Корисничке алатке

Алатке сајта


лесковац

Лесковац

Лесковац (ЛЕ), град у Јабланичком округу Србије. Према попису из 2002. у самом Лесковцу живело је 78.030 становника, док је у општини живело 162.252 становника. Град је познат по петоречју (стецишту пет река), појави реткој у свету, која се налази у Лесковачкој котлини. Као административни центар Јабланичког округа град Лесковац има више институција у региону.

Град датира још из доба Римског царства. У средњем веку звао се Глубочица, па затим Дубочица, а име Лесковац град је добио по шумама леске тј. лешника.

Географија

Лесковац се налази у срцу простране и плодне лесковачке котлине (дугачке 50, а широке 45 km), на малој реци Ветерници, у подножју брда Хисар (341 m), у централном делу лесковачке котлине.

Средином општине пролази река Јужна Морава. Највеће притоке и најзначајнији водотоци су: Ветерница, Јабланица, Вучјанка, Пуста Река, Рупска река. Лесковац је окружен и са три вештачка језера Брестовачко, Барје (акумулација за водоснабдевање града) и Власинско језеро.

У 144 насеља и самом граду лесковачке општине, према последњим подацима, живи 162.000 становника. По броју насеља, лесковачка општина је најразуђенија у Србији. На сваком квадратном километру живи око 158 становника. После Ниша, град Лесковац у коме живи 78.030 становника према попису из 2002. године, највећи је на југу Србије.

Лесковац лежи на надморској висини од 228 метара, смештен са још 300 насеља у плодној котлини која обухвата 2250 km², која је била огранак некадашњег Панонског мора. Око котлине су планине Радан (1409 m) и Пасјача на западу, Кукавица и Чемерник (1638 m) на југу и Бабичка гора (1098 m), Селичевица (903 m) и Сува планина на истоку. На северу се граничи са нишком котлином а на југу преко Грделичке клисуре са врањско-бујановачком котлином. Годишња просечна температура је 11,3 степена.

Саобраћај

Лесковац је значајно саобраћајно чвориште. Пруга је до Лесковца дошла 1886. године. Док је пругу градио инжењер Светозар Машин у Лесковцу је неко време живела његова супруга Драга Машин, потоња краљица Србије, жена последњег краља из династије Обреновића Александра. Пруга је међународног карактера и њоме путују возови који иду према Врању, Скопљу, Солуну и Атини. Кроз лесковачку котлину пролази и веома значајан ауто-пут Е-75, који спаја запад и север Европе са југом Европе и Блиским истоком. Ту су још и регионални путеви који воде до Приштине, Пирота и Босилеграда. Лесковац је удаљен од најближег већег града Ниша 45 km, Београда 280 km, Софије 161, Скопља 166 km, Атине 804 km.

У непосредној близини града налази се и Аеродром „Мира“.

Историја

Најстарији трагови живота у овом крају потичу из око 6.200 године п. н. е. Овај крај су настањивали и живели у њему Дарданци, Трибали, Авари, Келти, Римљани, Византинци, а од VI и VII века га насељавају Словени. Из тих времена пронађени су археолошки остаци на Хисару изнад Лесковца, на локалитету Градац код Злокућана, у Малој Копашници, у долини Слатинске реке, на потезу Кале код Грделице итд. На 30 km од Лесковца налази се велико археолошко налазиште из VI века Царичин Град, а вредни проналасци и остаци се чувају у лесковачком градском музеју.

Научници тврде да се историја овога краја може сигурније пратити од XII века н. е. када је српски жупан Стефан Немања од византијског цара Манојла I Комнина добио на поклон Дубочицу (како је вековима називана ова област) и заветовао му „Теби буди у потомству твојему по теби“. Тако је Дубочица ушла у састав Рашке државе као самостална област. Најстарији записани помен Лесковца потиче из XIV века и тада се ово место описује као велико село. Из времена цара Душана и непосредно после тога поједина села у Дубочици па и сам Лесковац били су даривани манастирима: цар Стефан Душан је 1348. године дао на поклон манастиру Хиландару село Лесковац.

