Петар Мишић
Рођење: 2. април 1863. Рајац, Кнежевина Србија Смрт: 29. мај 1921. Беч, Аустрија

Петар Мишић (Рајац, 21. март/2. април 1863 — Беч, 29. мај 1921), српски генерал. Један је од неколико главних вођа Мајског преврата, у којем је 1903. убијен краљ Александар Обреновић. Пензионисан је 1906. на енглески захтев, па се после тога упустио у политику. Био је истакнути противник Црне руке и председник судског већа на Солунском процесу.

Петар Мишић је рођен 21. марта/2. априла 1863. године у Рајцу.¹⁾ Седам разреда гимназије похађао је у Зајечару и Београду.²⁾ Након завршене гимназије ступио је 1882. у Војну академију.³⁾ Војну академију завршио је 1885, када је произведен у чин инжињерског потпоручника.⁴⁾ Учествовао је одмах 1885. у Српско-бугарском рату као водник пионирске чете шумадијске дивизије.⁵⁾ Од 1885. до 1887. био је водник у инжињерији.⁶⁾ Упућен је 1887. као државни питомац на усавршавање у инжињеријском батаљону у Русији.⁷⁾ У инжињеријском батаљону био је до 1888, а од 1888. до 1891. похађао је Николајевску генералштабну академију у Русији.⁸⁾ По повратку из Русије био је од 1891. до 1892. водник у пешадији, а 1892. постао је командир ђачке чете.⁹⁾ Од 1892. до 1896. био је помоћник и начелник генералштаба најпре Дунавске, а онда и Дринске дивизијске области.¹⁰⁾ Унапређен је 1895. у чин генералштабног капетана.¹¹⁾ Од 1896. до 1899. био је командант пешадијског батаљона. Био је миљеник Обреновића, а уживао је и велики углед међу официрима, код којих је сматран за велики ауторитет по многим војним питањима.¹²⁾ Одлично је познавао тактику и стратегију и био је надпросечно образован.¹³⁾ Сматрали су га храбрим, али и безобзирним не само према слабијим, него и према јачима.¹⁴⁾ Као професор Војне академије показивао је склоност револуцији.¹⁵⁾

Од 1899. до 1903. био је командант најпре 12, затим 15. и на крају 6. пешадијског пука.¹⁶⁾ Био је један од главних учесника Мајског преврата.¹⁷⁾ За заверу се определио јер је сматрао да је диктатура најбоља за Србију и да треба да се оствари револуцијом.¹⁸⁾ У то време био је пешадијски потпуковник и командовао је 6. пешадијским пуком.¹⁹⁾ Два дана пред преврат 26. маја/8. јуна 1903. одржан је састанак главних завереника у стану потпуковника Михаила Наумовића, на који Петар Мишић није дошао под изговором да није у добрим односима са Наумовићем.²⁰⁾ На том састанку је договорено да се преврат изведе 29. маја/11. јуна у два сата после поноћи. Договорено је да главна група официра завереника треба да се у 1:55 придружи Петру Мишићу, који је у то време требало да са једним батаљоном 6. пука прође крај Официрског дома.²¹⁾ Батаљон Петра Мишића није се појавио у предвиђено време, па су завереници кренули у ризичну акцију без његовог батаљона.²²⁾ Петар Мишић је у време поласка оклевао једно време, али један од његових подређених је на своју руку повео једну чету, па је онда и Мишић са одређеним закашњењем кренуо.²³⁾ Петар Мишић је са својим батаљоном брзо савладао спољашњу стражу око двора, загосподарио је двориштем и отворио је жандарску капију чети Петра Костића.²⁴⁾ Завереници након заузимања двора никако нису успевали да нађу краља и краљицу, због чега је претила опасност од контраудара. Петар Мишић је због тога пред војском објавио лажну вест да су погинули краљ Александар Обреновић и краљица Драга и да је Петар I Карађорђевић нови краљ.²⁵⁾

