Бора Станковић
Бора Станковић између 1900. и 1910, фотограф Милан Јовановић
Рођење: 31. март 1876. Врање, Османско царство Смрт: 22. октобар 1927. Београд, Краљевина СХС Познат по: „Нечиста крв” „Коштана”

Борисав „Бора” Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927), један од најзначајнијих књижевника српског поетског реализма.¹⁾²⁾

Рођен је у Врању, од мајке Васке, пореклом Гркиње и оца Стојана³⁾, у скромној занатској породици.⁴⁾ Рано је остао без родитеља, готово да их није ни упамтио. Када му је било пет година, умро му је отац, са седам је остао без мајке, а брата Тимотија је само упамтио.⁵⁾ Одгајила га је очева мајка, баба Злата, пореклом из угледне, али осиромашене градске породице, која је већ била у дубокој старости. Она му је причала о „старом“ Врању.⁶⁾

У родном граду је завршио основну школу и седам разреда гимназије.⁷⁾ Његови професори су били Дража Павловић, Миливоје Симић и Јаша Продановић, који га је подстицао на читање.⁸⁾ Осми разред и матуру је завршио у Нишу.⁹⁾ За његово школовање у Нишу и касније у Београду највећу заслугу имао је Миливоје Симић, директор Гимназије у Врању.¹⁰⁾

Економски одсек Правног факултета завршио је 1902.¹¹⁾ у Београду.¹²⁾ Промена средине је била прекретница за његов даљи живот и рад.¹³⁾ Са око двадесет година, као студент прве године права је остао и без бабе Злате, а због материјалних неприлика, две године касније је продао породичну кућу у Врању локалном свештенику Арси Поповићу.¹⁴⁾ После тога се у Врање више није враћао, али је за њега остао снажно емотивно везан и осећао је велику носталгију.^15)16)17)

Након дипломирања отишао је на студије у Париз. По повратку у Београд је ступио у редакцију часописа „Дело“. Јануара 1903. године постављен је за чиновника Министарства финансија. Најпре је радио као порезник, а затим је једно краће време радио као цариник. Као контролор Министарства финансија у Бајлоновој пивари је радио 8 година. После тога је радио у Министарству просвете, најпре као референт, па онда инспектор Уметничког одељења и на крају шеф статистике.¹⁸⁾

Оженио се Ангелином Милутиновић из београдске свештеничке породице. Имали су три ћерке Десанку, Станку и Ружицу. Ангелина му је помагала у преписивању његових белешки, како би олакшали посао штампарије. Населили су се у Вршачкој улици, у кући која је преправљена „по врањски“. Дружио се са Јанком Веселиновићем, који је крстио Десанку, Радојем Домановићем, Стеваном Сремцем, Браниславом Нушићем, који је био кум његове ћерке Станке. Живео је боемским животом, а истовремено је био патријахалан, породични човек и строг отац.¹⁹⁾

Први светски рат је, најпре био у заробљеништву, а затим је стицајем околности, успео да се врати у Београд, где је покушавао да својим књижевним и новинарским радом прехрани породицу. После рата је у разним новинама нападан да није био довољно патриота, што га је веома погодило и због чега је престао да се бави књижевним радом.²⁰⁾

Пензионисао се 26. марта 1927.²¹⁾ Умро је у Београду 22. октобра 1927. године.²²⁾ Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.²³⁾

Почео је да пише још као ђак гимназије у Врању, која данас носи његово име. Стваралаштво је започео писањем поезије.²⁴⁾ Његови први радови изашли су у „Искри“ 1898. Приповетке које је тамо објавио, касније су скупљене у једну збирку „Из старог јеванђеља“ (1899). Касније је Матица српска објавила „Божје људе“ (1902), а Српска књижевна задруга дело „Стари дани“ (1902).²⁵⁾

Слабо је познавао књижевне теорије и правце²⁶⁾, нити је марио за књижевну критику:²⁷⁾

„Ја сам човек који се не занима теоријама и интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача оно што осећаји створе.”²⁸⁾

Његова аверзија према поетичким нормама, па и према класици може се схватити као реакција једног аутентичног писца који је, не ослањајући се на књижевне узоре и технике, спонтано проналазио²⁹⁾ свој сопствени стил.