Током 1374. године Дубочица је ушла у састав области којом је управљао српски кнез Лазар, а 1412. турски султан Муса оставио је пустош у овом крају. Године 1454. војвода Никола Скобаљић са војском из Дубочице до ногу је потукао турску војску која је кренула у поход на Ново Брдо. Неколико месеци касније на води Трепањи код Кислине, турска војска коју је лично предводио султан Мехмед Други, поразила је устанике а заробљеног војводу Скобаљића набила на колац. Од тог 16. новембра 1454. па све до 11. децембра 1877. Лесковац био под турском влашћу.

Крајем XVIII века, Лесковац је већ центар великог Лесковачког пашалука који је обухватао целу територију бившег санџака Алаџи - Хисар (Крушевац) и Параћин. Француски географ Ами Буе, 1837. године пише да Лесковац има 3000 кућа: 2400 хришћанских, 500 турских, 30 циганских и 10 јеврејских, укупно 15.000 становника.

У време Првог српског устанка у Лесковцу је погубљен кнез Стојан. То је утицало да се велики број Лесковчана придружи Карађорђевим устаницима. На челу устаника из лесковачког краја био је Стојанов син Момир Стојановић, војвода Илија Петровић Стреља, Никола Мандрда, Сава Дедобарски, Цветко Врановачки, Петар Џида и др. Устанак у лесковачком крају је угушен, а лесковачки Шевсудин Абди-паша је у Лесковцу погубио три стотине а у околини неколико хиљада устаника.

Године 1841. на простору нишке, лесковачке, пиротске и врањске нахије избија Милојева и Срндакова буна (нишка буна, лесковачка буна) са циљем да се ослободи југоисточни део Србије. Устанак је био слабо организован и брзо је био сломљен што је резултирало осветом и прогонима.

У време владавине Турака ово место је било седиште нахије по имену Дубочица. Средином XIX века бележи се да је Лесковац имао тринаест фабрика текстила, па је зато касније и добио надимак „Српски Манчестер“ који се данас јако ретко користи.

Лесковац до избијања Другог светског рата достиже свој зенит у привредном развоју и према подацима из 1938. године са 18.000 становника има моћну текстилну индустрију. Вунена индустрија у Лесковцу са Вучјем и Грделицом представљала је тада око 40% укупне југословенске текстилне индустрије. Са развојем занатства и индустрије јача и банкарство тако да је у Лесковцу деловало неколико банкарских завода. Индустријализација и развој условили су и пионирске подухвате, као што је изградња хидроелектране на реци Вучјанка - ХЕ Вучје, 1903. године (друга хидроцентрала у Србији).

Лесковац је 6. септембра 1944. године био мета савезничког бомбардовања и том приликом је преживео велика разарања. Након ослобођења 1944. године Лесковац полако почиње да стагнира у сваком погледу. Због дугогодишње погубне политике у послератном периоду, Лесковац је данас изгубио рејтинг напредног индустријског града.

Током НАТО бомбардовања 1999, Лесковац и околина су скоро свакодневно бомбардовани. У току једног налета, 12. априла 1999, погођен је железнички мост у Грделичкој клисури и путнички воз, који је у том тренутку прелазио преко моста. У овом нападу страдало је неколико десетина цивила.

Порекло имена

По легенди се сматра да се испод брда у близини садашњег града налазило језеро, али је дошло до његовог сушења и ту је изникла биљка леска (лешник). По њој је и насеље добило име Лесковац и то пре више од 600 година, али је у време турске владавине промењено у Хисар од истоимене турске речи која значи тврђава.

