Садржај
Ђорђе Стојаковић
Ђорђе Стојаковић (Бачка Паланка, 23. април 1811 — Беч, 28. новембар 1863), српски правник, адвокат, дворски саветник у Бечу и правни заступник и писар Матице српске. Био је правни и политички саветник кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића.
Правник
Ђорђе Стојаковић је рођен у Бачкој Паланци 23. априла 1811. године (или 1810).1) Током целога школовања показивао се као најбољи ђак.2) Докторирао је право у Бечу и у Пожуну. Након завршенога студија права радио је као адвокат у Пешти, а убрзо је дошао и на добар глас.3) До 1848. био је правни заступник Матице српске, а посебно се показао приликом правнога спора око права да Матица српска наследи имовину Саве Текелије.4) Имовина Саве Текелије је досуђена да припада Матици. Пошто је кнез Милош Обреновић живео у егзилу Ђорђе Стојаковић му је био адвокат у бројним процесима против српске владе.5)
Српски народни покрет 1848.
Почео је да политички представља Србе за време револуционарне 1848. Заједно са Ђорђем Стратимировићем био је у делегацији, која је 8. априла 1848. изнела српске захтеве за аутономијом пред Угарски сабор у Пожуну (Братислави), а након тога и пред Лајошом Кошутом. Присуствовао је на Мајској скуштини, где је одређен за делегата на Свесловенском конгресу. Био је заједно са Павлом Стаматовићем присутан на Свесловенском конгресу у Прагу, али по његовом повратку у Пешту мађарске власти су га затвориле.6) Ослобођен је из затвора захваљујући залагању владике Платона Атанацковића.7) Након ослобађања из затвора отишао је у Сремске Карловце, где је постао члан Главнога одбора Војводине Српске.8) Савесно и тачно испуњавао је поверене му дужности. Након окончања Српскога народнога покрета 1848—1849. вратио се у Пешту.
Дворски саветник
Једно време боравио је у Пешти, па је премештен у Темишвар као члан Главнога земљаскога суда.9) Постављен је 1856. за дворскога саветника при највишем суду у Бечу, а ту се показао као беспристрасан и праведан.10) Када се у Војводини поново 1860/1861. покренуо политички живот обратио се патријарху Рајачићу да тражи Благовештенски сабор за уређење политичких односа.11) На сабору је заједно са патријархом био представник већинске дворске проаустријске политике и он је том приликом имао улогу посредника. Након тога био је именован за дворскога саветника у угарској канцеларији у Бечу.12) На основу његовога предлога 1852. године у Угарској је донесен закон о дедовини, који је битно променио дотадашња правила приватнога права. Након тога издао је на немачком књигу у којој је дао тумачење тога закона.13)