Целокупно његово књижевно дело везано је за родни крај³⁰⁾, за Врање.³¹⁾ Стварао је у време кад је млађа генерација књижевника била окренута према западњачким узорима, док је он остао привржен реалистичким традицијама и патријархалним вредностима. Дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица и продирање сеоског елемента у град. Описивао је носталгију за младошћу и страсне сукобе.³²⁾ Описивао је ликове који су били познати у целом граду,³³⁾ обликујући их на основу прича које је слушао, интегришући елементе више људских судбина у једну, да би се постигла њихова пуноћа.³⁴⁾

Увео је врањски дијалекат у књижевност.³⁵⁾ Многи савременици школовани на Западу су критиковали његов језик и стил писања.³⁶⁾ Писао је тешко и споро, дубоко проживљавајући животне драме својих јунака. Говорио је да је сваку своју приповетку морао да одболује.³⁷⁾

Написао је неколико веома добрих приповедака. Драма „Коштана“, која више личи на приповетку, постала је веома популарна.³⁸⁾ Први пут је приказана у Народном позоришту у Београду 20. јуна 1900.³⁹⁾ Станковић ју је више пута прерађивао.⁴⁰⁾ Свој најпознатији роман „Нечиста крв“ објавио је 1910. године и одмах је проглашен за ремек дело српске књижевности.⁴¹⁾

Писао је приповетке, романе и драме.⁴²⁾ За собом је оставио недовршен аутобиографски мемоарски спис „Под окупацијом“, настао у данима окупације Београда под Аустроугарском у Првом светском рату, од чланака објављених у периоду од 14. децембра 1916. до 1. марта 1918. у „Београдским новинама“. Књига је први пут издата 1929. године, а на њеном уређивању су радили његов блиски пријатељ Драгутин Костић и Борина породица.⁴³⁾

• „Ђурђев-дан“ (1898)
• „Увела ружа“ (1899)
• „У ноћи“ (1899)
• „У виноградима“ (1899)
• „Нушка“ (1899)
• „Наш Божић“ (1900)
• „Јовча“ (1901)
• „Покојникова жена“ (1902)
• „Вечити пољубац“ (1907)
• „Тетка Злата“ (1909)

• „Газда Младен“ (1903. започето штампање, објављен 1928)
• „Нечиста крв“ (1910)

Окушао се и као драмски писац:

• „Коштана“ (1902), постала је вома популарна. Први пут је приказана у Народном позоришту у Београду 20. јуна 1900.
• „Ташана“ (1910)⁴⁴⁾⁴⁵⁾

• „Из старог Јеванђеља“ (1899)
• „Божји људи“ (1902)
• „Стари дани“ (1902)

Кућа у којој се родио, налази се у Баба Златиној улици, у некадашњој Доњој мали, на плацу који је купила Борина баба Злата. Кућа је подигнута 1855. године, као варијанта моравске куће и представља вредан споменик народног градитељства. Састоји се од четири дела, има отворени трем и доксат, под којим је улаз у подрум. У дворишту се налази башта, стари дуд, калдрма и бунар, као и летња кухиња.⁴⁶⁾ У музеју је изложен оригиналан намештај из његове родне куће.⁴⁷⁾

После конзерваторско-рестаураторских радова, изведених 1966. године, у његовој родној кући отворен је Музеј Боре Станковића.⁴⁸⁾

• Пре 137 година рођен Бора Станковић, Танјуг, Блиц онлајн, Рингиер Аксел Спрингер д.о.о., 30. 03. 2013.
• Сања Златановић, Књижевно дело Боре Станковића и Врање, Гласник Етнографског института САНУ, број LVII (1), Етнографски институт САНУ, 2009, ИССН 0350-0861
• Музеј кућа Боре Станковића, Завод за проучавање културног развитка Републике Србије
• Зоран Ђурић, Књижевна баштина Врања - Борисав Станковић, уредник Веселинка Стојковић, Књижевно друштво Ћирило и Методије, Београд, 13. 8 1926.
• Ксенија Светличић, Борисав Станковић (1876—1927), уредник Миро Вуксановић, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2001.
• Станиша Тутњевић, Тачка ослонца Два врха српске Приповијетке Борисав Станковић и Петар Кочић, уредник Сања Терзић, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2004, ИСБН 999938-0-300-6
• Борисав Станковић (1876-1927), ТОС, 2014.
• Петар М. Петровић, Свезнање (С—Ћ), Народно дело - Институт за национални публицитет, Београд, 1937, стр. 2191
• Борисав Станковић, Политика, број 7000, уредник Миломир Миленовић, Јован Тановић, Београд, 23. 10 1927, стр. 7
• Станковић Борисав - Бора, парцела 19 гробница 10 - IV, ЈПК Погребне услуге, Београд
• Јован Радуловић, Под окупацијом - Поговор уз ово издање, Ведес, Београд, 2000.
• Љубисав Алексић, Траг: Борисав Станковић - „Слађе је сневати неголи збиљу гледати“, први део, РТС, 15. 4. 2015.
• Симеон Маринковић, Славица Марковић, Читанка за осми разред основне школе, уредник Анђелка Ружић, Креативни центар, Београд, 2012, ИСБН 978-86-7781-978-1

Bora Stankovic