Лесковац данас

Лесковац је данас центар Јабланичког округа у чијем су саставу и општине Бојник, Медвеђа, Лебане, Власотинце и Црна Трава, као и насеља градског типа Вучје, Грделица. Иако економски озбиљно посустао, Лесковац је и даље привредни и културни центар Јабланичког округа у коме, поред великог броја основних и средњих школа, постоје две више школе (Економска и Текстилна) и један факултет — Технолошки, који образује студенте у саставу Нишког универзитета. Према Закону о територијалној организацији Републике Србије од 28. децембра 2007, Лесковац је добио статус града.

Демографија

Од 155.812 становника на територији града, Срба је 147.414, Рома 6.989, Црногораца 284, Албанаца 23 и осталих 1542. Сам град има 78.030 становника. Од тога је 36.060 млађих од 20 година, 15.353 старијих до 70, а тридесетак старијих од 90 година. Од укупног броја становника, према попису из 2002. године, у Лесковцу живи око 1000 жена више него мушкараца. Просечна густина насељености је 158 становника на km².

Лесковац је седиште, највећи град и носилац развоја Јабланичког округа. Удаљен је од Лебана и Бојника 21 километар, од Власотинца 16 километра, Медвеђе 45 километра и Црне Траве 58 километара. Са центрима општина повезан је асфалтираним регионалним путевима.

Култура

Музеји

У Лесковцу је 2. мајa 1948. године основан Народни музеј. Народни музеј у Лесковцу је имао три одељења, и то етнографско-археолошко, налазило се у згради Боре Димитријевића Пиксле, у Улици учитеља Јосифа број 6, затим народноослободилачке борбе са радничким покретом, које се налазило у улици Радоја Домановића, и Музеј текстилне индустрије у оближњем селу Стројковцу.

Музеј се затим сели у нову зграду 10. маја 1974. године, чиме је отворена могућност за развој музејске делатности. Музеј данас има у свом саставу више одељења и то за археологију, историју, историју уметности, етнологију, конзервацију и израду сувенира. У склопу музеја налази се стална поставка, галерија, сала за научне скупове и стручна библиотека са преко 14.000 наслова.

Данас у састав музеја улазе и издвојени објекти: Градска кућа, Музеј текстилне индустрије у селу Стројковцу, Спомен-кућа Косте Стаменковића и археолошки локалитет Царичин град који се налази тридесет километара западно од Лесковца, близу Лебана.1)

Образовање

Јован Павловић помиње се као први учитељ у Лесковцу, и то за време Другог српског устанка. Он је држао часове само богатијим грађанима, док се као први учитељ који је радио са ђацима помиње Даскал Дача, а њега наслеђује поп Ђорђе, који је радио по манастирском методу.

У Лесковцу је од 1856. до 1868. године радио као учитељ Симеон Андон Софијанац, кога замењује најпознатији лесковачки учитељ из турског периода, Јосиф Костић. Пре преласка на модерну наставу, у Лесковцу је радила Ча Митина школа у којој су учитељи била Ча Мита Николић и Бата-Ђорђе Петровић. Њихови предмети су се звали: буквар, часловац, псалтир, требник и Пресад мудрости.

Ленка Крстић је пре ослобођења овог краја од Турака основала прву женску школу у овом крају. А 1890. године почела је са радом и Ткачка школа, по одобрењу Министра народне привреде, а њен први управник био је Чех Алојз Шкарка.

Женска подружница у Лесковцу је основана 1892. године, а две године касније основана је и Женска радничка школа. У Лесковцу је на предлог Министара просвете Милана Ђ. Милићевића, основана Гимназија 1879. године. За директора је постављен Милош Милојевић на чију иницијативу је 1895. године завршена нова зграда Гимназије, једна од најлепших у Србији тога времена. Нажалост, зграда је срушена у бомбардовању 1944. године.

При Пољопривредној станици 1904. године основана је двогодишња практична школа за обуку сељака. Пет година касније, 1909. основане су још две школе: занатлијско-трговачка за калфе и празнично вечерња за неписмене младиће.

