Приштина

Приштина, град у Републици Србији, који је уједно главни и највећи град у АП Косово и Метохија, који припада Косовском управном округу. Албански назив града је Prishtina, или Prishtinë, у потпуности изведен из српског имена.

Градско насеље има 145.149 становника, док подручје општине Приштина има 198.897 становника према званичним резултатима пописа становништва 2011. године на Косову.1) Највећи део становништва чине Албанци, а остале етничке заједнице су Турци, Срби, Бошњаци и Роми. Из Приштине се после НАТО бомбардовања СРЈ иселило више од 40.0002)3)4)5)6)7)8)9)10) Срба.

Приштина има међународни аеродром у Слатини испод Голеша и универзитет.

Географија

Приштина се налази у северном делу Косовске котлине, испод планине Грмије. Град има добар географски положај, јер лежи на раскрсници важних путева који воде за Скопље, Призрен и Албанију, Пећ и Црну Гору, Косовску Митровицу, Нови Пазар, Краљево, Ниш и Гњилане. Још 1873. године прошла је пруга косовском котлином од Митровице до Урошевца и, потом, Скопља, а приштинска станица је био Обилић (тадашњи назив Глободерица), потом Косово Поље. Из Приштине се пружа поглед на планину Голеш, која се налази 13 километара западно од града. Близу Приштине су две велике варошице, Обилић и Косово Поље. Наглим приливом албанског становништва с Косова и Метохије и из Албаније, после доласка међународних снага у ову српску покрајину, 1999. године, Приштина се толико проширила, да је заправо спојена са Косовим Пољем, Орловићем, Чаглавицом и Грачаницом. Грачаничко језеро, одакле се град снабдева водом, системом „Бадовац“, налази се 15 километара јужно од града, према Гњилану.

Кроз Приштину протичу речице Велуша и Приштевка, које су седамдесетих година прошлога века добиле покривене бетонске канале, тако да је боље регулисана саобраћајна мрежа у граду, што је помогло његовом даљем урбаном развоју. Приштевка је протицала поред градске пијаце и у њу је бацан отпад, па се градом ширио непријатан мирис, што је био један од разлога за прекривање. Спајају се у самом граду, код Стадиона, а потом се Приштевка улива у Ситницу.

Историја

Корени насеља су у неолиту, коме временски припада вредна фигурина „Богиња на трону„, пронађена на локалитету „Предионица“ код Приштине 1956. године. Сматра се да је настала четири миленијума пре Христа.

За Римљана насеље се зове Vicianum, а под садашњим именом спомиње се од 13. века у српским изворима. Будући да је на путу између Дубровника и Цариграда, у 14. и 15. веку доживљава процват као трговачки центар, захваљујући оближњем руднику и граду Ново Брдо и рудницима Јањево и Трепча. У 14. веку краљ Милутин је имао дворе преко пута данашњег Музеја Косова. На том простору све до бомбардовања СРЈ 1999. године није грађено, јер се чекало време кад ће бити пара за археолошке радове. Кратко време Приштина је била и престоница српских средњовековних владара. У њој је била столица Бранковића пре Косовске битке и извесно време после ње. У њој су Дубровчани имали јаку колонију трговаца и пословних људи. Ту је Вук Бранковић 1387. издао повељу којом је уредио положај Дубровчана у својој области. Највећи број Дубровчана у Приштини забележен је 1438. године - 218. После Косовске битке Вук Бранковић и чланови његове породице су предали Дубровчанима да носе у Дубровник на чување значајну количину сребра, златно посуђе и друге драгоцености.

Турци су први пут заузели Приштину 1396. године, али су је са делом Бранковићевих земаља уступили деспоту Стефану Лазаревићу који их је држао до измирења са својим рођацима 1402, када су они поново завладали Приштином. У обновљеним сукобима Бранковића и Лазаревића, мађарске трупе, које су помагале деспота Стефана, спалиле су Приштину 1409. године. Тада су страдали и дубровачки грађани. Привредно опадање Приштине почиње од 1448. године, када су на Косову Турци поразили мађарску војску Јанка Хуњадија. Године 1453. било је још само шест Дубровчана у њој.

У Приштини је постојала католичка црква Св. Марије, саграђена пре 1387. године, коју су Дубровчани богато даривали.

Падом Новог Брда 1456. године и Приштина потпада под турску власт и остаје под њом пуна четири и по века. Према турском попису из 1477. године у Приштини су биле 393 куће, имала је девет махала, од којих се једна звала Митрополит махала. За Турака (ту су до 1912. г.) Србија је у Приштини имала конзулат у коме су извесно време, између осталих, као конзули провели и књижевници Милан Ракић, Бранислав Нушић и Војислав Илић.

У граду, Чарши или Таш џамију подигао је султан Бајазит I после битке на Косову (1389. г), у време српских деспота. Уз Царску џамију, коју је подигао султан Мехмед II Фатих (Освајач) 1461. године, је Сахат-кула с почетка 20. века; док је кућа Еминџика типична оријентална градска кућа 19. века.

