Филип Филиповић

Филип Филиповић

Филип Филиповић, комунистичко партијско име у СССР Бошко Бошковић1) (Чачак, 9/21. јун 1878. — Москва, 8. април 1938.2), био је наставник математике, политичар комунистичке оријентације, револуционар, један од оснивача Социјалистичке радничке партије у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније (КПЈ) и њен први секретар.

Биографија

Рођен је 9/21. јуна 1878. године у Чачку, у угледној грађанској породици, као најстарији син, мајке Јелене и оца Василија - Васе. Мајка је била ћерка Василија Бошковића, писара у Трнавском срезу, Чачанског округа. Отац Василије Филиповић, родом из Градишта код Пожаревца, је био дугогодишњи просветни радник и директор гимназија у Чачку, Пожаревцу и Ужицу. У породици је било седморо деце, од тога пет синова. Осим њега, то су били Бошко, који је завршио права и постао новинар, док су Стеван, Саво и Јован умрли још као младићи. Имали су и две ћерке по имену Драга и Савка.3)4)

Школовање

У Чачку је са одличним успехом завршио основну школу и седам разреда гимназије. Посебно се истицао у математици и историји. Привлачили су га књижевност и музика, знао је да свира виолину. Осми разред гимназије је завршио 1896/97. у Београду, а био је ослобођен полагања велике матуре. Још као средњошколац 1897,5) под утицајем Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, учланио се у Радничко друштво и Клуб социјалиста великошколаца у Београду, где је стекао социјалистичко образовање и прва искуства из револуционарне борбе.

Уписао се на Велику техничку школу, али је завршио само прву годину, после чега је, мимо очеве воље, одлучио 1899. године да заједно са Михаилом Сретеновићем оде на даље школовање6) у Петровград, где је наставио студије на Физичко-математичком факултету Петровградског универзитета. За време студија је живео скромно и често оскудевао. Његове студије је помагао отац, није имао стипендију. Често се дописивао са браћом, који су студирали на Великој школи у Београду и бринуо се о њиховом учењу, слао и препоручивао им руску литературу, а тражио да му шаљу српске новине. Посебно се интересовао за политичку ситуацију у Србији.7)

За време студија, марта 1902. учествовао је у великим студенским немирима и политичким демонстрацијама у Петровграду.8), стр. 174}} Тамо је приступио руском радничком покрету и 1902. постао члан Руске социјалдемократске радничке партије (бољшевика).

За време распуста 1902. посетио је родитеље у Ужицу, где му је отац у то време радио као директор приватне гимназије. Тада се упознао и повезао са Димитријем Туцовићем.9)

Дипломирао је 30. маја/12. јуна 1904. са изванредним успехом и после тога остао у Русији.10)

Рад у Русији

Радио је као наставник математике у државним средњим школама, затим народним, учитељским и радничким школама. Посебно су му се допадале народне школе, које су за разлику од државних користиле нове методе васпитавања и односа са ученицима. Имале су као циљ развој самоактивности код ученика, није било кажњавања, ни похвала.11)

Учествовао је у раду марксистичких кружока, радничким демонстрацијама, и Првој руској револуцији, 1905. године, после које је био ухапшен.12)

Од 1906. године је писао чланке за „Радничке новине“, орган Српске социјалдемократије. У чланцима је писао о животу у Русији, о руском револуционарном покрету, страхотама кроз које су пролазили руски пролетери, политичким затвореницима, методама и средствима којима су мучени, при чему нису били поштеђивани, ни старци, ни жене, дивио се њиховом херојству, осуђивао руску полицију и милитаризам.13), стр. 185}} Касније је писао о променама социјалног законодавства и појави државног радничког осигурања, са којима је имао прилике да се детаљно упозна, истичући разлике између реформи, које уводи буржоаско друштво и револуције.14)

За „Борбу“, нови теоријски орган Српске социјалдемократске странке, који је покренуо Димитрије Туцовић, осим што је редовно писао чланке од 1910. године, па све до почетка Балканских ратова, такође је обезбедио сарадњу са представницима Руске социјалдемократске партије.15)

Заједно са својим пријатељем Пољаком В. Мрачеком, 1910. у Москви, објавио је стручно дело „Педагогија математике“, у којој је приказао историјски развој математичких наука16) и историју педагогије уопште, као и став о новим методама педагогије, у којма се ученици подстичу на самостално размишљање и логично закључивање. Штампана је у 5.000 примерака, и изазвала је велико интересовање у Русији и иностранству17) и имала велики успех, што је знатно побољшало његово материјално стање.18)

Почетком 1912. године, на Првом сверуском конгресу математичара је изабаран за једног од тројице секретара.19)