Данас у Лесковцу постоје следеће образовне установе:

Факултети и више школе:

  • Технолошки факултет у Лесковцу
  • Виша техничка текстилна школа Лесковац
  • Виша економска школа Лесковац
  • Висока пословна школа струковних студија у Лесковцу

Средње школе:

  • Гимназија Лесковац
  • Медицинска школа Лесковац
  • Школа за текстил и дизајн
  • Економска школа Лесковац
  • Хемијско-технолошка школа „Божидар Ђорђевић - Кукар“ Лесковац
  • Пољопривредна школа Лесковац
  • Трговинско-угоститељска школа Лесковац
  • Техничка школа Раде Металац Лесковац
  • Музичка школа Станислав Бинички Лесковац

Основне школе:

  • ОШ Јосиф Костић
  • ОШ Коста Стаменковић
  • ОШ Петар Тасић
  • ОШ „Светозар Марковић“
  • ОШ Трајко Стаменковић
  • ОШ Васа Пелагић
  • ОШ Вожд Карађорђе
  • ОШ Вук Караџић
  • Школа за основно и средње образовање 11. октобар
  • Школа за основно образовање одраслих Доситеј Обрадовић

Спортски клубови

  • ФК Дубочица
  • КК Здравље
  • ЖФК Лавице
  • ФК Слога Лесковац
  • СТК Дубочица
  • ВК Дубочица

Туризам

Окосница туризма у Лесковцу је Туристичка организација Лесковац (ТОЛ), која се бави у најкраћим цртама организацијом, развојем и унапређивањем туризма на територији општине Лесковац.

Роштиљијада

У Србији је надалеко познат Лесковачки роштиљ, а Роштиљијада је манифестација по којој се препознаје Лесковац. Роштиљијада је аутентични, највећи и најпосећенији фестивал роштиља и меса у овом делу Европе. Манифестација окупља преко 300.000 посетилаца. Планира се да манифестација постепено промени концепцију, пратећи европске стандарде, а да не изгуби традиционална обележја.

Овај фестивал организује се једном годишње почетком септембра и траје недељу дана. Роштиљијаду прати низ културно-забавних догађаја - изложбе, концерти, наменске тематске вечери, итд.

Пашина чесма

Омиљено излетиште Лесковчана, најпосећеније и најперспективније, налази се на 9 km од Лесковца. Погодно је за спорт, рекреацију и ловни туризам.

„Лесковачки говор“

Лесковац је познат, као и цела јужна Србија, по специфичном говору. Иначе тај говор је део призренско-тимочког дијалекта.

Одломак, текст на дијалекту од Добривоја Каписазовића,

Их, бре тија стари Лесковчани!:

„… Нема, бре, да чујеш к'ко пре, да се с'лте од њи збори: трговац из Лесковац, Манчестерац. Из српски Манчестер, индустријалац. И куде мрднеш, ће нађеш Лесковчанина. Беоше се размилели по целу нашу земљу, по трговију, па и по бел свет. А у Београд: индустријалац Лесковчанин, а у Скопље, а у Куманово, у Битољ, у Карловац и куде ти не, они стварав индустрију, зидав фабрике, млинови… И тргују, тргују и на големо и на мало. И од њи се збореше млого. А и куде да отидну, одма ги познав: фрљав се с падежи. И Лесковац беше расја: индустрија, фабрике онолико. Пуно оџаци изникли, па се само пушив. А трговина? Тој си је па башка прича. Умејаше да тргују. И приче од њи свуд се причашев, те овакви су те онакви: једев паприке, па зидав фабрике! И, истин, тој си бев све ем-ем човеци!… Ем, радише! Ем, штедише! Од памтивек конопљари, кудељари. Ем, трговци, извозници, увозници, шпекуланти! Ем, индустријалци, фабриканти!…”

