
Милена Медић, 2008, стр. 411
Штампање