Надомак Приштине су остаци римског муницијума Ulpiana. У 3. и 4. веку досегао је свој највиши домет, прозван тада Ulpiana Splendidisima (велелепни град). Обнавља је у 6. веку византијски цар Јустинијан и назива Iustiniana Secunda; убрајана је међу најлепше градове тадашње Илирске Дарданије.

Споменик на Газиместану (висок 25m) и два турбета – Муратово и Барјактарево – обележавају, у близини Приштине, место на коме је вођена Косовска битка. Турци су овде 15. јуна 1389. године, поразили војску српског кнеза Лазара, и отворили путеве за даље освајачке походе у Европу.

Турска власт

Космет, као један од делова српске царевине, пао је под власт Турака, после пораза војске кнеза Лазара Хребељановића, у којој су поред босанских биле и албанске хришћанске велможе, на Видовдан (28. јуна) 1389. на Косову пољу. Турци су управљали Косметом од 1455. до 1912. године, када су у покрајину током Првог балканског рата ушле ослободалачке војске Србије и Црне Горе.

Од Берлинског конгреса

Непосредно после добијања независности на Берлинском конгресу (1878), положај Срба на неослобођеним деловима Европске Турске, а пре свега на Косову и Метохији се знатно погоршао. Међу политичарима и угледним јавним личностима Србије није било јединственог става о томе како да се реши то горуће питање. По Берлинском конгресу, Ђорђе Поповић, један од наjобразованијих Срба тадашњег времена, књижевник, књижевни критичар, уредник часописа Даница, на молбу министра Јована Ристића, а користећи се документима Министарства иностраних дела, направио је елаборат, под именом Стара Србија. Тада је први пут Србија, непосредно после добијања независности образложила своја права на Стару Србију, односно на територију тадашњег турског Косовског вилајета, чији су велики део чинили Косово и Метохија.11)

Отварање српског конзулата у Приштини 1889. године означило је почетак званичног присуства Србије на Косову, али то суштински није допринело промени тешког положаја у коме се налазио тамошњи српски народ. Конзулат је могао једино да шаље извештаје па да на основу њих српска влада интервенише у Цариграду.12)

Криза која је избила у Турској 1894. године, захватила је њен малоазијски део, прешла на грчка острва, а осетила се затим и на балканском простору на коме се 1897. године водио турско-грчки рат, довела је до битног погоршања стања на Косову и Метохији. Извештаји српских конзула из Приштине били су потресно сведочанство о патњама тамошњих Срба, јер су се насиља Албанаца над Србима претварала су се каткада и у праве погроме. Према извештајима Бранислава Нушића, родитељи нису смели ни децу да шаљу у школу, тако да су учионице биле празне. Срби се нису усуђивали да изађу ноћу на улицу. Могло је да им се деси да буду злостављани, опљачкани а, могли су и без главе да остану. На друмовима су царевали зулумћари и харачлије. Ни сељаци нису смели да оду на рад у поље да их не би опљачкали, отели или убили. Он је у октобру 1894. године Владану Ђорђевићу, посланику у Цариграду написао:13)

„Стање је ужасно, господине посланиче, ја вас уверавам, да у мојим извештајима нити има срџбе нити претераности.”

Рат 1912. године био је истовремено и једино неупотребљено средство да се промени судбина српског народа на Косову и Метохији.14)

Прва половина 20. века

Ослобођење Косова и Метохије (1912. године), као централне области историјске Старе Србије, означило је почетак нове епохе у његовој историји и народног живота ослобођеног вековне турске власти. Државно законодавство Краљевине Србије, засновано на савременим демократским начелима тадашње Европе, гарантовало је сва грађанска права становништву Косова (Метохија је ушла у састав Црне Горе).15)

По звршетку рата с Турском, и закључењем Лондонског мировног уговора у пролеће 1913, једна од првих мера Српске владе била је уређење државне администрације. Територија Старе Србије, која јој је припала, била је подељена према узорима државне администрације Краљевине Србије. Пећки округ-санџак са Ђаковицом био је у саставу административне поделе Црне Горе, док је Косово, које је ушло у састав Србије било подељено на: округе (Звечански, Косовски, Призренски), срезове, вароши и варошице (као интерне самоуправне општине) и општине. Приштина је била среско место са око 37.000 становника, у чијем саставу се нашло 15 општина и 165 насеља, ушла је у састав Грачаничког среза, односно Косовског округа.16)

После Другог светског рата

Приштина је 1946. постала административни центар Аутономне косовско-метохијске области у саставу НР Србије, а 1963. године Аутономне покрајине Косово и Метохија. Између 1953. и 1999. године број становника се повећао са 24.000 на преко 200.000. Све националне заједнице у граду су забележиле пораст, али је највећи пораст био међу албанским становништвом, од којих се велики део доселио из планинских области. Број албанског становништва се повећао са 9.000 становника 1953. године на скоро 76.000 становника 1981. године. Српско и црногорско становништво се такође увећало, али у далеко скромнијем броју, са 8000 1953. на 21.000 1981. До почетка 1980-их, Албанци су чинили више од 70% градског становништва.