Религија

Црквена општина Лесковац је у склопу Епархије нишке. Градска слава датира још од постанка града, тако да је заштитник града Света Тројица тачније дан духовски понедељак, тако се сваке године одржава свечана литија градом на челу са Његовим преосвештенством владиком нишким Иринејем. Град Лесковац има три духовна објекта и четврти је у изградњи. Катедрални Храм или Саборна црква Свете Тројице је изграђена 1931. године. Њеном освештању и свечаном отварању присуствовао је краљ Александар и Његова Светост Патријарх Српски Варнава. У оквиру црквене порте налази се стара црква посвећена рођењу пресвете Богородице (Мала Госпојина) саграђена 1803. и специфична по томе што има оџак па се и назива црква Оџаклија. Трећи храм је посвећен Светом Пророку Илији, завршен и освећен 1889. године. Изградња четвртог храма отпочела је 2005, а он је посвећен Светом Симеону Мироточивом и налази се у градском насељу Дубочица.

На пар километара од Лесковца у селу Рударе налази се црква Свете Петке, византијска базилика из V века и самим тим најстарији хришћански храм у лесковачком крају. Такође је важна и црква Св. Николе у приградском селу Доњем Стопању. У ове две приградске цркве сахрањивани су стари Лесковчани до 1878, када је након ослобађања од Турака направљено гробље Шпитаљ у самом граду.

Знамените личности Лесковца и околине

  • Никола Скобаљић, војвода Ђурђа Бранковића, 1454. године код Бање је потукао турску војску.
  • Илија Петровић Стреља, један од истакнутијих Карађорђевих војвода, вођа Лесковачког устанка из 1807. год.
  • Сава Дедобарац, саборац Илије Петровића Стреље, један од вођа устаника
  • поп Симон - један од вођа устаника у Лесковачкој нахији током Милојеве и Сердакове буне, 1841.
  • Звонко Марић, академик, физичар.
  • Миодраг Стојковић, генетичар, политичар.
  • Сима Бунић, глумац, драматичар, редитељ, сценограф.
  • Сретен Динић, просветитељ, публициста и књижевник.
  • Жак Конфино, књижевник, лекар и преводилац.
  • Никола Деклева, хирург, оснивач и директор центра за хипербаричну медицину у Србији
  • Сергије Димитријевић, доктор правних наука, историограф, књижевник.
  • Драгутин М. Ђорђевић, фолклорист, етнограф, протојереј ставрофор,
  • Јован Јовановић, правник, публициста, демограф и антрополог.
  • Миливоје Перовић, доктор правних наука, новинар и књижевник.
  • Добривоје Каписазовић, песник, приповедач, драмски писац и хумориста.
  • Драгољуб Трајковић, правник, историограф, хроничар, књижевник.
  • Јован Поповић, сликар
  • Миодраг Живковић, вајар
  • Влада Илић, из Власотинца, индустријалац, градоначелник Београда
  • Михајло Николић Сикичка, угледни трговац, председник среза Лесковачког, оснивач и управник Трговачке школе и председник Лесковачке трговачке омладине
  • Божидар Ђорђевић Кукар, индустријалац и оснивач ХФИ Здравље - Actavis
  • Борислав Здравковић, песник и позоришни критичар.
  • Томислав Н. Цветковић, песник, приповедач и драмски писац.
  • Николај Тимченко, философ и књижевни критичар.
  • Гмитар Обрадовић, сликар (1935—2008)
  • Марко Марковић, новинар и спортски коментатор
  • Миодраг М. Илић, композитор и текстописац
  • Александар Давинић, новинар, хумориста, сатиричар, рекордер у вођењу програма
  • Раде Јовић, песник и књижевник
  • Душан А. Јањић, књижевник
  • Саша Хаџи Танчић, књижевник
  • Јован Наумовић, армијски генерал Војске Краљевине Југославије
  • Јосиф Костић, армијски генерал Војске Краљевине Југославије
  • Доментијан Павловић, епископ Српске православне цркве
  • Дамаскин Грданички, митрополит и епископ СПЦ
  • Душан Цекић
  • Јован Цекић, лекар-интерниста
  • Милентије Поповић, учесник НОБ-а, председник Савезне скупштине СФРЈ
  • Младен Ћирковић, пензионисани генерал ВС
  • Драгана Базик
  • Миодраг Величковић
  • Милан Димитријевић
  • Никола Митровић

