Никанор Грујић
Рођење: 13. децембар 1810. Липова, Аустријско царство Смрт: 20. април 1887. Пакрац, Аустроугарска Познат као: епископ, књижевник и професор

Никанор Грујић (световно Милутин), такође познат под псеудонимом Срб-Милутин¹⁾ (Липова, 13. децембар 1810 — Пакрац, 20. април 1887), епископ пакрачки, књижевник, филолог, један од најбољих политичких и црквених беседника свог времена,²⁾ професор богословије, преводилац, сарадник многих српских листова и часописа,³⁾ дописни члан Друштва српске словесности, Српског ученог друштва,⁴⁾ почасни члан Матице српске и Матице словачке.⁵⁾

Рођен је 1/13. децембра 1810. године у селу Липова (Мађарска), у Барањи, од мајке Агрипине и оца Прокопија, као друго дете, имао је старијег брата Драгутина.⁶⁾ Отац му је био свештеник, вредан и уважен човек, мада не превише учен, био је одличан приповедач.⁷⁾

Школовање је започео у месту рођења,⁸⁾ где је завршио основну школу (1822—1826).⁹⁾ Школовање је затим наставио учећи нижу гимназију у Мохачу, а вишу у Печују.¹⁰⁾ У Печују је студирао филозофију и правне науке¹¹⁾ (1833—1837). Печујски бискуп Игњат Сепеши рекао му је:¹²⁾ „Да нисте ове вере, које јесте, и од које вас не одвраћам – ја бих знао шта бих с вама учинио.”

По завршетку студија у Печују, пропутовао је Славонију. На том путовању је испевао око тридесет шаљивих и љубавних песама. Његове песме су први пут објављене 1836. године у „Српском народном листу”.¹³⁾ Нарочито се интересовао за народни језик и народну поезију, па су се и његове песме одликовале чистотом језика и народним духом.¹⁴⁾ И поред завршених студија, пошто није био племићког порекла, није могао да добије посао. Стога је по очевој препоруци започео студије 1837. године у Сремским Карловцима, где је 1840. завршио богословију.¹⁵⁾

Наставио је да објављује своје радове у истом часопису, као и у „Даници илирској” и у „Летопису Матице српске”,¹⁶⁾ под разним псеудонимима, најпре као Милутин, затим као Срб-Милутин, али и Ненад, Наум, Н. Груич.¹⁷⁾ У његовим песмама посебно се истицало родољубље. Педесетих година је објављивао у „Седмици”,¹⁸⁾ „Србобрану”, „Србском дневнику” (1861), „Србском народу”, „Јавору”, као и многим другим листовима.¹⁹⁾ Његове најзначајније песме су Луло моја сребром окована, омиљена песма краља Петра I Карађорђевића, Милкина кућа на крају, касније позната варошка песма, за коју је сам смислио мелодију 1836, за коју је касније Стеван Мокрањац урадио хармонију,²⁰⁾ затим Где Фрушка гора у Дунав силази и Смоковница. Чак и после његове смрти настављено је са објављивањем његових песама.²¹⁾ Године 1861. штампао је први део свог спева Свети Сава Немањић,²²⁾²³⁾ који се одликује побожно-патриотским размишљањима, али према мишељењу Јована Скерлића и „тешким стиховима, без живости и поезије”.²⁴⁾

Осим што је био склон писању, док још није постао калуђер, као млад српски поета, показао је велики таленат према певању. Његов ванредно леп глас често се могао чути у грађанским српским домовима, као и на црквеним олтарима.²⁵⁾

На Петровдан 1841. замонашио се у манастиру Кувеждин, под именом Никанор, у спомен печујском владици Никанору Мелентијевићу. У манастиру је као монах провео две године. Тадашњи митрополит Јосиф Рајачић рукоположио га је 1842, а потом поставио за ђакона 1846.²⁶⁾ Радио је као професор у Сремским Карловцима. Временом је напредовао по чину. Године 1848. постао је протосинђел, а затим и архимандрит.²⁷⁾ Увек је био десна рука Јосифу Рајачићу.²⁸⁾

На Мајској скупштини 1848. био је један од главних беседника,²⁹⁾ уз Сергија Каћанског. Припала му је част да окупљеном народу својим громовитим гласом прочита „Српска права”.³⁰⁾ После говора Каћанског, митрополит Јосиф Рајачић је изабран за српског патријарха, а после његовог говора је проглашена Српска Војводина.³¹⁾

Учествовао је и на Свесловенском конгресу у Прагу,³²⁾³³⁾ заједно са Ђорђем Стојаковићем, Јованом Суботићем и Павлом Стаматовићем.³⁴⁾

Када је војвода Стеван Шупљикац са бојишта у Италији долазио у посету Војводини, формиран је Главни одбор који је припремио његов дочек. Грујичић се налазио у депутацији која му је пришла 6. октобра 1848. и том приликом је одржао поздравно слово, које се и данас чува у Рукописном одељењу Матице српске. У говору Никанор Грујичић, између осталог је рекао:³⁵⁾

„… Ми се радујемо из свег срца и свом душом доласку вашем! Али се радујемо као они, у којима је оживела с доласком вашим та утјешна мисао, да ће се оживотворити у вама свакојако по народ наш и по бољу будућност његову првобитачно и многоважно достојанство војводско и да ће уватити у њему недавно усађено дрво слободе јаче жиле…”