Након преврата Мишић је могао да бира на коју ће дужност.²⁶⁾ Постављен је 1903. за начелника општевојног одељења министарства одбране.²⁷⁾²⁸⁾ Предлагао је да се након преврата формира војна влада.²⁹⁾ Према краљу Петру је био толико безобзиран да се према њему понашао као према себи једнаком, па му је рекао да би требао да се задовољи што добија толико новца за своју цивилну листу.³⁰⁾ Поново је 1905. постао командант 7. пука.³¹⁾ Енглеска влада је дуго времена притискала српску владу и краља да се пензионишу водећи завереници.³²⁾ Дошло је и 1905. до поделе завереника на две групе, на старе заверенике и на младе заверенике, који су били за то да се стари завереници повуку. Осим тога Никола Пашић је придобио Мишића и тако је успео да разбије и групу старијих завереника.³³⁾ Због различитих притисака на водеће старије учеснике Мајског преврата Мишић се самовољно 1906. повукао у пензију.³⁴⁾³⁵⁾

Након пензионисања повукао се у политику.³⁶⁾ Постао је члан Народне радикалне странке и изабран је за радикалног посланика у Неготинском округу.³⁷⁾ У Народној скупштини је привукао пажњу својим занимљивим говорима, увек се залажући за војне интересе, а првенствено за војни буџет.³⁸⁾ У скупштини је оштро нападао противнике Мајског преврата и доказивао је да је тај преврат био револуција, па због тога није престављао издају према владару.³⁹⁾ Истакао се крајем 1908. на тајној седници скупштине, када је постављао веома незгодна питања министру одбране Степи Степановићу, који је после тога био принуђен да поднесе оставку.⁴⁰⁾ Мишић је био незадовољан и новонасталим стањем и краљем Петром I Карађорђевићем, да се 1909. изјаснио за његово свргавање и довођење енглеског принца.⁴¹⁾ Постао је противник млађих завереника. Иступио је 9. јануара 1912. у скупштини са интерпелацијом и тврдњама о постојању Црне руке и тражио да се нешто подузме.⁴²⁾ Мишићева интерпелација имала је велики одјек у јавности.⁴³⁾

Пошто је био у пензији није учествовао у балканским ратовима. Унапређен је на почетку Првог светског рата за пуковника у резерви.⁴⁴⁾ Учествовао је у Првом светском рату, када је био реактивиран.⁴⁵⁾ У рату је био командант разних здружених одреда. Током 1916. био је помоћник команданта Моравске дивизије.⁴⁶⁾ Припадао је Белој руци, групи официра која је била блиска Александру I Карађорђевићу и која се противила Црној руци.⁴⁷⁾ У тој групи били су поред њега и Петар Живковић, Јосиф Костић, Павле Јуришић Штурм, Мирослав Милисављевић и други.⁴⁸⁾ Крајем 1916. и током 1917. био је судија у Солунском процесу.⁴⁹⁾ Пошто је био познат као противник чланова Црне руке, постављен је за председника судског већа у Солунском процесу.⁵⁰⁾ Као председник већа Нижег Војног суда осудио је на смрт Драгутина Димитријевића Аписа и осам његових другова.⁵¹⁾ Од 1917. до 1918. био је командант Шумадијске дивизије,⁵²⁾ која је имала истакнуту улогу у пробоју Солунског фронта. Унапређен је 21. октобра 1918. у чин генерала.⁵³⁾ Постављен је децембра 1918. за команданта Дунавске дивизијске области и на том месту се задржао до смрти.⁵⁴⁾ У више наврата (1892—1896, 1897—1900. и 1902—1906) био је хонорарни или редовни професор Војне академије.⁵⁵⁾ Умро је 29. маја 1921. године у Бечу.

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 2, Београд, 1929, стр. 991—992
• Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
• Драгиша Васић, Деветсто трећа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
• David MacKenzie, Apis: The congenial conspirator, East European Monographs, Boulder, 1989.
• Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 3, Београд, 1936.
• Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, Књига четврта 1897-1903, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1925.

Petar Misic