Глумци и филмски радници

  • Гојко Митић, један од најпознатијих глумаца Источне Немачке
  • Слобода Мићаловић
  • Драган Мићаловић
  • Тихомир Стојковић - „Тика Шпиц“
  • Бојан Димитријевић
  • Миљана Гавриловић

Спортске личности

  • Јован Спасић, голман репрезентације Краљевине Југославије у периоду између два светска рата
  • Трајко Рајковић, кошаркаш репрезентативац СФРЈ
  • Обрад Белошевић, кошаркашки судија
  • Предраг Филиповић, атлетичар, брзо ходање
  • Ненад Филиповић, брзо ходање
  • Јовица Арсић, тренер
  • Бојан Јанић, одбојкаш, репрезентативац
  • Братислав Живковић, фудбалер, репрезентативац
  • Зоран Цветановић Зока, рукометни репрезентативац
  • Радомир Костић, рукометни репрезентативац
  • Славиша Стојовић, рукометни репрезентативац
  • Тања Манчић, репрезентативка у стоном-тенису
  • Добривоје Стојановић, атлетичар, маратонац
  • Дејан Петковић Црни, рукометаш
  • Бобан Ценић, фудбалер
  • Марко Перовић, фудбалер, репрезентативац
  • Предраг Ђорђевић, фудбалер
  • Иван Јовановић, фудбалер
  • Ненад Лукић, фудбалер, голман
  • Предраг Станковић, фудбалер
  • Маја Миљковић, кошаркаш, репрезентативка у селекцијама изнад 20 година
  • Милош Коцић, фудбалер
  • Милош Димић, кошаркаш

Певачи, музичке грпе

  • Тома Здравковић, певач народне музике, боем
  • Љубиша Стојановић Луис, певач
  • Новица Здравковић, певач народне музике (брат Томе Здравковића)
  • Амадеус бенд
  • Тропико бенд
  • Дарко Филиповић
  • Вива Романа
  • Катарина Живковић

Народни хероји Југославије

  • Коста Стаменковић
  • Трајко Стаменковић
  • Драги Стаменковић
  • Станимир Вељковић Зеле
  • Владимир Ђорђевић
  • Драгољуб Петровић Раде
  • Светозар Драговић Тоза
  • Ђурђелина Ђука Динић
  • Стојан Љубић
  • Воја Радић
  • Петар Станковић Љуба
  • Риста Антуновић Баја
  • Владимир Букилић Поп Мићо
  • Божидар Стојановић
  • Зејнел Ајдини
  • Синадин Миленовић
  • Мирко Сотировић Сотир

Четничке војводе

  • Александар Марковић - Војвода Туларски, отац Марка Марковића

Галерија слика

Градске месне заједнице

  • MЗ Бобиште
  • МЗ Дубочица
  • МЗ Центар
  • МЗ Хисар
  • МЗ Ветерница
  • МЗ Морава
  • МЗ Прва јужноморавска бригада
  • МЗ Раде Жунић
  • МЗ Марко Црни
  • МЗ Коста Стаменковић
  • МЗ Вељко Влаховић
  • МЗ Милентије Поповић
  • МЗ Стојан Љубић
  • МЗ Моша Пијаде

Међународна сарадња

Градови побратими:

  • Пловдив, Бугарска
  • Лангџоу, Кина
  • Силистра, Бугарска
  • Куманово, Северна Македонија
  • Ћустендил, Бугарска
  • Ново Место, Словенија
  • Пазин, Хрватска

Спољне везе

1)
„Званични сајт музеја у Лесковцу”, Званични сајт музеја у Лесковцу, Приступљено 10. 4. 2013.
лесковац.txt · Последњи пут мењано: 2020/09/10 20:33 од жељко_тодоровић