Добро дошли на Српску енциклопедију

Ђорђе Малетић

Ђорђе Малетић (Јасеново, 13. март 1816 — Београд, 13. јануар 1888), српски књижевник, естетичар, песник и политичар. Био је председник одбора који је градио Народно позориште у Београду, а његова представа је отворила позориште.

За време Обреновића

Ђорђе Малетић је рођен 13. марта 1816. у Јасенови крај Беле Цркве у Банату.1) Основну школу похађао је у Јасенови и у Белој Цркви, гимназију је похађао у Ораховици и Сремским Карловцима, а филозофију је завршио у Сегедину.2)3) У Сегедину је заједно са Јованом Суботићем био члан ђачког књижевног и патриотског друштва Младо јединеније.4) У Кнежевину Србију је прешао крајем 1838. и ступио је у државну службу, па је почетком 1839. постављен за помоћника судскога секретара у Крагујевцу.5) Након тога радио је као секретар управитеља града Београда, а априла 1841. постављен је за секретара српске агенције у Букурешту.6)7) Нерадо је напустио Београд у коме је имао доста пријатеља међу књижевницима. Српска агенција у Букурешту била је надлежна и за Молдавију и за Влашку. Често је Ђорђе Малетић замењивао одсутнога агента (конзула) Ђорђа Германа.

Губитак посла под Карађорђевићима

Након Вучићеве буне кнез Михаило Обреновић изгубио је власт, а пошто је Малетић био његов присташа напустио је Букурешт и прикључио се свргнутом кнезу у Земуну.8) Након неког времена дозволили су му да се врати у Србију, па га је министар просвете Паун Јанковић Баћа запослио као свога писара, а Јован Стерија Поповић се о њему посебно бринуо.9) Иако се Паун Јанковић за њега заузимао у Савету морао је да га отпусти 1844. као бившега противника уставобранитеља.10) Малетић је онда прешао у Земун, где је тешко живео до 1847.11) Добио је позив од Стојана Симића и Јована Стејића да неко време подучава њихову децу, али када је дошао неко га је облатио, па није добио договорени посао.12) Међутим, одлучио је да се додвори властима, па је написао драму Апотеозу Великом Карађорђу и дан након тога Јаков Ненадовић му је по жељи кнеза понудио да му подучава децу.13)14)15) Брзо након тога именовали су га за професора београдске гимназије.16) Од 1856. до 1858. уређивао је у Земуну часопис Подунавка, а 1859. уређивао је Родољубац у Београду заједно са Владимиром Вујићем.17) Иако је Родољубац излазио уз помоћ владе био је краткога века.

Директор гимназије и позоришта

По повратку кнеза Милоша 1859. постављен је за директора гимназије.18) Био је директор гимназије скоро 20 година. Учествовао је у свим школским комисијама. Био је члан и председник великога позоришнога одбора, који је подигао и уредио фебруара 1870. Народно позориште у Београду.19) Прва представа у новој згради позоришта била је Малетићева Посмртна слава кнеза Михаила, одржана 30. октобра 1869. Био је 1871. други директор Народнога позоришта.20) Седам пута био је посланик Народне скупштине. Током 1878. покренуо је иницијативу за оснивање Главнога просветнога савета. Члан Друштва српске словесности постао је 1848. Пензионисан је 1878.

Књижевна дела

Писао је у стиху и прози, лирске и епске песме, драме, приче, историјске, естетичке, драматуршке огледе и рецензије, политичке и научно-популизаторске чланке.21) Много је преводио, углавном немачке књижевнике. Почео је стиховима, још 1837, као ђак у Младом Јединству, друштву српске сегединске омладине.22) Објављивао је у Летопису, Голубици и додатку Српских Новина. Лирику је издао у две књиге (1849. и 1855), а покушао је и са три епска дела.23) Написао је и једну приповетку. Написао је шест драма и једну недовршену трагедију.24) То су биле углавном пригодне игре за свечане прилике:

  • Споменик Лукијану Мушицком, позорие духова у једном чину (1845)25)
  • Апотеоза Великом Карађорђу (1850)
  • Апотеоза Вуку Караџићу (1887)
  • Преодница србске слободе или Србски аидуци, жалостна игра у пет чинова (1863)
  • Смрт цара Михаила, жалосно позорие у пет делова
  • Цар Душан (1882), објављена само предигра.26)

Остали радови

Поред великога броја критика, приказа и чланака по часописима и новинама за школе је написао: Примери појетских сустава (1851), Теорија поезије (1854, 1868), Реторика (1855, 1856).27) Од критика познатије су: Критически преглед награда увенчаног дела краљ Дечански (1846) и критика Јакшићеве Сеобе Србаља. У Чупићевој задужбини издао је 1884. Грађу за историју српског народног позоришта у Београду.28) Написао је поред тога 1847. историографско дело Историческо-критическим описанијем битке косовопољске.29) Два пута је покушавао и да уређује лист по својим народно-просветитељским начелима, а то су били Подунавка и Родољубац.30)

Оцена

У српску књижевност ушао је као песник педесетих година 19. века, после Бранка Радичевића, а пре Змаја Јована Јовановића и Ђуре Јакшића.31) Уживао је глас великога песника, али касније је избледила његова песничка репутација.32) Сматран је класичарем, јер је био под утицајем немачких псеудокласичара.33) Као естетичар заузима угледно место у српској књижевности.34) Био је строги естетички догматичар, по германском узору, али озбиљно образован, израђен, доследан и савестан.35)

Литература

2) , 5) , 6) , 8) , 9) , 10) , 11) , 12) , 13) , 16) , 18) , 19) , 20)
СУ
3)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 2, 759
4)
Ј. Скерлић Омладина, 1906, 5
7) , 21) , 22) , 23) , 24) , 25) , 26) , 27) , 28) , 29) , 30) , 31) , 32) , 33) , 34) , 35)
НА
17)
Ј. Скерлић стр. 72
Штампање