Јосиф Костић

Јосиф Костић (Лесковац, 13. август 1877 — Швајцарска, око 1960), армијски генерал Војске Краљевине Југославије, министар и сенатор. Основао је Белу руку заједно са Петром Живковићем. За времe Другог светског рата био је министар пошта у влади Милана Недића.

Биографија

Школовање и војна служба

Јосиф Костић рођен је 13. августа 1877. у Лесковцу.1) Завршио је шесторазредну гимназију у Лесковцу и Ваљеву и онда је 1895. ступио у Нижу школу Војне академије.2) Војну академију завршио је 1898, када је произведен у чин пешадијског потпоручника.3) Од 1898. до 1902. био је водник у пешадијском пуку и у пешадијској подофицирској школи.4) Постављен је 1902. за командира пешадијске чете.5) Од 1902. до 1904. похађао је Вишу школу Војне академије.6) Учествовао је 1903. у Мајском преврату.7) Пошто је био познат због своје одлучности требао је да пази на командира краљеве гарде и да га убије, ако се поколеба.8) Учествовао је у српској четничкој акцији у Старој Србији.9) Од 1904. до 1907. поново је био на дужности командира пешадијске чете.10) Од 1905. до 1907. био је ордонанс официр краља Петра I Карађорђевића.11) Након тога упућен је 1907. у Немачку, где је до 1908. учио немачки језик.12) Унапређен је 1908. у чин капетана.13) Од 1908. до 1912. био је класни старешина на Војној академији.14)

Бела рука

Након формирања Црне руке, око Александра I Карађорђевића формирала се касније конкурентска група официра, која се назвала Бела рука и која је била противник Црне руке.15) Главне вође и оснивачи Беле руке били су Петар Живковић, Јосиф Костић и Љубивоје Барјактаревић, који су раније били блиски са водећим људима Црне руке.16) Александар их је наговорио да туже чланове Црне руке, како би се против њих спровела истрага.17) Истрага је поверена Милошу Божановићу, који се као члан Црне руке побринуо да се ништа не нађе, односно да они, који су покренули тужбу испадну клеветници.18) Александру блиски официри, укључујући и Јосифа Костића уклоњени су почетком 1912. по казни као клеветници из Београда.19)20) Заједно са Петром Живковићем Јосиф Костић је био у одбору десеторице официра, којима је био циљ да се ликвидира Драгутин Димитријевић Апис и Црна рука.21)22) Тај комитет стајао је иза Солунског процеса против Аписа и других чланова Црне руке.23) Иако је био познат као Аписов непријатељ, постављен је за члана Високог војног суда, који је судио Апису и другим оптуженим у Солунском процесу.24)

Армијски генерал

Од јануара до априла 1912. био је на служби у штабу 4. пука.25) За време балканских ратова 1912-1913. био је командант пешадијског батаљона.26) Пред Први светски рат био је два месеца командант пешадијске београдске подофицирске школе.27) За време Првог светског рата био је од 1914. до октобра 1916. командант 3. прекобројног и 1. пешадијског пука.28) Од октобра 1916. до краја рата био је у ађутантском оделењу Врховне команде.29) Унапређен је октобра 1915. у чин пуковника.30) Од 1919. до 1923. био је поново командант београдске пешадијске подофицирске школе.31) Унапређен је октобра 1923. у чин дивизијског генерала.32) Од 1923. до краја 1925. био је командант Моравске дивизијске области, а од краја 1925. до 1927. био је командант Дринске дивизијске области.33) Од 1927. до 1930. био је командант Војне академије. Унапређен је 1930. у чин армијског генерала. Од 1930. до 1938. био је командант 5. армије.

У Недићевој влади

За време Другог светског рата постао је најпре 29. вагуста 1941. вршилац дужности министра саобраћаја и министар пошта, телеграфа у квислиншкој влади Милана Недића.34) Остао је цело време у влади Милана Недића. Почетком октобра 1944. побегао је из Београда у Беч. Умро је у Швајцарској око 1960.

Литература

  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 2, стр. 444
  • Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
  • Драгиша Васић, Деветсто трећа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
  • David MacKenzie, Apis: The congenial conspirator, East European Monographs, Boulder, 1989.
  • Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, књига 1, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
  • Милан Борковић, Квинслишка управа у Србији 1941—1944 (књига 1), Београд, 1979.
  • Владимир Илић, Српска четничка акција 1903-1912, Ип Ецолибри, Београд, 2006.
1)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 2, стр. 444
2) , 3) , 4) , 5) , 6) , 10) , 11) , 12) , 13) , 14) , 25) , 26) , 27) , 28) , 29) , 30) , 31) , 32) , 33)
НА
7) , 8)
Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 67
9)
Владимир Илић, 2006, стр. 26
15)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 76
16)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 1, стр. 48
17) , 18)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 1, стр. 49
19)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 1, стр. 51
20)
Васа Казимировић, 1997, стр. 330
21)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 207
22)
Васа Казимировић, 1997, стр. 729
23)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 216
24)
Дејвид Мекензи, 1989, стр. 241
34)
М. Борковић, 1979, стр. 105
Штампање