Од 1855. до 1861. био је архимандрит у манастиру у Крушедолу, а 1859. године и мандатор Горњокарловачке епархије.³⁶⁾

На Благовештенском сабору 1861. такође је остао упамћен као одличан беседник. Његове беседе су биле црквене и политичке природе. Црквене беседе су сакупљене у зборник и посмртно објављене 1892.³⁷⁾ Његова беседничка вештина остала је узор генерацијама црквених великодостојника.³⁸⁾

Године 1861. постао је епископ, мада у том тренутку није било слободне епархије.³⁹⁾ Затим је 1864. наименован најпре за администратора, а исте године и посвећеног епископа тадашње Пакрачке епархије (данас у саставу Славонске епархије).⁴⁰⁾ Тамо је обновио епархијски двор, који је уништен у грађанском рату у Хрватској 1991.⁴¹⁾ и до сада је остао у разрушеном стању. У његово време је тамо отворена српска препарандија, коју су могли да похађају и неправославци.⁴²⁾

Био је кореспондентни члан Друштва српске словесности од 1848, а за дописног члана Српског ученог друштва је наименован 1864.⁴³⁾

У старости је одустао од писања поезије⁴⁴⁾ и нарочито се бавио поуком и побожном књижевношћу. Урадио је неколико превода и оригинала у том правцу: Увод у тумачење Св. писма, Из живота светих угодника божјих (1885); превео Приповетке мојој кћери и Савети мојој кћери, од моралистичког француског писца Ж. Н. Бујија (1883); Два пријатеља, од Лесажа (1886) и друге.⁴⁵⁾

Писао је и у прози. Мада му је био пријатељ⁴⁶⁾ и сродно њему, по љубави према народним умотворинама, писао и био врсни познавалац народног језика, а језик сматрао условом националне самопотврде и историјског опстанка,⁴⁷⁾ против Вука Караџића, који је без одобрења Синода издао 1847. свој превод Новог завета, написао је полемику Приметбе 1852,⁴⁸⁾ у којима је, не само критиковао тачност превода, већ и оптуживао Караџића да је у том послу користио „туђинско оруђе”, за борбу против православља.⁴⁹⁾

У дубокој старости⁵⁰⁾ написао је аутобиографију, која је издата постхумно, под насловом Автобиографија Никанора Грујића некад епископа пакрачкога у Сремским Карловцима⁵¹⁾ најпре у „Богословском гласнику” током 1904—1905,⁵²⁾⁵³⁾ а касније засебно (1907).⁵⁴⁾ Његова аутобиографија сведочи о духу времена и живим актерима на црквено-народној позорници,⁵⁵⁾ због чега представља незаобилазан извор за црквену и политичку историју.⁵⁶⁾ У њој је, између осталог, описао полемике са либералним политичким противницима, који су покушавали да ограниче моћ епископа у српској цркви.⁵⁷⁾

Године 1872. цар га је⁵⁸⁾ наименовао за администратора карловачке архиепископије и српског патријархата,⁵⁹⁾ на место смењеног администратора, „народног патријарха” Арсенија Стојаковића, због чега је изгубио на популарности, те 1874. није изабран за патријарха. После тога је напустио Карловце и до смрти се тамо више није враћао.⁶⁰⁾ Од 1884. због болести се потпуно повукао и време углавном проводио у својој епископској резиденцији у Пакрацу,⁶¹⁾ где је преминуо 8/20. априла 1887. године. По сопственој жељи је сахрањен на тамошњем гробљу.⁶²⁾

• Никанор Грујић, Знаменити Срби XIX века, број 2, уредник Андра Гавриловић, Загреб, 1903, стр. 15, Дигитална Народна библиотека Србије
• Славко Гавриловић, Поздравно слово Никанора Грујића војводи Стевану Шупљикцу (1848), Зборник, број 55, Матица српска за историју, 1997, стр. 147—150
• Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007.
• Горан Васин, Никанор Грујић: Беседник, научник, просветитељ, Зборник Друштва за античке студије Србије, Друштво за античке студије Србије, Београд, 2013, стр. 138—146
• Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Учитељски факултет Универзитета у Београду, Београд, 1914, стр. 143-144
• Шематизам православне српске Епархије пакрачке, Епархија пакрачка, Пакрац, 1898.
• Вељко Петровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 1, А-Х, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1928, стр. 791-792
• Никанор Грујић, Автобиографија Никанора Грујића некад. епископа пакрачкога, Богословски гласник, књига 8, уредник Иларион Сремски, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци, 1905, стр. 3—17
• Никанор Грујић, Оглас на књ. Никанора Грујића „Мисли о Србском преводу Новога Завета Вука Стефановића Караџића“, Кувеждин, 1852, Дигитална Библиотека Матице српске
• Ивана Гргурић, Силвија Чембер, Никола Грујић (1810—1887) каталог изложбе, уредник Миро Вукасиновић, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2010.
• М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитихи људи српског народа новијега доба, Српска краљевска штампарија, Београд, 1888, стр. 108—110
• Драган Стојановић, Владика писац тамбурашких хитова, НС Репортер, уредник Милорад Бојовић, Нови Сад, 9. 3. 2014.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Nikanor Grujic