Добро дошли на Српску енциклопедију

Павле Стаматовић

Павле Стаматовић (Јаково, 23. април 1805 — Нови Сад, 26. септембар 1864), српски свештеник, књижевник, историчар, политичар, учитељ и велики патриота. Био је уредник Српске пчеле и Летописа Матице српске (1831—1832). Активно је учествовао у Српском народном покрету 1848—1849. Био је председник јужнословенске секције на Свесловенском конгресу 1848. у Прагу.

Школовање и прве службе

Рођен је 23. априла (11. априла) 1805. у Јакову.1) Школу је похађао у Јакову, Сремским Карловцима, Сегедину и у Пешти. Постављен је 1832. за ђакона у Пешти, па је касније био свештеник у Јегру, Сегедину, прота у Сремским Карловцима и у Новом Саду.2) За време боравка у Пешти почео је још 1830. да издаје Српску пчелу, која је све до 1841. излазила као народни календар.3) Једно краће време (1831—1832) уређивао је Српски летопис тј. Летопис Матице српске. Објављивао је чланке патриотскога садржаја.

Велики патриота

У Сегедину је био катихета (вероучитељ) за православне ђаке сегединскога лицеја и гимназије.4) У то време око 150 Срба из Срема, Баната и Бачке је годишње похађало сегединске лицеје и гимназије. Свуда се исказивао као велики патриота, а српску омладину је учио како се воли свој народ.5) За ђаке се увек заузимао, бранио их пред другим професорима, помагао саветима, а кад затреба и новцем. До тада су српски ђаци, који су похађали католичке гимназије морали да са католицима пре школе похађају католичку јутарњу мису, али он је својим заузимањем исправио ту неправду.6) Популаризирао је свечано прослављање Светога Саве, тако да су у Сегедину први пут ђаци славили Светога Саву на његову иницијативу.7)

У Сремским Карловцима

Као сегедински парох учествовао је 1842. на карловачком сабору, на коме се бирао митрополит, а био је изабран Јосиф Рајачић за кога је и он гласао.8) Рајачић га је 1843. поставио за проту у Сремским Карловцима, где је служио до јесени 1847. Током те године бујица му је однела у Дунав жену и ћерку, које су се онда удавиле.9)

Револуционарна 1848. пред Мајску скупштину

Након избијања револуције 1848. у Хабсбуршкој монархији Срби су 15. марта 1848. у Новом Саду усвојили захтеве у 15 тачака. Те захтеве носила је у Братиславу (Пожун) делегација у којој је био и Павле Стаматовић.10) Српски захтеви су изнесени 8. априла у угарском парламенту, али су одбијени. Народ је 12. априла са зграде кикиндскога магистрата скинуо мађарску и окачио српску заставу, а њега су означили као подстрекача те побуне у Кикинди.11) У Новом Саду је 19. априла одржан збор на коме се окупило много народа из целе Војводине и тада су говорници истицали да мађарска влада намерава да помађари Србе и да то ради још од 1840, од када се црквени протоколи морају да воде на мађарском.12) То је разљутило народ, па им је Стаматовић на њихов захтев дао да спале црквене протоколе на мађарском.13)

Мајска скупштина

Био је међу онима, који су тражили да се сазове скупштина, која би одлучивала о наредним потезима значајним за српски народ.14) Велико мноштво народа дошло је у Сремске Карловце код митрополита Јосифа Рајачића да га тражи да сазове скупштину. Угарска влада је онда именовала комесара, који је завео преки суд, а Рајачић је онда послао Стаматовића да предводи делегацију, која је неуспешно тражила да се укине преки суд.15) Стаматовић је учествовао у раду Мајске скупштине и био је један од потписника представке од 14. маја у којој обавештавају аустријскога цара да су Рајачића именовали за патријарха, а Стевана Шупљикца за војводу.16)

Свесловенски конгрес

Остао је активан и након окончања Мајске скупштине, а 18. маја су одабрани делегати за Свесловенски конгрес, па су поред њега изабрани Никанор Грујић, Јован Суботић и Ђорђе Стојаковић.17) После избора посетио је 21. маја бана Јелачића у Загребу. Од патријарха је добио налог да се на Свесловенском конгресу залаже за старословенски као општи језик словенске књижевности.18) На Свесловенском конгресу био је председник јужнословенске секције.19) На Вацлавском тргу у Прагу вршио је православну литургију пред око 50.000 људи и том приликом помињао је српске и чешке јунаке на одушевљење присутних.20) Напад царске војске 11. јуна на Праг прекинуо је рад конгреса.

Тражење помоћи у Србији

Након повратка у Војводину започео је одбрамбени рат са Мађарима. Био је одмах ангажован у ратним припремама. Патријарх Јосиф Рајачић послао га је да у Србији тражи војну помоћ и команданта добровољачких одреда.21) У то време у Кнежевини Србији одржавала се Петровска скупштина, због прилика у Европи и због сукоба кнеза и Томе Вучића. Павле Стаматовић је на тајној седници изнио патријархов захтев.22) Пошто се Тома Вучић противио да се Србима у Аустрији шаље помоћ, а није хтео ни да буде командант, за команданта је изабран Стеван Петровић Книћанин.23) Када је Книћанин 25. јула прешао у Војводину Стаматовић је код њега био војни свештеник.

Разне мисије

Уживао је огромно поверење Стевана Книћанина, па је често преносио поруке патријарху. На Септембарској скупштини приложио је 65 форинти у сребру. Почетком 1849. пратио је Книћанина у војном походу у Банату. У фебруару је одређен за члана уставотворне комисије за састављање Устава српске Војводине. Када се Книћанин враћао у Србију испратио га је до Београда. Међутим уследила је мађарска контраофанзива и Срби су се почели повлачити, па је било потребно да траже Книћанина да се врати, што је опет обављао Стаматовић. Патријарх га је крајем марта 1849. послао у Влашку, да тражи руску помоћ.24) Руски генерали нису могли без одлуке цара да се мешају. Након тога безуспешно је тражио помоћ од Омер-паше Латаса, главнога турскога команданта у Влашкој и онда код бана Јосипа Јелачића. Када је 18. новембра 1849. основано Војводство Србија и Тамнишки Банат изневерена су многа српска очекивања. Тада је цар Фрањо Јосиф наградио многе истакнуте личности српскога покрета, а међу њима је био Стаматовић.

Последње године

Био је једно време 1850. затворен у Темишвару, али не зна се тачно којим поводом. Последње године живота провео је у Новом Саду. За време спора патријарха Рајачића и владике Платона Атанацковића стао је на Рајачићеву страну, а Платон је тврдио да је Стаматовић главна препрека да се измири са патријархом.25) Ударила га је кап 1860, а умро је у Новом Саду 26. септембра 1864.

Литература

Спољне везе

Штампање