Иако је Косово било под управом локаних албанских чланова Савеза комуниста, економске кризе и политичка нестабилност крајем шездесетих, средином седамдесетих, и почетком осамдесетих година 20. века су довеле до појаве националних немира. У новембру 1968. студентске демонстрације и немири из Београда прошириле су се и на Приштину, али су их угушиле југословенске снаге безбедности. Неке од захтева студената влада је усвојила, укључивши оснивање Универзитета у Приштини као посебне установе. Овим је окончан период када су четири факултета у Приштини (Филозофски, Правно-економски, Технички и Медицински) били истурена одељења Београдског универзитета и значајно је допринело напретку културе и образовања на албанском језику, и не само на албанском. Албанцима је такође дозвољено да употребљавају албанску заставу, односно заставу Албаније на Косову и Метохији.

У марту 1981. студенти Приштинског универзитета су се побунили наводно због лоше хране у универзитетској кантини. Овај наизглед бизаран повод брзо се проширио широм Косова и добио обележје националног револта, уз масовне демонстрације у Приштини и другим косовским градовима. Председништво Југославије је угушило немире слањем полиције и војске и увођењем ванредног стања. У немирима је погинуло неколико особа, док је стотину ухапшено.

Рат на Косову и касније

Након етничког чишћења од стране Албанаца од 1999. године, а нарочито 17. марта 2004. године, тренутно у самом граду Приштини живи незнатан број људи српске и националности.

Становништво

Након протеривања српског и осталог нелбанског становништва са своје вековне територије Косова и Метохије, посебно са територије града Приштине и успостављања протектората Уједињених нација на Косову и Метохији 1999. године, на територији града Приштине од укупно 46 места, која чине територију града, српско становништво је успело да опстане и остане само у 11 насељених места и то: Грачаницаница (њих око 4.500), Лапље Село, Чаглавица, Преоце, Сушица, Бадовац, Сливово, Доња Брница, Горња Брница, Девет Југовића, Лебане, док је свега њих неколицина живела самом граду. Осим Срба, од неалбанско становништва већину чине Горанци и Роми.17)

У граду Приштини, без околних насеља 2008. године регистровано је око 10.000 наалбанског становништва становниика, од чега је скоро 10% становништва чинило интерно расељено и избегло становништво, које се сусреће са тешкоћама: нерешено стамбено питање, висок ниво незапослености, низак животни стандард, недовољна и неодговарајућа социјално материјални подстицаји за њихву интеграцију, од чега већина истих проблема мучи и остале становнике овог града.18)

Култура

У Приштини је од 2005. до 2010. грађена Катедрала Мајке Терезе у Приштини, највећи римокатолички храм на Балкану. Из турског периода најзначајнији културно-историјски споменици у Приштини су Царска џамија из 15. века, Таш-џамија, Сахат-кула, кућа Еминџика, која представља типичну оријенталну богаташку зграду из 19. века и др.19)

Јужно од Приштине налази се манастир Грачаница, подигнут 1321. године, задужбина краља Милутина, један од најлепших српских средњовековних манастира. Споменик на Газиместану, у близини Приштине, обележава место на коме је вођена Косовска битка.20)

Насеља у Приштини

Галерија

Литература

  • Arthur John Evans: Antiquarian Risearches in Illiricum, Pars III, Archeologia or miscellaneons tracts to antiqity. Vol XLIX, London, 1885, 72 - 78,
  • Гласник Музеја Косова и Метохије, I, Приштина, 1956, 207 - 215,
  • Атанасије Урошевић: Косово, Научно дело, Београд, 1965,
  • Милан Ивановић: Црквени споменици XIII - XX века, Здужбине Косова, Београд - Призрен, 1987.

Спољне везе

1)
„Попис”, Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Косово 2011. Становништво- (подаци по насељима) на Косову, Приступљено 24. 4. 2013.
3)
РТС: Приштина без Срба, 15. 5. 2009., Приступљено 20. 1. 2013.
4)
ТО Србија: Приштина, Приступљено 20. 1. 2013.
5)
Визит Сербиа: Приштина, Приступљено 20. 1. 2013.
12) , 13) , 14)
србијасрби
15)
„скуп”, Владимир Стојанчевић, Научни скуп: Срби на Косову и Метохији - Прошлост косовско-метохијских Срба 1912–1918 године, САНУ, Косовска Митровица, 27. — 29. мај 2005.
16)
скуп
17)
„комесаријат”, Локални план акције за унапређење положаја избеглица и интерно-расељених лица, Комесаријат за избеглице и миграције Републике Србије, Град Приштина-Грачаница, јун 2009.
18)
комесаријат
19)
„тос”, Приштина, ТОС
20)
тос
Штампање