Повратак у Србију

Године 1912, на позив Димитрија Туцовића, вратио се у Краљевину Србију. Настанио се код родитеља у Таковској улици у Београду и ту је живео све до 1924. године.20) Постао је члан Главне партијске управе Српске социјалдемократске партије и секретар Радничке коморе у Београду. Због рада у Комори је обилазио разна београдска предузећа, будио класну свест радника и позивао их на отворену борбу.21) Из Београда је постао сарадних руских бољшевичких новина „Правде“ и „Невске звезде“, а повремено је писао и за мењшевички лист „Луча“. Читаоце ових листова највише је занимала ситуација на Балкану и утицај империјалистичких сила на тим просторима.22) За време Балканских ратова је мобилисан, али је остао у Београду и једно време вршио дужност ађутанта команданта места.23)

Средином 1913. путовао је у Петровград на „Хигијенску изложбу“ у циљу прикупљања података о социјалном законодавству. Тамо је провео двадесетак дана. Од изложбе га је посебно занимао одељак о заштити на раду.24) У „Радничким новинама“ опширно је писао о достигнућима постигнутим у појединим европским земљама, а своје чланке је употпунио обиљем историјских чињеница. Приказао је услове рада у одређеним гранама индустрије, последња медицинска истраживања у вези очувања здравља радника, као што су радно време, просторије, техничко-санитетска заштита, врсте болести изазване појединим објектима рада, исхрана радника, одећа, статистички подаци и упоређивао их са праксом која је тада постојала у Србији.25)

Укључивао се у и у друге облике политичке борбе, нарочито у Београду, где је иступао на јавним митинзима, држао предавања. Осуђивао је политику дељења Балкана, протествовао против „освајачких тежњи буржоазије“, „ратних авантура“, скупоће, говорио о незапослености.26)

Први светски рат

Почетком Првог светског рата је живео у Београду. И даље је радио у Београској комори, једно време се повукао у унутрашњост Србије, у Краљево, па се поново вратио у Београд. Током 1916. године, заједно са стотинама хиљада интернираних Срба се нашао у аустроугарским логорима. Најпре је заробљен и интерниран у Ашах, а затим је на интервенцију неких социјалистичких посланика у аустријском парламенту, на пролеће 1917. конфиниран у Беч, где је провео највећи део рата. Сваке недеље је морао да се јавља полицији. У Бечу је наставио револуционарни рад, са радницима и студентима. Нашао је чак и запослење у болесничкој благајни. Сарађивао је са представницима Чешке социјалдемократске партије у пружању помоћи заробљеницима.27) Године 1917. почео је да пише чланке за лист „Глас слободе“, орган социјалдемократске партије из Сарајева. У њему је осуђивао рат, писао о империјализму, светској привреди, финансијама, бранио руску револуцију.28)

Учествовао је у револуционарним догађајима у Аустрији после рата. Тада је поново ухапшен и боравио је у затвору у Бечу.29)

Послератни период

У Србију се вратио почетком јануара 1919.30) и тада започео борбу за уједињење пролетеријата, у циљу успешније борбе на територији читаве Југославије.31) Априла 1919. године је био један је од организатора Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), а на Конгресу уједињења, у Београду, изабран је за првог секретара Централног партијског одбора.32) Због тога се нашао међу првима на удару полиције. Ухапшен је у афери Дијамантштејн, после које је полиција на провокативан начин покушала да ликвидира комунистички покрет, под оптужбом да припрема бољшевички преврат. Процес се завршио у корист оптужених.33)

У Вуковару 1920. године, на Другом конгресу Социјалистичке радничке партије, која је тада променила назив у Комунистичка партија Југославије, заједно са Симом Марковићем је изабран за секретара Извршног одбора Централног партијског већа КПЈ. На Конгресу је одбијено схватање реформиста да би радничка класа на власт могла доћи политичким путем, без револуције.34)

У периоду 1919—1920. године развијао је широку и интензивну делатност на пропагирању идеја социјализма и на популисању и одбрани револуције у Русији и Мађарској. Више пута је хапшен и прогањан. Августа 1920. године изабран је за председника општине Београда и народног посланика Ваљевског округа у скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ипак, није постао председник београдске општине, пошто је одбио да положи заклетву на верност краљу Александру. Полиција је врло брзо растурила новоизабрану општинску управу на челу са Филипом Филиповићем.35)

Неколико дана после неуспелог атентата на тадашњег престолонаследника Александра 29. јуна 1921. године, ухапшен је као и други чланови руководства КП Југославије. Мада суд није утврдио њихово учешће у атентату, на „Видовданском процесу“ 23. фебруара 1922, осуђен је на две године затвора, због револуционарне делатности, коју је суд окарактерисао као припремне мере за велеиздају.36) У издржавање казне је урачунато и време проведено у истражном и судском притвору у „Главњачи“, злогласном београдском затвору,37) док је остатак казне издржавао најпре у Митровачком казненом затвору, а марта 1923. је пребачен у Пожаревачки затвор. Једно време се налазио на лечењу у Београду, а на путу између два затвора, присуствовао је и сахрани свога оца Васе у Београду, коју су организовали његови партијски другови, сматрајући Васу човеком који је имао пуно разумевања и пружао подршку Филиповим идејама.38)

