Добро дошли на Српску енциклопедију

Никанор Грујић

Никанор Грујић, световно име Милутин, такође познат под псеудонимом Срб – Милутин1) (Липова, 13. децембар 1810 — Пакрац, 20. април 1887), епископ пакрачки, књижевник, филолог, један од најбољих политичких и црквених беседника свог времена,2) професор богословије, преводилац, сарадник многих српских листова и часописа,3) дописни члан Друштва српске словесности, Српског ученог друштва,4) почасни члан Матице српске и Матице словачке.5)

Биографија

Рођен је 1/13. децембра 1810. године у селу Липова (Мађарска), у Барањи, од мајке Агрипине и оца Прокопија, као друго дете, имао је старијег брата Драгутина.6) Отац му је био свештеник, вредан и уважен човек, мада не превише учен, био је одличан приповедач.7)

Школовање

Школовање је започео у месту рођења,8) где је завршио основну школу (1822—1826).9) Школовање је затим наставио учећи нижу гимназију у Мохачу, а вишу у Печују.10) У Печују је студирао филозофију и правне науке11) (1833—1837). Печујски бискуп Игњат Сепеши рекао му је:12) „Да нисте ове вере, које јесте, и од које вас не одвраћам – ја бих знао шта бих с вама учинио.”

По завршетку студија у Печују, пропутовао је Славонију. На том путовању је испевао око тридесет шаљивих и љубавних песама. Његове песме су први пут објављене 1836. у „Српском народном листу“.13) Нарочито се интересовао за народни језик и народну поезију, па су се и његове песме одликовале чистотом језика и народним духом.14) И поред завршених студија, пошто није био племићког порекла, није могао да добије посао. Стога је по очевој препоруци започео студије 1837. у Сремским Карловцима, где је 1840. завршио богословију.15)

Песник

Наставио је да објављује своје радове у истом часопису, као и у „Даници илирској“ и у „Летопису Матице Српске“,16) под разним псеудонимима, најпре као Милутин, затим као Срб-Милутин, али и Ненад, Наум, Н. Груич.17) У његовим песмама посебно се истицало родољубље. Педесетих година је објављивао у „Седмици“,18) „Србобрану“, „Србском дневнику“ (1861), „Србском народу“, „Јавору“, као и многим другим листовима.19) Његове најзначајније песме су „Луло моја сребром окована“, омиљена песма краља Петра I Карађорђевића, „Милкина кућа на крају“, касније позната варошка песма, за коју је сам смислио мелодију 1836, за коју је касније Стеван Мокрањац урадио хармонију,20) затим „Где Фрушка гора у Дунав силази“ и „Смоковница“. Чак и после његове смрти настављено је са објављивањем његових песама.21) Године 1861. штампао је први део свог спева „Свети Сава Немањић“,22)23) који се одликује побожно-патриотским размишљањима, али према мишељењу Јована Скерлића и „тешким стиховима, без живости и поезије“.24)

Осим што је био склон писању, док још није постао калуђер, као млад српски поета, показао је велики таленат према певању. Његов ванредно леп глас често се могао чути у грађанским српским домовима, као и на црквеним олтарима.25)

Монах

На Петровдан 1841. замонашио се у манастиру Кувеждин, под именом Никанор, у спомен печујском владици Никанору Мелентијевићу. У манастиру је као монах провео две године. Тадашњи митрополит Јосиф Рајачић, га је рукоположио 1842, а потом поставио за ђакона 1846.26) Радио је као професор у Сремским Карловцима. Временом је напредовао по чину. Године 1848. постао је протосинђел, а затим и архимандрит.27) Увек је био десна рука Јосифу Рајачићу.28)

Мајска скупштина

На Мајској скупштини 1848, био је један од главних беседника,29) уз Сергија Каћанског. Припала му је част да окупљеном народу својим громовитим гласом прочита „Српска права“.30) После говора Каћанског, митрополит Јосиф Рајачић је изабран за српског патријарха, а после његовог говора је проглашена Српска Војводина.31)

Учествовао је и на Свесловенском конгресу у Прагу,32)33) заједно са Ђорђем Стојаковићем, Јованом Суботићем и Павлом Стаматовићем.34)

Када је војвода Стеван Шупљикац са бојишта у Италији долазио у посету Војводини, формиран је Главни одбор који је припремио његов дочек. Грујичић се налазио у депутацији која му је пришла 6. октобра 1848. и том приликом је одржао поздравно слово, које се и данас чува у Рукописном одељењу Матице српске. У говору Никанор Грујичић, између осталог је рекао:35)

„… Ми се радујемо из свег срца и свом душом доласку вашем! Али се радујемо као они, у којима је оживела с доласком вашим та утјешна мисао, да ће се оживотворити у вама свакојако по народ наш и по бољу будућност његову првобитачно и многоважно достојанство војводско и да ће уватити у њему недавно усађено дрво слободе јаче жиле…”