Боравак у затвору је као и већина других револуционара искористио за своје образовање и научни рад. У затвору је написао „Развитак друштва у огледалу материјализма“ (1923), што представља прву марксистичку литературу у земљи.39) По првом изласку из затвора 3. септембра 1923, посетио је споменик Васи Пелагићу на пожаревачком гробљу. Том приликом, ослобођени посланици Комунистичке партије и група пожаревачких радника су се сукобили са жандармеријом, па је поново ухапшен.40) Тада је 22 људи ухапшено и кажњено на по дан затвора.Политика|6. 9. 1923, стр. 4}} Коначно је пуштен два дана касније, када је допутовао на Савско пристаниште у Београду. Жандармерија је опколила пристаниште и имала намеру да га фијакером кришом спроведе до куће, али је КПЈ упркос забрани одлучила да организује свечани дочек.41) Фијакером је уз клицање масе радника обишао главне улице Београда, држао говор, а дошло је и до сукоба са жандармеријом, у коме је ухапшено око 60-70 људи, међу њима и организатори дочека: Рајко Јованић, Бора Продановић и Моша Пијаде.42)

Године 1923. учествовао је у оснивању легалне Независне радничке партије Југославије и био председник Главног одбора.Бранко М. Лазић, Милорад М. Драшковић|1986, стр. 116}} Био је уредник партијских листова и часописа, постао је главни уредник „Борбе“ и председник Централног одбора Црвене помоћи.

Емиграција

У Београду је боравио све до почетка јуна 1924. године,43) а после тога се налазио у емиграцији, највише у Совјетском Савезу, Аустрији и Немачкој. Радио је као представник КПЈ у Балканској комунистичкој федерацији и Извршном комитету Комунистичке интернационале. Учествовао је у раду Трећег и Четвртог конгреса КПЈ и на неколико конгреса Комунистичке интернационале. После Трећег конгреса је изабран и за одговорног уредника часописа „Класна борба“, органа КПЈ.44)

Повремено је, током 1927. и 1928. године долазио у Југославију, где је биран у највише руководство КПЈ. Од 1929. био је члан Заграничног бироа КПЈ, а 1930. 1931. на челу тзв. „Централне руководеће инстанце КПЈ“, односно привременог руководства КПЈ.

У Москви је под псеудонимом Бошко Бошковић 1936. године објавио књигу „Балкан и међународни империјализам“, у којој је дао историјски приказ политичког развоја и борбе за ослобођење народа, на територији која је одувек била предмет противречних интереса великих сила, а добар део књиге је посветио указујући на потребу за одбраном од растућег фашизма.45)

До 1937. године живео је у Москви, где је радио у Међународном аграрном институту. Фебруара 1938. године је ухапшен, а априла исте године осуђен и погубљен, за време „Стаљинових чистки“, 46) када је страдало око 800 југословенских комуниста, од чега 120 функционера КПЈ. У исто време на чело КПЈ је ступио Јосип Броз Тито.47)

Рехабилитован је 3. октобра 1957. године одлуком Војног колегијума Врховног суда Совјетског Савеза.48)

Дела

Поред мноштва теоријских и других чланака у партијској штампи, написао је и неколико књига, нарочито из области историје:

  • „Педагогија математике“, са В. Мрачеком, Мосвка (1910)
  • „Развитак друштва у огледалу материјализма“ (1923)
  • „Сељачки покрет и национално питање у Југославији“ (1929)
  • „Мала Антанта“ (1934)
  • „Балкан и међународни империјализам“, Москва (1936)

У његову част

Године 1980. редитељ Милош Радивојевић, снимио је филм „Снови, живот, смрт Филипа Филиповића“, а улогу Филипа Филиповића је тумачио глумац Александар Берчек.

Кућа у Таковској улици у Београду у којој је живео и радио од 1912, саграђена крајем 19. или почетком 20. века, која по својој концепцији припада типу двојних кућа, је заштићени споменик културе од 1984. године.

Литература

1) , 33) , 34) , 35) , 44)
Иван Очак, 1988
2)
Велика Совјетска енцикопедија, 1970-1979
3) , 4) , 5) , 6) , 7) , 8) , 9) , 10) , 11) , 13) , 14) , 15) , 16) , 17) , 18) , 19) , 20) , 21) , 22) , 23) , 24) , 25) , 26) , 27) , 28) , 29) , 30) , 31) , 38) , 39) , 40) , 41) , 42) , 43) , 45)
Перо Дамјановић, 1959
12)
http://krlezijana.lzmk.hr/clanak.aspx?id=1505 Филиповић Филип, Крлежина енциклопедија
32)
„Krležijana“
36)
Политика|24. 2. 1922
37)
Политика, 24. 2. 1922
46) , 48)
Бранко М. Лазић, Милорад М. Драшковић, 1986
47)
Бранко Петрановић, 1988
Штампање