Беседник

Од 1855, до 1861. био је архимандрит у манастиру у Крушедолу, а 1859. и мандатор Горњокарловачке епархије.36)

На Благовештенском сабору 1861. такође је остао упамћен као одличан беседник. Његове беседе су биле црквене и политичке природе. Црквене беседе су сакупљене у зборник и посмртно објављене 1892.37) Његова беседничка вештина остала је узор генерацијама црквених великодостојника.38)

Епископ

Године 1861. постао је епископ, мада у том тренутку није било слободне епархије.39) Затим је 1864. наименован најпре за администратора, а исте године и посвећеног епископа тадашње Пакрачке епархије (данас у саставу Славонске епархије).40) Тамо је обновио епархијски двор, који је уништен у грађанском рату у Хрватској 1991.41) и до сада је остао у разрушеном стању. У његово време је тамо отворена српска препарандија, коју су могли да похађају и неправославци.42)

Био је кореспондентни члан Друштва српске словесности од 1848, а за дописног члана Српског ученог друштва је наименован 1864.43)

Књижевни рад

У старости је одустао од писања поезије44) и нарочито се бавио поуком и побожном књижевношћу. Урадио је неколико превода и оригинала у том правцу: „Увод у тумачење Св. писма“, „Из живота светих угодника божјих“ (1885); превео „Приповетке мојој кћери“ и „Савети мојој кћери“, од моралистичког француског писца Ж. Н. Бујија (1883); „Два пријатеља“, од Лесажа (1886) и друге.45)

Писао је и у прози. Мада му је био пријатељ46) и сродно њему, по љубави према народним умотворинама, писао и био врсни познавалац народног језика, а језик сматрао условом националне самопотврде и историјског опстанка,47) против Вука Караџића, који је без одобрења Синода издао 1847. свој превод Новог завета, написао је полемику „Приметбе“ 1852,48) у којима је, не само критиковао тачност превода, већ и оптуживао Караџића да је у том послу користио „туђинско оруђе“, за борбу против православља.49)

У дубокој старости50) написао је аутобиографију, која је издата постхумно, под насловом „Автобиографија Никанора Грујића некад епископа пакрачкога“ у Сремским Карловцима51) најпре у „Богословском гласнику“ од 1904—1905,52)53) а касније засебно (1907).54) Његова аутобиографија сведочи о духу времена и живим актерима на црквено-народној позорници,55) због чега представља незаобилазан извор за црквену и политичку историју.56) У њој је, између осталог, описао полемике са либералним политичким противницима, који су покушавали да ограниче моћ епископа у српској цркви.57)

Повлачење и смрт

Године 1872. цар га је58) наименовао за администратора карловачке архиепископије и српског патријархата,59) на место смењеног администратора, „народног патријарха“ Арсенија Стојаковића, због чега је изгубио на популарности, те 1874. није изабран за патријарха. После тога је напустио Карловце и до смрти се тамо више није враћао.60) Од 1884. због болести се потпуно повукао и време углавном проводио у својој епископској резиденцији у Пакрацу,61) где је преминуо 8/20. априла 1887. године. По сопственој жељи је сахрањен на тамошњем гробљу.62)

Литература

Спољне везе

1)
„књига”, Радован Пилиповић, Свет књиге, Православље, број 1035, СПЦ, 1. 5. 2010.
2) , 9) , 17) , 19)
Горан Васин, 2013, стр. 138
3) , 29) , 30) , 32)
Славко Гавриловић, 1997, стр. 147
4) , 43) , 51) , 54)
Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, 2007, стр. 68
5) , 21) , 38) , 61)
Горан Васин, 2013, стр. 146
6) , 26) , 28) , 40)
Шематизам православне српске Епархије пакрачке, 1898, стр. 16
7)
Знаменити Срби XIX века, 1903, стр. 15
8) , 11) , 13) , 15) , 16) , 18) , 22) , 27) , 31)
Знаменити Срби XIX века, 1903, стр. 16
10) , 33) , 44) , 60)
Народна енциклопедија, 1928, стр. 791
12) , 39) , 41) , 55)
књига
14) , 24) , 45) , 49) , 50) , 57)
Јован Скерлић, 1914, стр. 143
20)
Драган Стојановић, 9. 3. 2014.
23) , 56)
Горан Васин, 2013, стр. 139
25) , 47)
Ивана Гргурић, Силвија Чембер, 2010, стр. 6
34) , 36) , 58)
М. Ђ. Милићевић, 1888, стр. 109
35)
Славко Гавриловић, 1997, стр. 148
37) , 62)
Знаменити Срби XIX века, 1903, стр. 17
42)
„епархија”, Пакрачки епископи, Епархија славонска
46)
епархија
48)
Никанор Грујић, 1852, стр. 1
52)
Никанор Грујић, 1905, стр. 3
53)
Народна енциклопедија, 1928, стр. 792
59)
Шематизам православне српске Епархије пакрачке, 1898, стр. 17
Штампање